Nedavno održani bavarski izbori najavljivani su kao trenutak koji bi mogao da pokaže da li su dani kancelarke Angele Merkel na vlasti odbrojani, ili će ona uspeti, kao mnogo puta do sada, da preživi još jednu buru na nemačkoj političkoj sceni.

Do sada je nemačka kancelarka iza sebe imala većinu poslanika u donjem domu parlamenta (Bundestag), kao i većinu delegata koje šalje 16 pokrajinskih vlada u gornjem domu (Bundesrat). Partneri Angele Merkel u Bavarskoj jesu osvojili većinu glasova (37,2%), ali su ipak mediji za prave pobednike ovih izbora proglasili Zelene (17,5%), Slobodne birače (FW, 11,6%) i AfD (10,2%). Liberali (FDP) su uspeli da ostanu u parlamentu (5,1%), a kao najveći gubitnici označeni su socijaldemokrati (SPD, 9,7%).U odnosu na stanje pre izbora, može se reći da je položaj Merkelove postao  lošiji, ali je za sagledavanje mogućih implikacija ovih izbora potrebna nešto dublja analiza.

Desni centar u Nemačkoj čine dve stranke u stalnoj koaliciji: Hrišćansko-socijalna Unija (CSU), koja deluje na teritoriji Bavarske i Hrišćansko-demokratska unija (CDU), koja deluje u preostalih 15 saveznih pokrajina. Ove dve stranke imaju i neke zajedničke strukture, od kojih je najvažnija zajednički poslanički klub. Na nivou partijskih infrastruktura, imaju nekoliko zajedničkih organizacija. Primera radi, Mlada Unija (Junge Union, JU), verovatno najveća omladinska politička organizacija u EU, predstavlja zajednički podmladak za obe stranke. No, bliskost i zajedničke strukture i dalje ne znače da je CSU samo bavarski ogranak CDU. Razlike postoje na programskom i ideološkom planu, kao i u stilu bavljenja politikom.

Kako je CSU stvorila savremenu Bavarsku?

CSU je nastala ubrzo posle Drugog svetskog rata, u trenutku kada su u atmosferi straha od narastanja uticaja nemačke levice (Socijaldemokrate – SPD i komunisti – KPD) formirane hrišćanske političke grupacije u sve četiri okupacione zone. Nemačka je imala značajne hrišćansko-konzervativne partije pre 1933, tako da je postojala nekakva, uslovno rečeno, desna tradicija, koja se dala obnoviti posle 1945. Spajanje različitih hrišćanskih grupa u Bavarskoj je završeno do kraja 1946. Veliku ulogu u ideologiji CSU od samog početka igrala je i tradicija Bavarske narodne partije, koja je pre 1933. redovno osvajala između 30% i 40% glasova u ovoj pokrajini. CSU je 1950. odbila da pristupi CDU i u isto vreme , odbila da prihvati Konrada Adenauera za svog šefa, kao što su to uradile demohrišćanske grupe u drugim pokrajinama. Svoje delovanje CSU je ograničila na Bavarsku, a u programskom smislu težila je pragmatičnom spajanju težnji da se očuvaju bavarske tradicije, hrišćanske vrednosti i ubrza modernizacija ove pokrajine. Ovo je posledica što unutrašnjih borbi u stranci između liberala i konzervativaca, što nastojanju da se stranka prikaže kao ideološka naslednica predratnih bavarskih partija.

Pored CSU, u godinama neposredno nakon rata i separatistička Bavarska partija pretendovala je na status ideološke naslednice Bavarske narodne stranke iz vremena Vajmarske Republike. Skoro čitavu deceniju trajala je borba CSU i BP za to ko će biti najjača stranka desnog centra u pokrajini. Sunovratu BP značajno je doprinela „afere kockarnice“ (Spielbankenaffäre) iz pedesetih, kada su, kako se tvrdi, političari iz CSU vešto izbegli odgovornost i doprineli stvaranju slike u javnosti o BP kao do srži korumpirane stranke. CSU je odlično prošla na izborima 1962, da bi potom viđenijim preletačima iz BP otvorila širom svoja vrata. Nekada moćna Bavarska partija nije dobila mandate posle izbornog debakla 1966. CSU je postala jedina stranka centra i desnog centra u Bavarskoj.

Dvadesetak godina konkurencije CSU i BP, gde se takmičenje odvijalo i na nivou „ko je veći Bavarac“, učinilo je da CSU do današnjeg dana politici pristupa uz naglašene elemente lokalnih tradicija i folklora. Partijski kongresi CSU podrazumevaju nezaobilazne elemente vizuelnog identiteta sa naglašenim motivima bavarskog grba i zastave. Partijski skupovi se često organizuju u šatorima, u kojima je najviše partijskih aktivista obučenih u lederhozne i aktivistkinja koje nose dirndl (karirane haljine sa naglašenim dekolteom). Svuda se mogu videti slogani napisani na bavarskom dijalektu, obavezni su bavarski specijaliteti na meniju, naročito perece i kobasice. Muzičku podlogu daju bavarski šlageri, dok štimungu doprinose i količine piva koje se popiju iz bavarskih krigli (Maßkrug), zapremine oko jednog litra.

