Optočele su! U mestu gde je Bog, kada je stvarao Zemlju, čini se imao najviše inspiracije i gde je najfinijom tehnikom iscrtavao prelepe krajolike nama tako dalekog ali egzotičnog Brazila. Rio de Žaneiro! Na portugalskom Januarska reka. Ipak, bez obzira na naziv ,,januarska“ možemo reći da će u mesecu avgustu, tačnije od 6. do 21., Rio biti najveća svetska ,,reka“. Čast Nilu i Amazonu, ali ove godine najveći ,,sliv“ imaće ovaj biser južne Zemljine hemisfere- u njeno srce, na obale Kopakabane, Ipaneme, Leblona i još 21 plaže, sjatiće se 10 500 sportista, 25 000 predstavnika medija, preko 500 000 turista, preko 3 000 sudija i 50 000 volontera. Ako vam već sam naslov nije bio dovoljan za asocijaciju počinju Letnje OI.

Mediji će lančano preneti da su one 31. po redu ali oni malo upućeniji će vam reći da su ovogodišnje OI, zapravo, 28. koje se održavaju jer se u periodima ratovanja (1916, 1940 i 1944) one nisu održavale. Jedna od premisa odigravanja centralnog planetarnog sportskog događaja na svake 4 godine, jeste da se on održava samo u doba mira ili odsustva rata (zavisi da li vam je draža pozitivna ili negativna odrednica mira). Zlatno geslo olimpizma, zato, jeste da se u periodu održavanja OI svi ratovi i sva neprijateljstva prekidaju.

OI
Pjer de Kuberten, otac modernog Olimpizma

Davno je bila ta 1896. godina kada su antičke olimpijske igre oživljene u Atini na inicijativu Pjera de Kubertena i kada je otpočela era modernih olimpijskih igara. Otpočela je era sporta i sportskih nadmetanja koja su davno prevazišla svoj karakter i značenje. I, evo danas, 120 godina posle sport je više od igre. On je i zabava i biznis i svojevrsna berza kapitala. On je i novac i takmičenje i surovi profesionalizam ali i često, nažalost, paravan za političko- ideološka previranja. Idealna arena za sudar civilizacija, skrivene političke okršaje i šansa da se neke razmirice reše ili da se ražeste. Katkad su služile i za najavu ,,dominacije dugih cevi“ ili za kulminaciju neprijateljstava.

Vreme u kojem živimo je sve, samo ne mirno. Barut se pošteno još nije ni slegao u jednom sirijskom gradu, a već se zapucalo u drugom. Taman kada smo pomislili da se Bataklan arena neće ponovo dogoditi, desi nam se Nica. Terorizam polako ali sigurno baca u strah i okove čitav svet, a oni koji su bili napadani su rešili da napadnu i tako u nedogled. Rio baš i ne dolazi u pravo vreme za svet ali ako tako gledamo onda nikada nije bilo pravo vreme. Samo je sada mnogo neizvesnije…ili nam se tako čini.

Prvi skandal političke prirode izbio je u Stokholmu 1912. godine. Džimu Torpu su oduzete zlatne medalje posle trijumfa u petoboju i desetoboju zbog toga što je bio optužen da je bio poluprofesionalni igrač bejzbola (tada je amaterizam bio preduslov za učestvovanje, a danas ga u ,,čistom“ obliku možemo naći samo u boksu ali je pitanje dokle) pa ga je Američki olimpijski komitet suspendovao tražeći novu raspodelu medalja. Postoje priče da je Torp platio danak svom indijanskom poreklu jer mu je otac bio pola Indijanac, pola Irac, a majka tri četvrtine Indijanka. Torp nije dočekao rehabilitaciju ali je Međunarodni olimpijski komitet ispravio svoju grešku i njegovo ime vratio na listu pobednika, a njegovoj porodici vratio sve zlatne medalje.

Olimpijske igre 1936. održane su u gradu koji je samo to domaćinstvo čekao da svima pokaže koliko će jedna zemlja biti silna, goropadna i nemilosrdna. Ulicama Minhena i Berlina masa je euforično klicala Sieg Heil! ne znajući da će taj pozdrav oterati u smrt milione ljudi. Nacizam je bio u punom jeku, a Hitlerova soldateska je ,,glancala“ šmajsere i topovske cevi za konačno uspostavljanje Trećeg Rajha. Ali pre no što dođe trenutak za to (samo 3 godine kasnije), trebalo je pripremiti svet za novi poredak. Za poredak u kojem će dominirati arijevska čistokrvna rasa. Olimpijskim borilištima osećao se truli zadah nacizma, šovinizma i rasizma i trebalo je da te OI budu festival nadmoćnosti Nemaca.

