„Mojoj otadžbini treba oprostiti, imala je nesrećno detinjstvo!“ – Petar Lazić, srpski književnik, novinar, publicista.

U današnjim geopolitičkim okolnostima, Moskva, Vašington, a naročito Brisel, ističu se kao glavna i primarna mesta gotovo svih presudnih diplomatskih događanja, važnih za sudbinu našeg naroda i države. Sedamdesetih godina 19. veka, ta je uloga pripala germanskoj metropoli na reci Špreji, koja tada bejaše svojevrsni diplomatski centar Evrope. Sudbina mlade srpske kneževine nastale grčevitom i prksnom borbom, na ruševinama nekada veličanstvene carevine, odlučena je u Berlinu, na leto 1878. godine.

Sve evropske sile, kraljevine i imperije, sastale su se 13. juna i u narednih mesec dana, pod vrhovnim patronatom moćnog nemačkog kancelara Ota fon Bizmarka, dogovorile konačnu preraspodelu balkanskih teritorija koje bejahu pod žestokim borbama i ustancima od početka veka. Berlinski kongres je sazvan kao odgovor evropskih sila, prvenstveno Austro-Ugraske monarhije i Engleske, na Sanstefanski mirovni ugovor, koji je sklopljen na molbu Turske, a kao apsolutna dominacija ruske diplomatije i interesa Moskve.

Ove godine 13. jula, diskretno i čini se bojažljivo, onako kako mi to nažalost često radimo, obeležili smo 139. godina od okončanja Berlinskog kongresa. Deluje kao da iz godine u godinu, ovaj događaj, po srpski narod itekako istorijski značajan, biva gotovo zapostavljen i zanemaren u široj javnosti. O tome zbog čega je takva situacija nećemo govoriti ovom prilikom, ali svakako valja napomenuti da je došlo krajnje vreme da promenimo tu lošu tradiciju. Pre nego što sagledamo rezultate i plodove Berlinskog kongresa, važno je osvrnuti se na događaje koji su njemu prethodili i koji su do njega i doveli.

Po ugledu na svoje sunarodnike, istočno od reke Drine, srpski živalj na prostoru Bosne i Hercegovine predvođen istaknutim glavešinama, Lukom Vukalovićem, Bogdanom Zimonjićem, Jovanom Gutićem, Pecijom Petrovićem i drugim viđenijim velikašima toga vremena, odlučio je da se digne na oružje i zbaci sa sebe viševekovne okove osmanskog ropstva. Pored ustanka koji se spremao zapadno od Kneževine Srbije, raslo je nezadovoljstvo i u našem istočnom susedstvu, u Bugarskoj, te je Balkan tako ponovo počeo dobijati na značaju i interesovanju čitave Evrope, presvega Austro-Ugarske i Rusije i poprimati epitet novog evropskog žarišta.

Narod na području Bosne i Hercegovine, prevashodno srpski, smatrao je da je stasao da organizuje i sprovede veliki ustanak protiv osmanskog okupatora, kao što su to, nekoliko decenija ranije, učinili Srbi sa prostora Raške i Šumadije. Međutim, njihov vapaj za slobodom i prisajedinjenjem sa srpskom braćom, nije se daleko čuo, a njihova molba za podrškom nije naišla na odgovarajuće odjeke kako među evropskim silama, tako nažalost ni na samom Balkanu.

Preko Cetinja i crnogorskog kneza Nikole, ustanici su pokušali da pridobiju na svoju stranu ruskog cara, a preko Beča, pažnju i podršku Austro-Ugarske. Obratiše se oni i Beogradu, no ne naiđoše na pozitivan odgovor iz srpske prestonice. Smatralo se tada da još uvek nije pogodan trenutak da se krene u akciju većeg obima, međutim, kako se će kasnije ispostaviti, do tog „pravog“ trenutka nikada nije ni došlo. Mudri knez Nikola, delom zbog uticaja ruskoga dvora, a delom i zbog svoje sopstvene računice nastojao je, barem na neko vreme, da primiri ratoborne duhove Hercegovine, čija je krv ključala za osvetom i pobunom. On je želeo da pokaže turskoj Porti kako mir u Hercegovini zavisi pre svega od raspoloženja Cetinja i da time pridobije za Crnu Goru nova proširenja.