Naglašeni bavarski karakter CSU, koji se dodatno brusio u odnosima prvo prema Bonu, a kasnije Berlinu, učinio je da glasanje za CSU takođe predstavlja ne samo političko, nego i identitetsko opredeljenje prosečnog, uglavnom ruralnog Bavarca. Pored Bavaraca, CSU je stvorila ogroman politički kapital zalaganjem za uspešnu integraciju prognanih Nemaca posle drugog svetskog rata, naročito onih iz Sudeta. Predstavnik udruženja prognanika i danas sedi u predsedništvu CSU, a stanovnici Bavarske poreklom iz Sudeta takođe predstavljaju važan deo tvrdog biračkog jezgra ove stranke.

Od vremena Konrada Adenauera, CSU predstavlja značajan faktor moći u donjem domu nemačkog parlamenta – Bundestagu. Sve do ujedinjenja dve Nemačke, članovi CSU činili su oko 10% ovog tela. Iako je njihov udeo u međuvremenu opao i danas se kreće između oko 6,5% i 9% mandata, sestrinska CDU nikada nije imala dovoljno poslanika, da bi mogla da sastavi većinu bez prirodne podrške bavarskih kolega. Stabilnost CSU u Bavarskoj imala je dodatne pozitivne efekte na sestrinsku CDU, kada god bi se ona našla na vlasti. Bavarskoj pripada 6 od 69 mesta u gornjem domu – Bundesratu. U gornjem domu nemačkog parlamenta sede predstavnici koje delegiraju pokrajinske vlade, što znači da je CSU decenijama kontrolisala svih šest bavarskih glasova. Vlada koju čini CDU zbog toga, makar u teoriji, ima mnogo lakši zadatak kada treba da se u gornjem domu izbori za prostu (35 glasova) ili dvotrećinsku (46 glasova), neophodnu za promenu ustava.

Značaj Bavarske moći unutar federacije rastao je i zbog ekonomskih razloga. Pre rata, Bavarska je spadala među najsiromašnije regione Nemačke. Danas je najvažniji finansijer zajedničke kase. Deo uspeha može da se tumači kroz nekoliko talasa imigracije, kada je Bavarskoj uglavnom pristizao profil ljudi neophodan za fazu industrijalizacije koja je baš tada bila u toku. Sve je počelo naglim prilivom izbeglica iz Istočne Nemačke i centralne Evrope u vreme uspostavljanja sovjetske okupacione zone i komunističkih režima iza „gvozdene zavese“. Slika bavarskog ljudskog kapitala naglo se popravila za kratko vreme. Ljudi su sa sobom donosili znanje, projekte, licence, tajne porodičnih firmi, bez čega bi bilo mnogo teže da se naprave nove fabrike. Jedan od najpoznatijih primera je Audi, koji je obnovljen u bavarskom Ingolštatu, dok se u njegovoj staroj fabrici u Cvikauu od 1957. do 1991. proizvodio Trabant. Izbeglice iz Sudeta su u proseku bile bolje kvalifikovane za rad u industriji, nego uglavnom seosko stanovništvo Bavarske. Kada je cena rada kvalifikovane nemačke radne snage skočila, Bavarska je profitirala od velikog priliva gastarbajtera koji su obavljali poslove sa nižom kvalifikacijom.

Deo uspeha može da se pripiše i nemačkom modelu socijalne tržišne privrede, geografskom položaju Bavarske, Maršalovom planu, opštoj ekonomskoj klimi u Nemačkoj posle rata, no ni CSU ne beži od preuzimanja zasluga. To što Bavarskoj ide bolje nego drugima već decenijama je glavni predizborni adut CSU. Danas je Bavarska druga pokrajina po iznosu nominalnog BDP u Nemačkoj i u njemu učestvuje sa preko 18%, uz trend stalnog uvećanja tog udela. Nominalni BDP je 2017. bio 594 milijarde evra – petnestak puta veći od BDP Srbije.