Sve je to iz lože posmatrao sam Adolf Hitler, verovatno planirajući kako da na što efikasniji način prodre u Poljsku. Njegovom idiličnom planu Drang nach Osten isprečio se jedan tamnoputi Amerikanac, jedan Nemac i olimpijski duh.

Džesi Ovens, jedna od najvećih olimpijskih legendi, je nadmoćno trijumfovao na 100 i 200 metara i doprineo je pobedi američke štafete 4 x 100 metara. Međutim, najviše je odjeknuo njegov trijumf u skoku u dalj jer mu je direktni protivnik bio nemački skakač Ludvig Long. Ovens je iza sebe imao već tri zlata, a Long samo razularene mase ljudi i tihu patnju Hitlera da pobedi u ovom takmičenju. Nakon četiri izjednačena skoka, Ovens je iz petog pokušaja prebacio kotu od 8 metara i zasluženo osvojio još jedno zlato. Hitler nije mogao da podnese da jedan tamnoputi takmičar bude brži, bolji, jači od jednog arijevca pa je besan napustio ložu, ne želeći da pobedniku uruči zlatnu medalju. Long je prišao svom rivalu, zagrlio ga i čestitao mu, pa je sportsko viteštvo odnelo pobedu u ovoj borbi. Ne i u onoj tri godine kasnije…

OI
Ceremonija dodele medalja

Nakon Drugog svetskog rata nastupilo je doba zahladnjenja odnosa Istoka i Zapada. Suprotstavljenost dveju sila- SAD i SSSR oko pogleda na svet dovelo je duboke svetske polarizacije u međunarodnim odnosima. Došlo je do blokovske podele ne samo u poltici već i u samom sportu. Verujući da su OI proizvod Zapada, SSSR je odbijao da učestvuje na OI sve do 1952. Umesto toga, što je zanimljivo, Sovjeti su organizovali Spartakijade za zemlje socijalističkog lagera.

Letnje olimpijske igre 1956. u Melburnu su bile prve igre koje su bojkotovane. Holandija, Španija i Švajcarska su bojkotovale igre zbog sovjetske intervencije u Mađarskoj, dok su Egipat, Irak, Liban i Kambodža bojkotovale igre zbog Suecke krize. Na Letnjim olimpijskim igrama u Meksiku 1968. u Meksiku, dvojica tamnoputih Amerikanaca su na podijumu podgili pesnice u vis protestvujući protiv rasne segregacije i rasističkih zakona i tradicija u SAD. Zbog toga je MOK zahtevao od Američkog olimpijskog komiteta da ili povuku samo njih dvojicu ili ceo atletski tim, pa je AOK prihvatio prvi predlog.

Kako se zahuktavo Hladni rat, rasla je blokovska podeljenost, sve je više bilo netrpeljivosti i period 1970-ih i 1980-ih je period kada su političko-ideološke igre ozbiljno ugrozile ideju olimpizma. OI u Montrealu 1976. su bojkotovale afričke države jer nije udovoljeno njihovom zahtevu da se sa igara udalji Novi Zeland čija je ragbi reprezentacija nastupala u, tada rasističkoj, Južnoafričkoj Republici, a Tajvan nije učestvovao na ovim igrama pošto je Narodna Republika Kina uložila protest da on ne može da učestvuje na ovim igrama pod imenom Republika Kina.

Zatim su Sjedinjene Američke Države i nekoliko drugih zapadnih zemalja, kao i još mnogo država sa drugih kontinenata, američkih saveznica ili ekonomski bliskih sa SAD (Japan), zatim Kina- sveukupno 65 država, bojkotovale Letnje olimpijske igre 1980. zbog sovjetske vojne intervencije u Avganistanu.

Tadašnji američki predsednik Džimi Karter predložio je bojkot OI, što su Predstavnički dom SAD i Senat usvojili. Vlada Margaret Tačer je isto tako usvojila predlog o bojkotu, ali britanski Nacionalni olimpijski komitet nije pružio saglasnost, tako da su takmičari iz Ujedinjenog Kraljevstva, ipak, učestvovali na OI u Moskvi. Odgovor je usledio 4 godine kasnije. Sovjetski Savez i zemlje Istočnog bloka, osim Rumunije, ali zato uz socijalističke države Kubu, Etiopiju i Severnu Koreju – ukupno 14 država, uzvratile su bojkotom Letnjih olimpijskih igara 1984. u Los Anđelesu. OI u Južnoj Koreji 1988. su bojkotovale Severna Koreja, Kuba, Nikaragva i Etiopija.

