Dana 6. septembra 2016. godine u Santjagu, glavnom gradu Čilea, odigrana je fudbalska utakmica Čile – Bolivija u sklopu južnoameričkih kvalifikacija za Svetsko prvenstvo koje će se 2018. godine održati u Rusiji. Nakon nezanimljivih 90 minuta rezultat je bio onaj najnepopularniji- 0:0.

U reprezentaciji Bolivije na poziciji štopera se nalazio igrač paragvajskog porekla Nelson Kabrera koji je odigrao jednu prijateljsku utakmicu za reprezentaciju Paragvaja i koji, po pravilima FIFA, više ne može da nastupa ni za jednu drugu državu na svetu. Međutim, on danas igra za reprezentaciju Bolivije i u pomenutoj utakmici je ušao u igru u 76. minutu. Na taj način on je upisao svoj treći nastup za Boliviju i usput prekršio pravila FIFA. Nezadovoljni nerešenim rezultatom (zbog nesigurnog plasmana na SP) Čileanci sada pokušavaju da preko ,,zelenog stola“ izdejstvuju pobedu u njihovu korist službenim rezultatom 3:0. Predsednik Bolivije Evo Morales, koji je inače veliki ljubitelj fudbala budući da ga je svojevremeno čak i igrao, je burno i veoma ljutito negodovao protiv ovog pokušaja Čilea.

Čile
Nelson Kabrera

Zašto je ovo bitno?

Da bi se dobio odgovor na ovo pitanje neophodno je sagledati istorijat odnosa ove dve južnoameričke države, a on nije bio preterano miroljubiv. Naime, obe države su dugo bile deo španskog kolonijalnog carstva sve dok nisu stekle svoju samostalnost. Čile se izborio za svoju nezavisnost 1818. godine, a Bolivija sedam godina kasnije- 1825. Sukob koji tinja i koji je trenutno pritajen između ove dve zemlje datira još iz tog kolonijalnog doba.

Za vreme španske krune pustinja Atakama (poznata kao najsuvlja ne-polarna pustinja na svetu) postavljena je kao severna granica Čilea (tadašnjeg Generalnog kapetanstva Čilea), protežući se od Anda do obala Pacifika. Na taj način Bolivija je bila odsečena od Pacifika. Međutim, kada je Simon Bolivar ustanovio Boliviju kao nezavisnu državu te 1818. godine on je odmah istakao zahteve da Bolivija dobije izlaz na okean bez obzira na tvrdnje i stavove Čilea. Ta sporenja oko ove teritorije nisu bila velika ali su postojala, i tokom 19. veka tenzija je bila sveprisutna.

Čile
Pustinja Atakama

Nedugo zatim otkriveno je da je Atakama oblast koja je izuzetno bogata bakrom, srebrom i natrijum nitratom (,,čilskom šalitrom“) i od tada pritajena netrpeljivost postaje otvorena i neskrivena, a Bolivija i Čile su tvrdile kako obe polažu pravo na tu teritoriju. Ogromna nalazišta su bila okidač svih budućih sukoba i tačka konflikta oko koje se prepliću različiti ekonomski interesi SAD, Španije i Velike Britanije oko kontrolisanja ovih nalazišta. Vremenom je sve više jačao uticaj Čilea i čileanskih kompanija podržanih britanskim kapitalom, a preko toga i uticaj i interes Velike Britanije.

Ovakva neslaganja i neodređenost granica između Čilea i Bolivije doveli su do Sporazuma o razgraničenju u Santjagu iz 1866. godine, kojim je ustanovljeno da linija razgraničenja bude 24. južni uporednik (paralela), a da oblast koja se proteže između 23. i 25. uporednika bude zona zajedničke eksploatacije ili zona bipartitne naplate poreza. Međutim, činjenica da ni jedna ni druga strana nisu bile zadovoljne postignutim dovela je do potpisivanja tajnog sporazuma između Perua i Bolivije u Limi, glavnom gradu Perua, februara 1873. godine. Taj sporazum, čiji je formalni naziv Sporazum o odbrambenom savezu je garantovao suverenitet i teritorijalni integritet država potpisnica, bio je direktno uperen protiv Čilea.

Iako je formalno bio tajni, Čile je znao da je taj sporazum postignut i da je suprotan njegovim interesima. Bolivija i Peru su ovaj sporazum smatrali defanzivnim, a Čile ofanzivnim što je bio i jedan od uzroka budućeg Pacifičkog rata koji će se zbiti u periodu 1878-1893. godine. Takođe, avgusta 1874. Bolivija i Čile su sklopile novi sporazum o razgraničenju, takozvani Sukre sporazum (ime dobio po bolivijskom glavnom gradu) koji je zamenio sporazum iz 1866. godine. Sukre sporazum je predviđao da granica između dve države i dalje ostane na 24. uporedniku ali da se zona zajedničke eksploatacije od 23. do 25. uporednika ukine. Predviđeno je i da će se Čile odreći svog udela u izvoznim taksama nad mineralima dopremljenim iz Bolivije, a Bolivija se obavezala da neće podizati poreze za čileanska preduzeća u Boliviji u narednih 25 godina.

