Ovog meseca se obeležava sedamdeset godina otkako je Robert Šuman, francuski ministar spoljnih poslova, predložio stvaranje Evropske „zajednice za ugalj i čelik“. S tim skromnim sporazumom, šest zemalja razorenih ratom, upravljajući ovim dvema robama, stvorilo je zajedničko tržište koje je evoluiralo u ono što danas nazivamo Evropskom unijom.

Od tog trenutka, put ka integraciji je blago rečeno bio nestabilan, ali se ipak nazirao neki pravac u kom ide. Nacionalni lideri su dolazili i odlazili, Berlinski zid se uzdizao i padao, ekonomski uragani su udarali i nestajali. Evropska unija je nekako istrajala i održala se kroz mučna vremena. Širila se, gradeći najveće jedinstveno tržište na svetu, dozvoljavajući svojim građanima da se slobodno kreću preko granica i pritom stvarala zajedničku valutu.

Proširila se budući da su se 22 nove članice pridružile prvobtnim šest, uključujući i 11 država koje su decenijama patile pod komunizmom. Učvrstila je mir i širila prosperitet. Danas, Evropa je svetionik liberalnih vrednosti i primer umerenog kapitalizma.

Ipak, Evropska unija je takođe gubila svoj pravac. Pandemija u Evropi nije samo ekonomska kriza kao i drugde u svetu, već ubrzo postaje i politička i ustavna kriza. To je u principu rešivo, ali članovi Evropske unije se nikako ne mogu usaglasiti oko toga šta je potrebno da Unija postane otpornija, niti kako da zajednički sprovedu željene reforme. Imajući na umu savremenu geopolitičku mapu i sukobe Kine i Amerike, možemo reći da je to tragično propuštena prilika.

Pripadanje EU je trebalo da donese sigurnost zemljama u ovom opasnom svetu. Umesto toga, pandemija testira veze među članicama, baš kao što je to učinila finansijska kriza 2007-09 (pogledajte brifing). Jedan primer je jedinstveno tržište. Njime upravljaju stroga pravila koja ograničavaju subvencije, ali su suspendovana jer vlade ulažu oko dve hiljade milijardi evra (2,2trn $) da spasu preduzeća od propasti.

Evropska unija
Žena sa zaštitnom maskom na licu prolazi pored sedišta Evropske komisije u Briselu (Foto: Olivier Hoslet/EPA-EFE/Shutterstock)

Većina toga se dešava u Nemačkoj: problem je ako ste proizvođač sa sedištem u zemlji koja ne može da priušti da bude tako velikodušna, ali koja mora da prihvati robu nemačke proizvodnje.

Drugi primer predstavlja jedinstvena valuta. Dok zemlje ublažavaju efekte karantina, njihova zaduživanja naglo rastu. Iz razloga što se vlade u evrozoni zadužuju u zajedničkoj valuti, koju moraju samostalno da vrate, ovi dugovi mogu porasti do neodrživog nivoa. Problem je ozbiljan u Italiji, koja je bila u nevolji i pre nego što je pogođena virusom COVID-19 i koja je imala bruto javni dug u iznosu od 2,4 hiljade milijardi dolara ili 135 odsto BDP-a.

Italijanski evroskeptik, Mateo Salvini, osuo je paljbu na račun EU, kritikujući da je učinila nedovoljno kako bi pomogla Italiji; njegovu stranku bi upravo ova kriza mogla dovesti na vlast, što bi značilo podupiranje antagonizma i korišćenje svake prilike za udaljavanje od Brisela.

Treći primer je status zakonodavstva EU. Početkom ovog meseca, Ustavni sud Nemačke postavio je pitanje da li je Evropski sud pravde trebalo da presudi da Evropska centralna banka može, u stvari, povratiti evro kupovinom duga. Zasebno, Poljska osporava prednost Evropskog suda pravde nad sopstvenim vrhovnim sudom. EU je izgrađena na zakonu. Ako kriza pandemije oslabi temelje Evropskog suda pravde, čitava Unija može biti uzdrmana.