Austriji se, sa druge strane, žurilo da okonča pitanje Bosne i Hercegovine, naravno u svoju korist. Bečkom dvoru nipošto nije odgovarao veliki savez i ujedinjenje Srba na Balkanu, čemu su težili mnogi viđeniji ljudi toga vremena i mnogi ustanici u Bosni. Međutim, ratni pohod ovoga puta nije bio opcija za uzdrmanu monarhiju, nešto iz lične nemoći, a delom i zbog mogućeg uplitanja Rusije ukoliko bi došlo do vojne intervencije. Surove turske odmazde nad srpskim življem u Bosni i Crnoj Gori, pogodovale su austrijskoj spoljnoj politici, jer su joj mogle poslužiti kao odličan izgovor za slanje trupa preko Dunava. Tu bi intervenciju Austrija predstavila kao potpuno prirodnu reakciju na opštu konfuziju i krvoproliće koje je vladalo godinama u Bosni. Prišila bi sebi epitet zaštitnika hrišćanskog naroda na Balkanu i njihovog prosvetitelja, što je naravno bilo daleko od istine.

Ustanak koji je najpre izbio u Hercegovini, a potom i u Bosanskoj krajini, bio je od početka osuđen na propast. Sama Krajina bila je daleko od Srbije, te joj je bilo teško pomoći na način koji su to činili Crnogorci u obližnjoj im Hercegovini. Stizale su doduše donacije i neznatna pomoć u novcu i džebani, ali bez ikakve ozbiljne državne organizacije. Treba spomenuti da su se u borbama po Bosni tih godina istakli i Srbi iz kneževine, poput Petra Pecije i Goluba Babića. Nakon dve godine neprekidnih previranja, borbi, buđenja i gušenja ustanka, smenjivanja vođa i međusobnih razmirica, u proleće 1876. izgledalo je kao da se srpski korpus napokon konsolidovao. U široj srpskoj i crnogorskoj javnosti već je dugo bio prisutan, ali i potiskivan borbeni duh i želja da se uđe u odlučujuću borbu protiv Osmanlija.

Iskoristivši previranja u samom Carigradu, 18. juna sklopljen je srpsko-crnogorski savez i usledila je zajednička objava rata, dok su sa druge strane Drine ustanici proglasili svoje ujedinjenje sa Srbijom i Crnom Gorom. No, takav stav i raspoloženje među Srbima naišlo je na ozbiljno negodovanje i suprotstavljanje Beča, te su oni preko hrvatskih političara odmah stali suzbijati veliko sjedinjavanje srpskih zemalja.

Berlinski kongres
Ustanak u Hercegovini

Kao što kaže istoričar Vladimir Ćorović, u svojoj knjizi „Istorija Srba“: „Tako je, na početku samog rata, sudbina Bosne i Hercegovine zapečaćena: zemlje, zbog kojih su Srbija i Crna Gora ušle u rat bile su unapred izgubljene.“ Tada su na scenu stupile dve potpuno suprotstavljene ideje: jedna, o rešavanju hrvatskog pitanja i prisajedinjavanju Bosne novonastaloj Hrvatskoj celini, pod patronatom Habzburške monarhije, i druga, o ujedinjenju svih srpskih zemalja i srpskog naroda sa slobodnim srpskim kneževinama. To ukrštanje dijametralno suprotnih interesa, u mnogome će doprineti i svim budućim međudržavnim i međunarodnim sporovima, pa i oružanim sukobima Srbije i Hrvatske.