Dve stvari se doživljavaju kao doprinos CSU ekonomskom usponu Bavarske. Prva je uloga političkih vizija bavarskih premijera, koji su insistirali na ubrzanom industrijskom razvoju, uz brigu o očuvanju bavarskog identiteta. To bi danas moglo da se sumira kroz onu krilaticu Edmunda Štojbera s kraja devedesetih: „i lederhozne i laptop“. Na taj način modernizacija ne samo da nije nailazila na značajan otpor konzervativnijih krugova, nego je doživljavana kao nešto Bavarskoj svojstveno. Druga je za evropske uslove neverovatna politička stabilnost. Alfons Gopel (Alfons Goppel), bavarski političar kontroverzne predratne prošlosti, koji se smatra jednim od najzaslužnijih za ekonomski razvoj pokrajine, proveo je na mestu premijera minhenske vlade punih 16 godina (1962-1978). Gopel je sproveo paket reformi koje se označavaju kao bavarska strukturna tranzicija. Za deceniju i po značajno su uvećane investicije u obrazovanje, infrastrukturu i industriju. Otvarane su nove gimnazije i univerziteti, asfaltirani seoski putevi, podržavane tadašnje „industrije budućnosti“, kao što su mašinska i industrija automobila, avioindustrija i energetika (naročito nuklearne elektrane).

Ulaganja u sport bila su deo unapređenja imidža Bavarske, pa se tako došlo na ideju da se Minhen kandiduje za domaćina Olimpijade. Ove reforme su imale značajnu podršku stanovništva, tako da je Gopel do današnjeg dana ostao rekorder po osvojenom procentu glasova za CSU. Dugogodišnji šef CSU, Gopelov politički vršnjak, ali i naslednik na mestu bavarskog premijera, Franc Jozef Štraus (Franz Josef Strauß), smatra se za drugog stranačkog lidera, kome pripadaju zasluge za ekonomski uspon Bavarske. On je ostavio daleko dublji trag u stranačkim tradicijama, tako da se može reći da se svi potonji lideri CSU na neki način porede s njim. Štraus je bio političar koga su pratile brojne afere, ali mu one nisu puno naudile. Pored afera, bio je poznat i po sarkastičnim, često neodmerenim izjavama, čijim skandaloznim odjecima je samo još više privlačio pažnju na sebe. Jedna od poznatijih bila je ona o lideru sestrinske partije Helmutu Kolu, za kojeg je rekao: „jesmo prijatelji, ali je on jedan političar-papučar, i to mu i sam govorim“.

Štraus se rado igrao s javnošću davanjem desničarskih izjava, a nije puno mario ni za snažnu kritiku njegovog bliskog odnosa sa mnogim liderima autoritarnih režima. Odabrani Štrausovi citati postali su neka vrsta obaveznog znanja za vodeći kadar CSU, kao na primer: „biti konzervativan znači marširati na vrhu napretka“, „Bavarska je naš zavičaj, Nemačka otadžbina, Evropa budućnost“,  „grešiti je ljudski, ali stalno grešiti je socijaldemokratski“. Ima komentatora nemačke političke scene koji u neodmerenim izjavama  Horsta Zehofera, njegovom koketiranju sa desnicom i verbalnim napadima na Angelu Merkel vide pokušaj da se na neki način imitira Štrausova harizma.

Izborni uspesi i rekordi za CSU nisu bili retkost. Franc Jozef Štraus osvojio je više od 3,5 miliona glasova 1982. Edmund Štojber (Stoiber) je 2003. uspeo nešto što stranke u drugim pokrajinama ne mogu čak ni da sanjaju – da osvoji preko dve trećine mandata (tada 124 od 180) i time postigne većinu potrebnu za menjanje pokrajinskog ustava. Iz ove perspektive Zederovih (Söder) 37,2%, odnosno milion glasova manje u odnosu na rekord iz 1982. i za CSU skromnih 85 od 205 osvojenih mandata nikako ne deluju impresivno.  Kada je prethodni put CSU imala manje od 40% na bavarskim izborima, sadašnji šef stranke Markus Zeder, nije bio ni rođen. CSU je morala da pregovara o koaliciji posle izbora 2008, kada je sklopljen sporazum sa FDP. No, tada je do apsolutne većine nedostajalo još dva glasa. Sada ih nedostaje 18.

Kako, zašto i gde je CSU izgubila glasove?

Glavni okidač za pad podrške CSU u Bavarskoj svakako jeste sve ono što je pratilo izbegličku krizu. Prvi put od kako je uspešno sa bavarske političke scene odstranjena BP, CSU ima izazivača na desnici. Štrausova maksima da „desnije od partija Unije [CDU i CSU, nap. autora] ne sme da postoji stranka sa demokratskim legitimitetom“ različito je tumačena unutar CDU i CSU. CDU sebe doživljava pre svega kao partiju centra („die Mitte“), tako da je prva reakcija da se izazivač sa desna delegitimiše, dok se brane pozicije u centru.