Na OI 1992. godine u Barseloni, pravo učešća u timskim sportovima nisu imali takmičari Savezne Republike Jugoslavije zbog sankcija koje su UN uvele SRJ zbog građanskog rata u bivšoj SFRJ. Dugo očekivani duel američkog ,,drim tima“ u košarci i ,,drim tima“ Jugoslavije i ostatka sveta je, na žalost mnogih poklonika košarke, izostao. Nikada nismo imali prilike da vidimo taj, po rečima mnogih, epski okršaj dveju najboljih škola košarke. Sportisti SRJ u pojedinačnim sportovima su, boreći se pod zastavom MOK-a, osvojili samo 3 medalje i sve 3 u streljaštvu. Brojni svetski mediji su to dočekali sa opaskom da ih to ne iznenađuje ,,jer Jugosloveni znaju samo da pucaju“.

Najtragičniji i najgori incident u olimpijskoj istoriji desio se za vreme Olimpijskih igara u Minhenu, 1972. Palestinski teroristi iz organizacije Crni septembar upali su 5. septembra 11. dana igara, u olimpijsko selo, ubili dvojicu izraelskih sportista, a devetoricu uzeli za taoce. U nastavku drame, došlo je do masakra. Na minhenskom vojnom aerodromu, posle neuspele akcije spašavanja talaca, ubijeno je svih devet izraelskih sportista, petorica terorista i jedan nemački policajac. Svet je bio u šoku, ali su igre, posle 34-satnog prekida, nastavljene. Isto tako, olimpijske igre održane 2008. godine u Pekingu su protekle u znaku sukoba u Južnoj Osetiji između Rusije i Gruzije.

OI
Jedan od terorista iz grupe Crni septembar

Tokom čitavih 120 godina, od ponovnog uspostavljanja OI pa sve do danas, imali smo brojne sukobe i konflikte i brojne napete situacije. Zategnutost u međunarodnim odnosima je bila tolika da nije mogla da se zadrži samo u tim okvirima pa je morala da se prelomi i tamo gde joj mesto nije- u sportu. Možemo kao pravilo, koje je više puta dokazano, postaviti aksiom da kada god dođe prestupna godina i kada god se održavaju Letnje olimpijske igre imamo političke skandale, previranja i sukobe. Najveći planetarni sportski događaj je prava prilika za to. Štaviše, idealna prilika, da se na krajnje skriveni način, izmere snage, odmere protivnici, opipa puls svetskim zbivanjima.

Hladni rat se, kažu, završio tamo sa prvim taktovima pesme Wind of Change pokraj prašnjavog palog zida u Berlinu. Danas opet imamo zategnutu situaciju između Rusije i zemalja zapadnog bloka (EU i SAD) i polarizaciju koja katkad tinja, katkad bukti. Ali postoji.

Ako bacimo pogled na večnu tabelu najuspešnijih zemalja na OI videćemo da prvo mesto zauzima SAD, drugo naslednica SSSR- Rusija, treće Velika Britanija, četvrto Nemačka, peto Francuska i tako dalje. Ako pogledamo stalni sastav Saveta bezbednosti UN videćemo da imamo jednog uljeza i jednu zemlju koja nedostaje. Dakle, gotovo identičan odnos snaga. Dok duel između SAD i Rusije oko toga koja će zemlja osvojiti više medalja (pogotovo zlatnih) traje i ne jenjava, veoma je zanimljiv uspeh one zemlje koja nedostaje- Kine.

Upravo Kinezi vrebajući sa tog trenutno 10. mesta pokušavaju da naprave pomak i svima pomrse račune. Ako pogledate samo njihove takmičare u svim disciplinama i svim sportovmima uočićete jednu plansku sportsku politiku da se na olimpijskim borilištima uzme što više medalja. U Kini imate na hiljade razvojnih sportskih centara u kojima se vrši stroga selekcija mališana koji se dalje treniraju za najveće sportske domete. Pogledate li, recimo, gimnastiku, sinhrono plivanje ili stoni tenis biće vam sve jasno.

Uspon Kine na OI jeste odraz i njihovog uspona u međunarodnim odnosima. Uprkos brojnim ekonomskim i ekološkim problemima sa kojima se suočava, Kina postaje sve veći, brži i jači igrač na međunarodno-političkoj šahovskoj tabli. Njen uspon možda jeste spor, i po svemu sudeći, nedovoljan da nadomesti zaostatak za vodećim zemljama ali je Kina, bez sumnje, rešena da prigrabi to treće mesto i veoma je blizu tome.

Sport ili prestiž? Takmičenje ili ravnoteža snaga? Ima li mesta politici u olimpizmu i sportu? To su neka od pitanja na koje postoje dvojaki odgovori i često suprotstavljena mišljenja koja ostaju otvorena. Ipak, na jedno pitanje se daje nepokolebljiv odgovor. Može li biti OI čak i ako nema mira? Iskustvo nam govori da može. I mora. Jer svet se nekako navikao na to, a i ove OI u Rio de Žaneiru prate taj uspostavljeni obrazac.