Zbog različitih ekonomskih interesa i insistiranju na monopolu nad šalitrom čileanskih preduzeća u Boliviji, Bolivija je suspendovala sporazum u aprilu 1878. i pokušala da podigne poreze. Čileanska preduzeća su sada odbila da plaćaju porez Boliviji, pa su bolivijske vlasti konfiskovale imovinu ovih preduzeća februara 1879. Samo nekoliko dana nakon toga, u znak revolta i zahteva čileanskih rudara da njihova država reaguje, čileanske vojne snage su bez borbe zauzele grad Antofagastu. Tako je započeo Pacifički rat.

Čile
Mapa Pacifičkog rata

Peru je u početku pokušao da bude posrednik (putem diplomatskog tima koji je predvodio Hoze Antonio de Laval) između zaraćenih strana ali kada je Bolivija objavila rat Čileu istog časa je pozvala Peru da joj pritekne u pomoć kao saveznik i kao potpisnik tajnog sporazuma. Peru je ovo u prvom trenutku odbio ali je istovremeno pripremao brodove i vojsku držeći ih u stanju borbene gotovosti, Čile je posumnjao u peruansku vojnu neutralnost, tako da je Čile proglasio rat protiv obe države. To je bio i odlučujući momenat, kada je Peru na osnovu casus foederis (koji se može naći i u članu 5. NATO sporazuma) odlučio da ipak uđe u rat protiv Čilea i na strani Bolivije.

Borbe su se vodile i na kopnu i na vodi. Bolivija nije imala mornaricu, a Peru je imao tek dva oklopna broda. Nakon velikog odolevanja peruanski slabije mornarice, čileanska mornarica je uspela da onesposobi ,,Independenciju“ da bi u konačnoj bici kod Angamosa zauzela i ,,Uaskar“ čime je Čile stekao trajnu prevlast na Pacifiku do kraja rata.

Slična situacija bila je i na kopnu. Čileanske vojne snage su bile nadmoćnije od peruanskih i bolivijskih. Nakon početnih neuspeha Bolivija je izašla iz rata dok je Peru nastavio da pruža otpor. Međutim, čileanska vojska je postepeno zauzimala južne provincije Perua osvajajući pritom i mnoge gradove. Napokon, nakon bitke kod Uamačuka 1883. godine Čile je konačno uspeo da slomi peruanski pokret otpora i tako stvori preduslov za potpisivanje mirovnog sporazuma.

Mirovnim ugovorom iz Ankona iz 1883. između Perua i Čilea peruanska provincija Tarapaka i bolivijska primorska provincija (Antofagasta) su dodeljene Čileu. Takođe, Čile je na 10 godina okupirao provincije Tacna i Arika, posle kojih je trebalo da usledi plebiscit na kojem bi narod trebalo da odluči kojoj državi će pripasti ove provincije. Do toga na kraju, ipak, nije došlo pa je 1929. uz posredovanje SAD dogovoreno da Čile zadrži Ariku, a da Peru preuzme Tacnu uz određenu naknadu. Bolivija je 1884. potpisala sporazum kojim je Čileu prepustila celu svoju pacifičku obalu uključujući i Antofagastu, što je potvrđeno 1904. godine u Santjagu Sporazumom o miru i prijateljstvu između Čilea i Bolivije.

Čile i Bolivija: juče i danas

Ovaj rat je od presudnog značaja i za današnje odnose ovih zemalja. Njegov značaj je toliko veliki da se interesi ovih zemalja prepliću čak i preko fudbalskog terena. Naime, ako pogledate mapu Južne Amerike videćete da je ovaj Pacifički rat za posledicu imao potpuno kopneno zatvaranje Bolivije. Drugim rečima, Bolivija više nema izlaz na Pacifik i postala je kontinentalna zemlja.

Izgubila je strateški veoma važnu teritoriju duž Atakama pustinje i brojne luke na okeanu što opet znači manje prihoda od trgovine i ubiranja poreza. Izgubila je ogromne rezerve šalitre, srebra i bakra čije bi iskopavanje, eksploatacija i prerada moglo doneti ogromne prihode Boliviji. Umesto toga ti ogromni prihodi idu Čileu koji je od tog trenutka počeo da doživljava pravu ekonomsku ekspanziju kroz ogromne poreske prihode i prihode od rudnih bogatstava koja su sada u njegovom vlasništvu. Povoljan geografski položaj i izbijanje na okean doprineli su da Čile, danas, predstavlja jednu od najrazvijenijih država Latinske Amerike.