CSU je u Bavarskoj decenijama radila na tome da joj se na desnom polju nikada više ne pojavi legitimna demokratska alternativa, što je značilo i približavanje nacionalistički orijentisanim biračima, po potrebi. Horst Zehofer (Seehofer) je još 2010. odbacio nalaze državnih komisija, koje su tražile ozbiljnije angažovanje nemačke države u privlačenju stručne radne snage. Po mišljenju Zehofera, Nemačka je prvo trebalo da iscrpi mogućnosti privlačenja kvalifikovanih građana EU, pa tek onda da razmišlja da li ima smisla omogućiti snažniji priliv stručnjaka iz ostalih zemalja. Bavarska je 2015. usled geografskog položaja bila pokrajina koja je prva morala da preuzme novopridošle migrante i da se pobrine za odgovarajuće socijalne i mere bezbednosti. To se odvijalo u situaciji kada je već postalo očigledno da Nemačka ne samo da ne može da računa na neku posebnu podršku unutar EU, nego je bilo čak i pitanje u kojoj meri sama Bavarska može da se osloni na, recimo Saksoniju. Sve ovo je išlo ka tome da osnaži potencijalnog izazivača CSU sa desne strane.

Zehofer je tada uradio ono što je politička strategija CSU nalagala – zauzeo je tvrđi, konzervativniji stav, i rešio da pomalo kopirajući Štrausa, nadogradi svoj imidž anti-imigraciono orijentisanog političara,  kako bi sprečio značajniji odliv glasova ka krajnjoj desnici. Osim toga, pretio je CDU raskidom koalicije, ukoliko Angela Merkel ne promeni kurs. Uprkos višedecenijskoj saradnji, ljubav CDU i CSU nije bezuslovna. CSU je čak pokušala 1990. da stvori regionalnu stranku svojeg profila u Saksoniji (DSU), ali je od toga, usled pritiska CDU, morala da odustane. Periodi ograničene konkurencije sa CDU smenjuju se sa onima vrlo bliske saradnje. Ne tako davno, 2002. godine, zajednički kandidat za kancelara bio je kadar CSU, Edmund Štojber.

Pre izbegličke krize AfD je sa svojim zahtevima da se preispitaju evro, pomoć Grčkoj i slično („gde su naši novci“ politika) delovala kao još jedna grupa entuzijasta koja se u Bavarskoj neće popeti preko 5%. Posle izbijanja izbegličke krize, došlo je do razmimoilaženja sa CDU u nečemu što su fundamentalne političke strategije. Obe stranke, može se reći, sede na više od dve stolice. Hrišćanskim i socijalnim vrednostima pridobijaju birače u centru i to predstavlja neko ideološko jezgro. Tolerisanjem, a često i podsticanjem ispoljavanja nemačkog patriotizma privlače birače na desnici. Tu takođe postoji i jedan značajan blok birača koji sebe predstavljaju kao u suštini tolerantne osobe, kojima ne smetaju stranci, nego porast kriminala, pad osećaja bezbednosti i slično; dakle, osobe čijim političkim preferencijama može da upravlja i osećanje straha. Kada se tome dodaju energetska tranzicija, kojom se oduzima nešto birača od zelenih i često koketiranje sa podrškom srednjem kapitalu, čime se pridobijaju simpatije birača FDP, vidi se da je većina koja stoji iza obe stranke prilično heterogena. Tu su i stavovi „slobodnih birača“ (FW), koji su nastali kao udruženje anti-partijskih i protestnih grupacija na lokalnom nivou. Često se radi o ljudima koji su političku sreću već okušali u CSU i čiji se stavovi uglavnom poklapaju sa onima najveće bavarske partije.

Nije redak slučaj da simpatizeri FW pred izbore razmišljaju da li da ipak glasaju za CSU. Kada Nemačkoj dobro ide, tu heterogenu većinu nije teško držati na okupu. No, kada se zemlja nađe pred velikim izazovima, lideri obe stranke Unije moraju da se odluče kojih birača bi morali da se odreknu, da bi imali u toj situaciji najbolji mogući rezultat. Ovoga puta CSU nije imala jasnu strategiju u tom pogledu. Zeder je hvatan kako daje međusobno kontradiktorne izjave, a njegovo uzvikivanje parola na bavarskom dijalektu izgleda da više nema moć da impresionira birače. Catch-all pristup kampanji često može da donese catch-what-remains rezultat.