Rusija i Balkan na pragu istorijskog kongresa

Uloga Ruske imperije u balkanskim sukobima poprimila je veći obim 12. aprila 1877. kada je Rusija nakon tajne preraspodele interesnih sfera na poluostrvu sa Austrijom, objavila rat Turskoj. Ovde je važno objektivno sagledati rusku ulogu u opštem balkanskom metežu i sukobu u drugoj polovini 19. veka. Treba najpre istaći da su ruski general Černjajev, koji je ujedno bio i vrhovni komandant srpske vojske i nekoliko hiljada njegovih dobrovoljaca odigrali više nego značajnu ulogu u srpsko-turskim borbama. Potom je, na molbu kneza Milana, Rusija sprečila dalji zamajac turske vojne sile i tako spasila Srbiju teritorijalnih gubitaka, omogućivši joj da sklopi mir sa Osmanlijama u februaru, 1877.

Berlinski kongres
Knez (potonji kralj) Milan Obrenović

Ovi saveznički i prijateljski potezi Moskve, nažalost skrajnuti su u drugi plan sklapanjem Sanstefanskog mira, kojim je Rusija, zbog prethodnog prepuštanja Zapadnog Balkana bečkoj politici, na štetu srpske kneževine stvorila Veliku Bugarsku, kao svoj satelit na Balkanu. Neosporno je da su pomoć i učešće Ruskog carstva u rađanju srpske kneževine u 19. veku bili od velikog značaja. No, naprosto treba jasno razumeti da su visoki državni i nacionalni interesi, svakoj zemlji na prvom mestu. Stoga je u jednom određenom trenutku, s kraja 19. stoleća, nastupilo izvesno zahlađenje u odnosima Rusije i Srbije. Rusija je tada kao svog prirodnog saveznika na Balkanu jasno istakla Bugarsku, za koju je namenila ogromna teritorijalna proširenja, dok je Srbiju prepustila sferi interesa Beča. Knez Milan Obrenović okrenuo se tada Engleskoj, Austriji i Nemačkoj pred Berlinski kongres, za koji se nadao da će po Srbiju biti povoljniji od ruskog Sanstefanskog ugovora.

Berlinski kongres
Prikaz Kremlja u Moskvi, Rusija

Ishod sporazuma u Berlinu

Nakon što je revidiran Sanstefanski ugovor, pod velikim međunarodnim pritiskom na Rusiju, Rumunija, Crna Gora i Srbija su zvanično priznate kao suverene države, dok je Bugarska postala autonomna kneževina pod upravom Osmanskog carstva. Turska, „bolesnik sa Bosfora“ pretrpela je velika prekrajanja svojih nekadašnjih granica u korist balkanskih zemalja, pre svega Srbije i Crne Gore. Srbiji, koju je na Berlinskom kongresu u svojstvu posmatrača predstavljao naš veliki diplomata Jovan Ristić, pripala su tako značajna teritorijalna proširenja koja su obuhvatala: niški, pirotski, toplički i vranjski okrug.

Jovan Ristić se još uvek nalazio u Berlinu, odakle je poštom poslao pomenute odluke koje još nisu bile usvojene od Kongresa i zahtevao je od Jevrema Grujića da se sa tim odlukama narodni predstavnici na skupštini u Kragujevcu 24. juna 1878. upoznaju tek pri kraju skupštine, kako bi i on mogao prisustvovati tom zasedanju i izvestiti skupštinare o toku pregovora.

Berlinski kongres
Jovan Ristić, predstavnik Srbije na Berlinskom kongresu

Međutim, cena ovih uspeha bila je velika. Nakon što je turska vojska napustila Bosnu i Hercegovinu, a u nju umarširala austrijska, nestala je i poslednja prilika i nada da će se Srbi sa obe strane Drine, ujediniti i stvoriti snažnu, jedinstvenu srpsku državu. Tako nešto, Nemačka, Engleska i Austrija, nipošto nisu dopuštale. Možemo stoga konstatovati da je povraćaj južnih srpskih teritorija bila svojevrsna kompenzacija Srbima za njihove oblasti u Bosni i Hercegovini, u kojima su mesecima pre „Berlinskog mira“ tinjali žestoki ustanci. Nekoliko je miliona Srba nakon vekova mukotrpnog ropstva pod Turskom, sada potpalo pod okupaciju moćne, organizovane i ambiciozne Dvojne monarhije, bez koje se više ništa na brdovitom Balkanu nije moglo rešiti.

