Početkom aprila ove godine, Kalifa Haftar, vođa Libijske nacionalne armije, milicije koja kontroliše istočnu Libiju, pokrenuo je veliku ofanzivu da zauzme glavni grad Tripoli. Ovaj napad je označio kraj pregovora o formiranju privremene vlade između Haftara i ključnih lidera u zapadnoj Libiji i pokrenuo treći građanski rat u Libiji od 2011. godine.

Haftar se očigledno nadao da će brzo stvoriti uporište u Tripoliju i da će se konačno ustoličiti kao vladar cele Libije. Međutim, ono što se desilo je da su se naoružane grupe širom zapadne Libije mobilisale kako bi se suprotstavile Haftaru. Proteklih mesec dana, Haftarove snage bile su zaglavljene u predgrađu Tripolija, polako gubeći neke teritorije od milicija koje su se udružile sa međunarodno priznatom vladom Libije – Vladom nacionalnog spasa. Više od 500 ljudi je ubijeno u borbama a više od 80.000 je raseljeno.

Međunarodna zajednica, paralizovana hroničnim nejedinstvom, izdala je nakon Haftarove ofanzive uobičajne pozive za prekid vatre i povratak u proces pregovaranja. Ali Haftarova ofanziva fatalno je ugrozila taj proces. Bez verodostojnog novog okvira za pregovore i snažnijeg međunarodnog pristupa rešavanju sukoba, prekid vatre će jednostavno dati Haftaru i njegovim protivnicima mogućnost da se naoružaju i pregrupišu. Zapadne sile – posebno Sjedinjene Američke Države – trebalo bi da iskoriste diplomatske i ekonomske instrumente da spreče regionalne sile da podstaknu sukob i ubrzaju stavaranje sve dubljeg jaza između rivalskih frakcija u Libiji. Na taj način će Libijci biti primorani da se vrate za pregovarački sto pod novim uslovima.

Haftarovo kockanje

Ranije ove godine, činilo se da je Kalifa Haftar blizu dogovora sa Fajezom al Serajem, predsednikom Vlade nacionalnog spasa. Njih dvojica su se sastali u februaru u Abu Dabiju i postigli sporazum koji bi Haftara učinio ključnim nosiocem moći u budućoj prelaznoj vladi. Ipak, razgovori su zastali – uglavnom zato što Haftar, kako su nam tada saopštile diplomate UN-a koji su posredovali pregovorima, nije bio bio spreman da podeli vlast.

Kalifa Haftar i Fajez al Seraj na sastanku sa Emanuelom Makronom, La Sel Sen Klu, 25. jul 2017. godine
Kalifa Haftar i Fajez al Seraj na sastanku sa Emanuelom Makronom, La Sel Sen Klu, 25. jul 2017. godine

Haftarova ofanziva iznenadila je njegove suparnike u zapadnoj Libiji, ali je i dovela do njihove reorganizacije i pregrupisavanja radi odbrane svog kapitala. Milicijske frakcije koje su se godinama žestoko borile jedna protiv druge, sada su se ujedinile protiv zajedničkog neprijatelja – Kalife Haftara. General se sada suočava sa silom kojoj se nije nadao, a sa većinom svojih snaga raspoređenih oko Tripolija, njegova kontrola nad drugim delovima zemlje opasno je oslabljena. Islamska država (ISIS) je već iskoristila ovu slabost i izvršila nekoliko napada u južnoj Libiji.

Prekid vatre u ovoj fazi je gotovo nezamisliv. Čak i ako bi Seraj pristao na primirje, on u ovom trenutku nema de fakto kontrolu nad milicijama koje se bore na strani zapadnolibijske Vlade nacionalnog spasa. Pored toga, one su sada uverene da mogu vojno poraziti Haftara, barem u zapadnoj Libiji.

Haftar, sa druge strane, ima male šanse da uskoro zauzme Tripoli. Ipak, on se ne može povući a da ne ugrozi svoju političku poziciju u istočnoj Libiji. Doduše, on se ni ne suočava sa bilo kakvim spoljnim pritiskom da se povuče: njegovi strani partneri, Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE) i Egipat, podržavaju ofanzivu, a zapadne vlade su na to reagovale mešavinom osuđivanja i prećutne podrške. Francuzi su čak i ohrabrili Haftarove ambicije tako što su mu ranije pomagali u osvajanju istočne i južne Libije, nehotice ga ohrabrili da napadne Tripoli, i tako što ga politički štite od početka ofanzive.

Sada Evropska unija insistira da zaraćene strane prestanu da se bore i vrate se za pregovarački sto, koristeći sporazum iz Abu Dabija kao osnovu – međutim, ovaj predlog ne odgovara stanju na terenu. Zapravo, slab odgovor Evrope na ofanzivu je ključni razlog zašto ni prekid vatre ni povratak za pregovorački sto trenutno nisu realni: zaraćene strane u Libiji očigledno ne mogu da se oslone na EU da osigura sprovođenje sporazuma.

Ovo ostavlja Sjedinjene Američke Države kao jedinog međunarodnog aktera koji bi mogao da se značajnije angažuje u rešavanju libijskog sukoba. I Stejt department i Pentagon su u početku pokušali da ubede Haftara da povuče svoje snage, ali je 15. aprila, američki predsednik Donald Tramp javno podržao Haftara u telefonskom pozivu, efektivno neutrališući napore američkih diplomata da okončaju borbe.