Alternativa za Nemačku (AfD) je stranka koja je nastala uglavnom iz grupa okupljenih oko bivših članova FDP i CDU/CSU, tako da nije čudno da su znali kakav pristup u borbi protiv protiv hrišćanskih demokrata može da da rezultate. Aleksander Gauland, nekada član saksonskog ogranka CDU, danas kopredsedavajući AfD smatra se za idejnog tvorca ofanzive ove stranke protiv nemačkih crkava. I luteranska i katolička crkva u Nemačkoj tražile su od građana pokazivanje hrišćanske solidarnosti sa izbeglicama iz Sirije, čime su u suštini podržale kurs CDU i Angele Merkel. Na udaru katoličke crkve našle su se takozvane „Erfurtske demonstracije“, protiv kojih je ona protestvovala tako što je zagušivala govornike snažnom zvonjavom sa katedrale i gašenjem svetala, kako bi trg na kome su se odvijale demonstracije ostao u mraku. Vođa ovih demonstracija Bjern Heke (Björn Höcke) smatra se danas za predvodnika radikalnijeg, desnog krila AfD i partijskog funkcionera koji skuplja glasove nacionalistički orijentisanih birača. Otvoren sukob sa crkvenim velikodostojnicima u borbi za glasove sebi ne mogu da priušte ni CDU ni CSU, tako da je AfD uspela da CSU u Bavarskoj donekle izbaci iz ravnoteže.

Drugi pravac iz kojeg je AfD napala CSU predstavlja pokušaj da se preotmu glasovi mlađih konzervativnijih birača. Zbog toga je AfD optužila stranačko rukovodstvo CSU da je preuzelo „zelenu i levu ideologiju“, što su u ultrakonzervativnim krugovima CSU demonizovani izrazi. Bavarska je poznata i kao pokrajina visokog nivoa bezbednosti, tako da je narativ AfD uglavnom bio usmeren ka stvaranju snažnog osećaja nesigurnosti. Između ostalog, AfD je organizovala kampanju čiji je cilj trebalo da bude da spreči navodnu „izbornu podvalu“, dok na partijskim skupovima predstavlja Bavarsku kao pokrajinu u nekoj vrsti vanrednog stanja. Imajući u vidu da je ovoga puta CSU izgubila 180.000 birača koji su otišli ka AfD (6% birača CSU iz 2013.), može se reći da je držanje desnog kursa CSU i suprotstavljanje politici Angele Merkel na saveznom nivou samo delimično zaustavilo odliv glasača na tu stranu. Iz perspektive AfD, napad na CSU je bio vrlo uspešan – najviše novih birača AfD je dobila od CSU, zatim slede apstinenti iz 2013. koje je AfD ovog puta izvela na birališta (170.000) i bivši „slobodni birači“ (60.000).

Strategija zatvaranja desnog krila odrazila se veoma loše u odnosu na poziciju CSU među biračima bliže centru, gde je CSU izgubila oko 390.000 birača. Slobodni birači (Freie Wähler, FW) predstavljaju fenomen nastao krajem sedamdesetih, kada su na lokalnom nivou nastajali različiti pokreti kojima je zajedničko bilo odbacivanje postojećih partija i uopšte partijskog hijerarhijskog načina organizovanja. Tek krajem devedesetih formirali su nešto poput partije, odnosno krovnu organizaciju koja servisira te lokalne pokrete. U Bavarskoj imaju dosta sličnosti sa CSU, u smislu da se često zalažu za smanjenje daljeg zaduživanja lokalnih zajednica i pokrajine, za bolje opremanje policije i bezbednosnih snaga, za podršku srednjoj klasi i malim preduzećima i jačanje poštovanja građanskih prava. Njima je otišlo 170.000 birača CSU sa prethodnih izbora. Liberalnoj FDP otišlo je oko 40.000 CSU birača, dok je zelenima, partiji levog centra, otišlo koliko i AfD – čak 180.000. Da je CSU uspela nekako da zadrži tih 390.000 birača, verovatno bi bila blizu 50% mandata, pošto FDP ne bi ni prešla cenzus. Ovaj gubitak možda se pokaže i kao daleko značajniji po dalju sudbinu CSU nego ograničavanje napredovanja AfD.

CSU je na ove izbore izlazila pod parolom „stabilnost za Bavarsku“. Sada, kada je upala u rizik da tu stabilnost više ne može da garantuje, moraće, ukoliko ne formira stabilnu koaliciju, da se upusti u arenu u kojoj će morati ponovo da se takmiči na desnici za titulu „najvećeg Bavarca“, u centru za titulu najboljeg poznavaoca ekonomije, a u urbanim sredinama i među mladima protiv socijaldemokrata i Zelenih, koji u mnogo većoj meri odslikavaju vrednosti urbanih mladih generacija. CSU i dalje ima potencijal da privuče nove glasače – ovoga puta izvela je čak 200.000 apstinenata, dok su Alternativa za Nemačku i Zeleni to uspeli u manjoj meri (170.000 i 120.000).

Analize izbornih rezultata upućuju na neke interesantne zaključke. Između birača u Bavarskoj ocrtavaju se društveni rascepi koji prate generacijske razlike, zatim odnos selo-grad, Nemci-stranci, kao i socijalni i obrazovni status. CSU je bez konkurencije među biračima starijim od 60 godina, čiji je pogled na svet formiran u vreme najvećih ekonomskih uspeha CSU. U toj starosnoj grupi ima podršku 44% birača. Morala bi više da se potrudi da se približi biračima starijim od 35 godina, budući da među rođenima između 1958. i 1983. koji su izašli na birališta, uživa oko trećine podrške. Među rođenima posle 1994. CSU jedva da je nešto popularnija od partije Zelenih (26% prema 22%).