Dvojna monarhija nametnuće se sada i srpskom knezu Milanu kao alternativa Rusiji, što će načiniti mnoga previranja i nemire na političkoj sceni Srbije toga vremena. Uz otvorenu podršku Beču, uz sklapanje nekoliko ekonomskih i trgovinskih ugovora, kao i potpisivanje Tajne konvencije između Srbije i Austrije, bez odobrenja vlade, Milan Obrenović napravio je značajan zaokret u srpskoj spoljnoj  politici, ne osvrćući se naročito na negodovanje jednog dela političke elite. Nedugo zatim, Milan je krunisan za kralja, a Evropa je tog 22. februara 1882. osvanula bogatija za još jedno kraljevstvo – Srbija je proglašena za kraljevinu.

Ova velika pobeda i dominacija Austrije, koju je ostvarila Berlinskim kongresom trajala je naredne četiri decenije, tačnije do 1918. kada je njeno iznureno carstvo kolabiralo, a srpski narod na kraju ipak uspeo da se nađe objedinjen u jednu, slovensku državu. Nažalost, ta je država za razliku od one kojoj su težili kako srpski intelektualci tako i težaci 19. veka, bila država svih jugoslovenskih naroda. Bila je to država za koju su ponajviše Srbi krvarili, u koju su najviše Srbi uložili, a koja je na kraju najviše donela svima, osim njima. O tome kakav su odnos imali pre svega hrvatski narodni predstavnici, prema novonastaloj zajedničkoj državi jasno govori  rečenica koju je njihov poslanik izgovorio u skupštini: „Koliko košta ta vaša krv sa Kajmakčalana? Recite koliko to košta, da platimo, pa da idemo dalje.“ 

Berlinski kongres
Evropa nakon Berlinskog kongresa

Na kraju ovog teksta mislim da je važno istaći neophodnost za promenama u našoj svesti i našem delanju. Treba istaći da smo mi, kao stari evropski narod, kao viševekovni starosedeoci Balkanskog poluostrva i svedoci svih prilika i neprilika koje su zadesile ovaj deo Starog kontinenta, dužni da bolje upoznamo i razumemo svoju istoriju, da cenimo i poštujemo ljude koji su nas kroz nju vodili, da objektivno sagledamo čime su nas to zadužili i da budemo svesni i ponosni na žrtvu koju su naši preci položili u temelje ove države.

Pročitajte više od ovog autora.


PODELI
Prethodni članakDimitrije Ilić učestvovao na MEU Simpozijumu u Berlinu
Sledeći članakINTERVJU: Miroslav Majkl Đorđević, predsednik Zadužbine Studenica: „Trebaće Srbiji i nama Srbima vizija orla, srce lava i mudrost lisice u ovom novom veku“
Luka Ugrica
Rođen je 21. maja 1994. godine u Beogradu, Republici Srbiji. Student je četvrte godine Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, na smeru Francuski jezik, kultura i književnost, Katedre za romanistiku. U periodu od 2005. do 2013. godine bio je član Dečije dramske grupe Radio Beograda, u okviru koje je odigrao nekoliko predstava u gradovima širom Srbije, zatim učestvovao u snimanju dečijih radio drama i radio emisija, kao i u realizaciji televizijske serije emitovane na kanalima RTS-a. Svoj prvi roman-novelu objavio je 2010. godine, a 2013. zadužbina „Zdravko V. Gojković“ dodelila mu je sertifikat o priznanju za postignute rezultate iz književnosti. Polja interesovanja su mu istorija, kultura, književnost, diplomatija i međunarodna politika. Tečno govori engleski i francuski, a služi se još i nemačkim jezikom.

Ostavite komentar