Američke opcije

Tramp je možda sabotirao diplomatske napore SAD, ali Vašington još uvek ima opcije. Njegov prvi prioritet bi trebalo da bude odvraćanje regionalnih država (uključujući ne samo Egipat i UAE, već i Кatar i Tursku) od vojne podrške libijskim zaraćenim stranama. Već postoje jaki dokazi da Haftarove snage koriste strane avione za lansiranje raketa vazduh – zemlja, najverovatnije ustupljene od strane UAE. Tokom proteklih pet godina, Abu Dabi je u više navrata kršio embargo UN na prodaju oružja Libiji, podržavajući Haftara vojnom opremom i vazdušnim napadima. U međuvremenu, snage Vlade nacionalnog spasa su se okrenule Turskoj, koja im je navodno isporučila oklopna vozila.

Prestolonaslednik UAE Muhamed bin Zajed al Nahjan na sastanku sa Kalifom Haftarom
Prestolonaslednik UAE Muhamed bin Zajed al Nahjan na sastanku sa Kalifom Haftarom

Imajući u vidu snažne veze sa državama koje se trenutno mešaju u sukob u  Libiji, Vašington je jedinstveno pozicioniran da iskoristi svoju diplomatsku aktivnost kako bi zaustavio dalju eskalaciju sukoba. Ali u odsustvu jasne pozicije od strane izvršne vlasti, najefikasnija akcija može doći jedino od Кongresa. Кonkretno, Кongres bi trebalo da održi javne rasprave koje bi zahtevale od američkih vladinih agencija, uključujući Pentagon, Stejt department i obaveštajne službe, da otkriju dokaze koji ukazuju da regionalne države krše embargo UN-a. Кongres takođe može odobriti i sankcije protiv stranih kompanija koje olakšavaju ova kršenja.

SAD mogu igrati konstruktivnu ulogu i u borbi za proizvodnju nafte u Libiji. Кako se finansijska kriza u istočnoj Libiji pogoršava, Haftar pokušava prodati deo nafte koju kontroliše, kršeći zakonski monopol Libijske nacionalne naftne korporacije na izvoz nafte. U prošlosti su SAD sprečavale takve nezakonite radnje. U leto 2018. godine, na primer, američke diplomate su radile sa UN-om na pritiskanju Haftara da vrati zarobljenu naftnu infrastrukturu pod kontrolu nacionalne naftne kompanije.

Vašington takođe može da koristi javnu pretnju ekonomskim sankcijama i krivičnim gonjenjem zbog ratnih zločina kako bi sprečio zloupotrebe – od napada na civile do pokušaja da se poremeti ugroženo vodosnabdevanje Tripolija – i primorati obe strane da se vrate za pregovarački sto. Ovde Haftar zaslužuje posebnu pažnju: u avgustu 2017. godine Međunarodni krivični sud je podigao optužnicu protiv jednog od njegovih oficira zbog nezakonitog ubijanja 33 ratna zarobljenika, a 2015. godine, Haftar se pojavio u videu u kojem je naredio svojim vojnicima da ne uzimaju zarobljenike. A pošto je Haftar građanin SAD, one ga mogu goniti u skladu sa Zakonom o ratnim zločinima SAD-a.

Mir u Libiji?

Odbijanjem stranog uplitanja i upotrebom kaznenih mera, SAD bi mogle da primoraju zaraćene strane da sednu za pregovarački sto. Takav proces, međutim, verovatno ne bi mogao da uključi i Haftara kao jednu od pregovaračkih strana. Haftar je isuviše dugo koristio pregovore kao sredstvo za svoj krajnji cilj – preuzimanje vlasti, a međunarodna zajednica je isuviše lako prelazila preko toga.

Da bi okončale ovaj začarani krug, SAD moraju uveriti Haftarove arapske saveznike da ga se odreknu. One nisu vezane za samog Haftara, već za njegovo obećanje da će podupreti njihove interese. Vašington bi takođe trebalo da poveća svoj angažman u istočnoj i južnoj Libiji, kao i među plemenskim glavešinama. Mnogi od ovih grupa su bile zabrinute zbog Haftarovih ličnih ambicija, ali su ga ipak podržale, pa su čak, pre nego što je Haftar napao Tripoli, bile uključene i u dijalog sa Vladom nacionalnog spasa.

Još od vremene izbijanja arapskog proleća u Libiji 2011. godine i ubistva Muamera el Gadafija, nismo mogli da vidimo toliko političke i društvene polarizacije među Libijcima (kao i paralizu u međunarodnoj zajednici) kao što je sada. Situacija zahteva odlučnu akciju, a SAD se nameću kao jedini međunarodni akter sposoban da je osigura. Vašington će morati da odigra mudro i da natera zaraćene strane u Libiji da sednu za pregovaraćki sto. Da li će se ovo ostvariti u budućnosti, ostaje nam da vidimo.

Autori: Frederik Veri i Volfram Laher

Preveo: Viktor Stamenković, član Centra za međunarodnu javnu politiku.

Izvor Foreign Affairs

Pročitajte sličnu analizu.