Svi ovi problemi mogu se rešiti vizijom, kompromisom i reformama. Zapravo, pre pandemije, predsednik Francuske, Emanuel Makron, upozorio je da se EU mora učvrstiti protiv ozlojeđenog sveta. Međutim, takvi stavovi propadaju pred različitim pogledima zemalja na to šta bi EU trebalo da bude.

Prosperitetni sever mrzi ideju o „transfernoj uniji“ koji subvencioniše zahtevan jug – a još više mrzi izglede da se objedini dug bilo kojeg siromašnijeg člana. Članovi se ne mogu dogovoriti šta treba učiniti u vezi sa erozijom demokratije i vladavine prava u Mađarskoj i Poljskoj. Još pre prve žrtve virusa COVID-19, naprezali su se da uspostave zajedničku politiku oko odbrane, Rusije, migracija i još mnogo toga.

Zloslutno je slomljen i mehanizam za sprovođenje reformi. Još od Šumanovih dana, Evropska unija je rasla kroz izmene i dopune sporazuma na kojima počiva. Međutim, lideri EU odustali su od promene sporazuma jos otkako su francuski i holandski glasači 2005. odbili plan za novi ustav. Od tog trenutka, malo ko se uopšte usudio da inicira bilo kakve značajne izmene.

Određeni severnoevropski lideri prepoznaju problem. U narednim mesecima oni će verovatno pristati na jednokratno povećanje sedmogodišnjeg budžeta, s tim što su uslovi i dalje sporni. Južnije države zahtevaju čak jednu do jednu i po milijardu evra i to u nepovratnim sredstvima, a ne u kreditima. Takođe, postoji predlog da se zajednički dug izda kao gest dobre volje, ali i to je sporno.

Ako Evropska unija želi da napreduje, moraće da bude mnogo ambicioznija nego što bi to priznale severnije države. Za početak, ako ne želi da stagnira, moraće da se prilagodi, a to znači da prevaziđe tabu protiv promene sporazuma. Uspešna promena sporazuma povlači šire priznanje da različite zemlje žele drugačije stvari od Unije i da takva „Evropa sa više brzina“ može biti otpornija od današnjih neispunjenih težnji. To zauzvrat zahteva od EU da dovrši projekte poput evra koji su ranjivi jer su samo upola završeni.

Pesimisti su često predviđali raspad EU ili evra, a dokazano je suprotno. Oporavljanje može dugo trajati – posebno sada kada je Britanija pokazala koliko bolan i skup razvod može biti. Na kraju, ipak, politički sistemi se ocenjuju po njihovim rezultatima. Nemogućnost reformacije sporazuma i ugovora opterećuje Evropski sud pravde, kao i vladavinu prava; nemačke subvencije rizikuju da naruše jedinstveno tržište, a ekonomska stagnacija će otrovati euro.

The Zoom – centar dešavanja

Sve dok Evropska unija ostane kanal za širenje kriza, rizik od kolapsa biće visok. Da bi ojačali svoju odlučnost, njeni lideri bi trebalo da se osvrnu na udaljeniju godišnjicu. U junu će biti 230 godina od Kompromisa iz 1790. godine, kada je Aleksandar Hamilton ubedio Tomasa Džefersona i Džejmsa Medisona da dozvole novoj vladi Sjedinjenih Država da preuzme dug 13 pojedinačnih država.

U slučaju Evrope ne treba ići toliko daleko, a potonji Hamilton nema očiglednu šargarepu koju bi mogao ponuditi bogatim državama (sporazum 1790. godine je postavio novi glavni grad Amerike na jugu). Ali tu je štap: ako klimave evropske članice ne dobiju pomoć, evro i jedinstveno tržište bi na kraju mogli da propadnu. Evropski lideri koji trenutno pregovaraju putem video-konferencije moraju biti hrabri.

Evropska unija
Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel tokom video-konferencije sa liderima zemalja G7, 16. april 2020. (Foto: European Union)

Veći transferi i značajno udruživanje duga bilo bi teško, ali kao kapara za sprečavanje katastrofe i uspostavljanje Evropske unije na put ka stabilnosti, bilo bi vredno toga.

Prevela: Marta Ivanović, članica Centra za međunarodnu javnu politiku

Naslovna fotografija: Olivier Hoslet/EPA-EFE

Izvor The Economist

Pročitajte više o EU