Trenutak u kom se piše ovaj tekst je trenutak ogromnih, gotovo kataklizmičnih sukoba na području Sirije. Ogromna humanitarna katastrofa se odigrava u tom delu svetu sa nebrojeno mnogo žrtava. Izbeglička kriza je do temelja nagrizla sve pore EU i ogolila sve njene mane i nejedinstvenosti.

Islamska država ne prestaje da teroriše Evropu, koja je ponižena, uplašena i gotovo bespomoćna. Zapadni blok je na ogromnoj distanci od Rusije, a njihova zategnutost je tolika da se ne mogu ujediniti ni u borbi protiv terorizma. Takođe, takozvana nepriznata država ,,Kosovo“ koja, uzgred, nije ni stalna, ni članica posmatrač pri UN, primljena je u MOK i takmičiće sa na OI zajedno sa 205 drugih država (uključujući i sastav nazvan ,,Izbeglice“ od sportista iz Sudana, Etiopije, Konga i Sirije). MOK je tako napravio presedan koji mu može napraviti puno problema u budućnosti (čitaj Škotska, Veneto, Katalonija, Baskija) čime je dodatno destabilizivao čitavu situaciju oko ovog pitanja.

Na svečanom otvaranju OI, na čuvenoj Marakani vršilac dužnosti predsednika Brazila Mišel Temer je strahovito izviždan u samo 10 sekundi svog govora, a suspendovana predsednika Dilma Rusef se nije ni pojavila na skupu koji je trebalo da pokaže jedinstvenost Brazila. Međutim, favele u predgrađu Ria i skupe nekretnine na obalama Leblona, jednostavno ne idu zajedno.

OI
Mišel Temer na svečanom otvaranju OI u Rio de Žaneiru

Brazil se odavno nalazi u velikoj ekonomskoj krizi, a polarizacija i kontrast između stanovništva je ogromnih razmera, tako da nam iz Ria pored uglancanih slika nasmejanih i vedrih sportista stižu i slike sa velikih protesta zbog ogromnog rasipništva na OI i proteklo Svetsko prvenstvo u fudbalu. Ako tome dodamo tome i virus ,,zika“ i eksplozije na biciklističkoj stazi, neposredno u momentu pisanja teksta, onda dobijamo sve malopre pomenute simptome bolesti svake olimpijske godine. Bolesti izazvane političkim spekulacijama i sukobima, ovoga puta sa primesama straha od terorističkih napada.

Na kraju, postavlja se pitanje hoće li se išta promeniti i hoćemo li konačno moći da se opustimo gledajući najbolje što čovekova fizika može i ume? Veoma je teško dati odgovor na to pitanje i predvideti buduća svetska zbivanja jer je i sama čovekova priroda nepredvidiva. Umesto, toga možda je bolje da ponovo pogledamo sliku koja prati ovaj tekst i da se tu zamislimo i pokušamo da damo odgovor na ovo i sva druga otvorena pitanja. Ove dve mlade sportistikinje iz Severne i Južne Koreje su možda nagoveštaj nešto svetlije budućnosti planete Zemlje i ideje olimpizma. Jer optimizam i nada u bolje sutra su poslednje stvari koje bi trebalo da napuste mladog čoveka. Čini se da zajedno možemo sve!

Zar ne?

Pročitajte više od ovog autora.

PODELI
Prethodni članakFoto monografija „Baku“ Nargiz Mamadove predstavljena u Beogradu
Sledeći članakOtvorene prijave za Beogradski model EU – BEUM 2016
Radomir Jovanović
Rođen je 4. februara 1994. godine u Kragujevcu, Republika Srbija. Nakon završene srednje ekonomske škole u Kragujevcu, završava i osnovne akademske studije međunarodne politike na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Diplomirani je politikolog za međunarodne poslove i trenutno je na master akademskim studijama na Fakultetu političkih nauka, smer ekološka politika. Član je UO i jedan je od osnivača Centra za međunarodnu javnu politiku. Član je prve generacije kulturnih ambasadora Agencije za kulturnu diplomatiju iz Beča od 2016. godine i jedan je od organizatora najveće simulacije rada EU institucija na svetu - BEUM 2016. Interesuje se za diplomatsku istoriju Srbije, kulturnu diplomatiju, održivi razvoj, a posebno interesovanje gaji prema klimatskim promenama. Takođe, predstavnik je Centra u ,,Zelenoj stolici" koja prati isupunjavanje obaveza Srbije prema poglavlju 27 u procesu pristupanja Evropskoj uniji. Stipendista je Zadužbine Studenica iz San Franciska, SAD i Fonda za mlade talente Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije. Aktivno radi na implementaciji Pariskog klimatskog sporazuma u Srbiji kroz rad u civilnom društvu. Služi se engleskim jezikom.

Ostavite komentar