Ono što bi trebalo da zabrine CSU je podatak da je među visokoobrazovanima zapravo završila na drugom mestu, sa oko 27% podrške, iza Zelenih, kojima veruje 29% visokoobrazovanih birača u Bavarskoj. Na osnovu analize Zidojče cajtung (SZ), što je veći udeo mlađih birača (18-39 godina starosti), to bolji rezultat zelenih. To je zapravo ključni društveni rascep, oko kojeg će se u budućnosti lomiti koplja na izborima. Što je veće mesto u kojem se glasa, to su izgledi CSU slabiji – ne zbog toga što poljoprivrednici glasaju drugačije od radnika, nego zbog toga što na selu ima manje mladih. U centru Minhena, najjača stranka već sada su Zeleni, sa čak 42% osvojenih glasova. To je ujedno i mesto sa oko 35% stanovnika između 18 i 39 godina starosti. U Bad Kisingenu, gde je 50% glasalo za CSU, birača mlađih od 39 je oko 23%. Drugi rascep vidi se u odnosu na glasove koji je dobila AfD – kao što je i očekivano, što više stranaca, to lošiji rezultat ove stranke. Isto važi i za CSU, dok Zeleni takođe profitiraju u delovima Bavarske gde je više onih kojima nisu sve dede i babe bili Nemci.

Promena koja se dogodila u Bavarskoj nije ona „tektonska“, kako to često medijski senzacionalizam ume da predstavi. Ona je radikalna samo na površini, dok se na nekom dubljem nivou, može govoriti samo o sporim promenama koje će trajati čitavu generaciju. Zeleni i socijaldemokrati dobili su zajedno jedva 30%, a profesor istorije iz Majnca Andreas Reder (Rödder) čak smatra da je procenat desno od centra ostao stabilan, oko 60% (kada se saberu glasovi CSU, FDP, FW i pretpostavljena umerenija polovina AfD). Ovo je slaba uteha za CSU, ali sa druge strane znači da i dalje postoji šansa da ova stranka povrati status dominantne političke snage u Bavarskoj u narednih nekoliko godina, naravno, ukoliko uspe da se približi mlađim i urbanijim biračima i ukoliko uspe da se bolje pozicionira i u odnosu na AfD, i u centru političkog spektra. Dobar rezultat Zelenih takođe signalizira da je glavni nalet izbegličke krize prošao, i da se birači iz centra ponovo interesuju za teme stanja životne sredine. Teme azila, kontrole granica i slično polako će krenuti da se povlače u drugi plan. Svakako neće nestati i neće postati beznačajne, ali se samo na njima neće dobijati izbori.

Koalicioni potencijal CSU i moguće kombinacije

Kratkoročno gledano, prvi naredni zadatak CSU bio bi da formira koaliciju koja može da pokuša da zadrži ovu stranku na vlasti. Gubitak vlasti bi na CSU mogao da se odrazi kao nekada na Bavarsku partiju. Značajna komponenta imidža CSU je da je ona prava, autentično bavarska stranka, stalni glas Bavarske „kod Prusa“ u Berlinu. Budući da je poklapanje sa stavovima „Slobodnih birača“ najveće, još tokom izborne noći došlo je do susreta u kojima su u načelu dogovoreni osnovi saradnje. Rok za sastavljanje vlade je 4 sedmice, tako da je za očekivati da će koalicija CSU-FW ubrzo formirati novu bavarsku vladu. Ostvarila se komotna većina od 112 poslanika (od ukupno 205), u odnosu od 3:1 u mandatima u korist CSU. FW su već tražili tri do pet ministarskih pozicija (tačnije ili tri „veća“ ili pet „manjih“ ministarstava – zahtev koji je već ismejan u nekim nemačkim medijima), što je CSU izgleda spremna da im ustupi.

Iako postoji krilo koje se zalaže za približavanje AfD („Konzervativno buđenje“ iz Erlangena, na primer), to bi za stranku moglo da predstavlja političko samoubistvo iz više razloga. Prvi je da bi CSU izgubila ono što AfD nema, a to je ogroman broj birača bliže centru. Drugi je što bi time CSU dovela u pitanje koaliciju sa CDU na saveznom nivou, što je grana na kojoj i CDU i CSU sede. Uspeh obe stranke zasnovan je na dogovoru o ograničavanju međusobne konkurencije, a borba ove dve stranke između sebe, pa još i sa AfD na celoj teritoriji Nemačke, mogla bi da ih ostavi dugoročno u opoziciji. Nemci jednostavno ne vole da često menjaju kancelara, tako da bi konflikt između CDU i CSU značio verovatno duži povratak levice na vlast. Treći bi bio najgore što CSU sebi može da dopusti, a to je da preuzme krivicu za dovođenje AfD na vlast u Minhenu, što bi nemačka štampa brzo mogla da eskalira do nivoa novog „minhenskog puča“. AfD je u prvim izjavama posle izbora signalizirala da ne želi koaliciju sa CSU i da želi da nastavi opoziciono delovanje. U slučaju da do pregovora CSU i AfD iz bilo kog razloga ipak u skorijoj budućnosti dođe, tvrda početna pozicija AfD najavljuje i duži spisak zahteva u tim razgovorima. Čak i da je AfD spremna da pristane da joj u koalicionim aranžmanima pripadne manje od petine funkcija (odnos mandata je 4:1), male su šanse da bi AfD odustala od pristupa koji joj do sada donosi glasove. To znači da bi se i CSU više kretala ka desnici, i time nastavila da gubi glasove u centru.

U slučaju da pregovori sa Slobodnim biračima ipak propadnu, CSU može da potraži, uz ne malu frustraciju, partnere na levici. SPD je izgubila čak 20 mandata u odnosu na 2013. i danas ima upola manji poslanički klub. Većina sa SPD bi imala mršavih 107 mandata (4 preko minimalne većine). U ovoj opciji moguće je da bi SPD bila, makar kratkoročno, daleko kooperativnija nego što na prvi pogled izgleda. Dolazak na vlast bi socijaldemokratama omogućio da se konsoliduju, da povećaju prisustvo u medijima i da krenu u vraćanje onih birača, koji su glasali za Zelene. Na drugoj strani, SPD je najviše birača izgubila tokom koalicije sa strankama Unije, te je moguće da je baza ove stranke, koja glasa o stupanju u koalicije, protiv saradnje sa CSU. CSU bi mogla da gradi koaliciju i sa Zelenima, ali tada bi morala da računa kako sa mnogo većim udelom Zelenih u vlasti, tako i sa gubitkom glavne reči u većim gradskim centrima. Baza CSU, koja je dugo demonizovala Zelene, teško da bi se sa ovakvom koalicijom složila i verovatno bi vremenom prišla bliže AfD.

A CDU?

Prvi ozbiljniji signal nezadovoljstva rezultatima Angele Merkel kao šefa CDU mogao se videti 25. septembra, kada je Ralf Brinkhaus na glasanju za šefa poslaničke grupe pobedio sa 125 glasova. Dotadašnji vođa demohrišćana, Folker Kauder (Voker Kauder), kojeg je eksplicitno podržavala Angela Merkel, izgubio je pošto je osvojio svega 112 glasova. U decembru sledi partijski kongres CDU, na kojem će Angeli Merkel na crtu izaći najmanje još dva izazivača. No,  malo je verovatno da jedan dvadesetšestogodišnji student iz Berlina (Jan-Philipp Knoop) ili sveže-u-CDU-učlanjeni preduzetnik iz Marbugra (Andreas Ritzenhoff) mogu ozbiljno da naruše šanse Angele Merkel na narednim unutarpartijskim izborima. U ovom trenutku, za dalji nastavak njene političke karijere najvažnije je da spreči da se pojavi zaista ozbiljan izazivač iz CDU/CSU bloka.

Slabljenje CSU u Bavarskoj u sadašnjim uslovima donekle ide na ruku stabilizaciji pozicija Merkelove. Veliki majstori interpretacije političke statistike verovatno neće propustiti da primete da je CSU napadajući CDU i pokušavajući da više izgleda kao AfD mnogo više izgubila u centru političkog spektra, nego što je uspela da sačuva na desnici. Rukovodstvo CSU je time demonstriralo svoju nesposobnost da napravi adekvatnu političku procenu. Budući da se rukovodstvo bavarskih demohrišćana listom izjasnilo da trenutno ne razmišlja o ostavkama, to je ostavilo utisak da bi sledeći korak mogao da bude da se krivci „potraže“ na nekom drugom mestu. Ako bi Merkelova uspela da odbije mogući napad iz CSU, ti politički poeni mogli bi da obeshrabre one koji bi pokušali da joj suprotstave ozbiljnog protivkandidata.

Za razliku od bavarskih, izbori u Hesenu 28. oktobra imaju mnogo veću šansu da uzdrmaju poziciju Angele Merkel unutar CDU. Na kraju krajeva, sigurno nije bilo puno onih koji su bez posla ostali zbog slabog rezultata druge, makar i sestrinske partije. Hesenski demohrišćani se okupljaju ne oko kritičara njene politike, nego oko onih koji su joj davali podršku. Folker Bufije (Volker Bouffier), pokrajinski šef CDU, ako je verovati anketama, nema čemu dobrom da se nada. Ovaj Novopazovčanin po majci imao je pre pet godina iza sebe 38% glasova, a trenutno mu prognoze daju oko 26%. Šanse da Hesenom narednih pet godina upravlja crveno-crveno-zelena koalicija (SPD-Levica-Zeleni) sa svakom novom anketom čine se sve većim.

Za Angelu Merkel debakl CDU u Hesenu mogao bi da dovede do značajnog komešanja u stranci. U toj situaciji razočarenje zbog rezultata u Bavarskoj takođe bi moglo da odigra određenu ulogu, tako što bi pojačali osećaj nezadovoljstva. Međutim, čak i da rezultati u Hesenu budu doživljeni kao loši, to i dalje ne znači da će u decembru nužno doći kraj 13 godina „ere Merkel“ . Za 18 godina, koliko je na čelu CDU, Merkelova je pokazala da ume da prevaziđe krize i da spreči situacije u kojima nezadovoljni uspevaju da oforme ekipu koja je sposobna da za kratko vreme sakupi većinu glasova partijskih delegata.

Čini se da je ipak pozicija Angele Merkel u stranci najviše zavisna od toga da li ona može da zadrži funkciju kancelarke. Za to joj je pored podrške CDU i CSU neophodan i koalicioni partner SPD. Ukoliko rukovodstvo socijaldemokratske partije podlegne pritiscima baze i izađe iz vlade, to bi verovatno moglo da znači i kraj „ere Merkel“. No, SPD to verovatno neće da učini dokle god ankete ne daju pristojne šanse crveno-crveno-zelenoj koaliciji. Partijsko rukovodstvo SPD verovatno ne misli da ima smisla ići na izbore, ako će se opet morati u koaliciju sa CDU, samo ovog puta uz dosta manje mandata i sa dosta lošijom pregovaračkom pozicijom. Izlaskom iz vlade i izazivanjem novih izbora SPD takođe rizikuje novo razočarenje u bazi i među simpatizerima, budući da bi ova stranka lako mogla da bude okrivljena za pružanje šanse AfD da još više ojača. Dokle god se unutar SPD veruje da bi ovo bili verovatni ishodi, Angela Merkel nema realnog razloga da strahuje za svoju poziciju. No, ukoliko se posle izbora u Bavarskoj pokaže da je ubrzan rast podrške Zelenima više od prolaznog trenda, kao i da je rast AfD usporen, a možda i zaustavljen, to može prilično da olakša odluku rukovodstva SPD da napusti koaliciju i izazove prevremene izbore.

Ankete rađene 19. oktobra pokazuju da bi, da su tog dana održani savezni izbori, leva koalicija imala veću podršku nego ona koja je sada na vlasti. CDU/CSU imali bi 27% (beleže blagi trend rasta), pa bi zajedno sa 14% SPD imali oko 41% birača iza sebe. Koalicija iz koje bi se izrodila prva vlada u nemačkoj istoriji koju bi vodili zeleni imala bi 44% glasova birača iza sebe (Zeleni 20%, SPD 14% i Levica 10%).

Ako se računa da bi oko 5% glasova bilo dato partijama koje ne bi prešle cenzus, pa bi se to osetilo i u raspodeli mandata, vidi se da bi ove tri partije mogle da se približe 50%+1 većini u Bundestagu. Budući da samo još nekoliko procenata deli levu koaliciju od dolaska na vlast, rukovodstvo CSU verovatno će razmisliti još jednom, pre eventualne nove ofanzive protiv Merkelove. Delegati CDU, koliko god da su željni idejnog i programskog podmlađivanja stranke, verovatno još uvek nisu spremni da politički kamikaziraju time što bi rušenjem Merkelove pomogli levo koaliciji da dovede bivše komuniste na vlast. Sadašnjoj koaliciji jeste teško sa Merkel na čelu, ali čini se da bi im možda bilo teže bez nje. Dokle god je tako, ona će i dalje imati šanse da izjednači vreme provedeno na vlasti sa onih 16 godina i 26 dana koliko je njen politički otac Helmut Kol obavljao funkciju nemačkog kancelara.

Autor: Dragan Šljivić, dr. des.

Pročitajte više od ovog autora.

PODELI
Prethodni članakSrbija i Francuska – turbulentni 20. vek i zalog za budućnost
Sledeći članakAleksandar Klarić na Svetskom forumu mladih u Egiptu (WYF)
CMJP
Centar za međunarodnu javnu politiku је nevladino i neprofitno udruženje čiji je prvobitni cilj da podstiče i unapređuje međunarodnu saradnju u oblastima spoljne politike, diplomatije, privrede, obrazovanja i kulture. Centar ima za cilj da podstiče saradnju sa unutrašnjim, političkim i državnim subjektima kao i sa odgovarajućim institucijama iz inostranstva.