Čitava ova situacija doprinela je tome da Čile i Bolivija danas nemaju diplomatske odnose. Oni su najpre prekinuti 1964. godine, da bi vojna hunta Čilea predvođena generalom Augustom Pinočeom uspela da nakratko ponovo uspostavi diplomatske veze u periodu 1973-1975. godine zahvaljujući pre svega tajnim pregovorima u pograničnom gradu Karani. Pinoče je, želeći dobre odnose sa Bolivijom, odlučio da Boliviji ustupi jedno malo parče zemlje između Arike i peruanske granice. Međutim, prema Sporazumu iz Lime iz 1929. godine Čile mora konsultovati Peru pre nego što odluči da ustupi neki deo teritorije u oblasti Tarapaka nekoj trećoj strani što je dovelo do toga da peruanska strana odbije ovavku mogućnost. Umesto toga peruanske vlasti su predložile stvaranje tripartitne administrativne vlasti u luci Arika što su sve strane odbile.

Nakon gasne krize u Boliviji iz 2003. godine (posle koje je na vlast došao sadašnji predsednik Evo Morales) sukobi, sporovi i netrpeljivost između ove dve države ne jenjavaju. Tome u prilog govori i činjenica da je Bolivija tokom 2013. godine povela spor pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu protiv Čilea, sa zahtevom da joj Čile vrati oduzetu teritoriju koju je nasilno oteo u Pacifičkom ratu. Kao glavni argument bolivijske strane ističe se argument da sporazum iz 1904. godine kojim su ustanovljene granice nije validan zbog toga što je Bolivija taj sporazum potpisala pod prinudom, a ne u dobroj veri što je jedno od načela međunarodnog javnog prava. Reč je, dakle, o 400 kilometara priobalne teritorije koju Bolivija legalnim putem pokušava da vrati. Taj slučaj je i dalje pred Međunarodnim sudom pravde, a konačno donošnje odluke suda je predviđeno za 2018. godinu.

Čile
Evo Morales, predsednik Bolivije

Međutim, ni tu nije bio kraj tenzijama između Čilea i Bolivije. Vesti iz maja tekuće godine govore u prilog tome. Naime, Evo Morales je optužio Čile zbog navodnog uspostavljanja vojne baze blizu zajedničke granice i nedaleko od sporne granične reke Silala koja izvire u Boliviji ali teče kroz Čile. Čileanske vlasti izričito stoje na stanovištu da vojna baza u tom području, jednostavno, ne postoji. Bolivija, pak, tvrdi da su ovakve namere Čilea nedopustive i da ugrožavaju mir i stabilnost u Južnoj Americi. Smatrajući ovu reku i njene vodne resurse svojom domaćom rekom a ne međunarodnom Bolivija je čak razmišljala da i ovaj slučaj predstavi Međunarodnom sudu pravde i tamo potraži pravdu.

Iz svega priloženog vidi se da se istorija, ipak, mora znati i poštovati. Svaki prethodni i svaki eventualni naredni spor baziraće se na toj 1904. godini i konačno utvrđenim granicama između ove dve države. Jedna strana ne može da prežali gubitak svoje teritorije čijim bi vraćanjem uspela da se ekonomski uzdigne i smiri unutrašnje socijalne tenzije. Druga strana uživa u blagodetima ratnog plena i nema nameru da se istog odrekne i tako sebi ,,puca u noge“.

Posle silnih vojnih hunti, nemira i nasilja Čile danas predstavlja uređenu i stabilnu zemlju, i uz Brazil, svakako najrazvijeniju zemlju Južne Amerike. Eventualno novo prekrajanje granica (za kojim žudi Bolivija) bi donelo nesigurnost, nestabilnost, nove socijalne nemire i ekonomske potrese. Taj potres bi zahvatio čileanska preduzeća (i privredu) koja se bave eksploatacijom i preradom ruda iz Atakama pustinje (pre svega šalitre) sa britanskim i američkim kapitalom, pa bi preko toga bili ugroženi i interesi SAD i Velike Britanije. To bi nesumnjivo dovelo do novih intervencija i otvaranja starih, krvavih rana koje je Latinska Amerika jedva uspela da ,,zapuši“.

Iako je Kolumbija rešila svoje probleme sa narko-kartelima (potpisavši nedavno mirovni sporazum sa FARC-om) ovaj spor ostaje kao ,,mina“ i moguće čvorište nekih novih sukoba u Latinskoj Americi. Na razvoj situacije u ovom regionu će u velikoj meri uticati i konačna odluka MSP. Iako je sa dolaskom Moralesa na vlast došlo do otopljavanja odnosa između Bolivije i Čilea, ponovno uspostavljanje diplomatskih odnosa na relaciji Sukre – Santjago u velikoj meri zavisiće i od pragmatične politike koju vodi predsednica Mišel Bašele zahvaljujući kojoj ona troši svoj drugi mandat na tom mestu.

Do tada bolivijsko-čileanske tenzije se nastavljaju i preko „zelenog pravougaonika“ ali i preko ,,zelenog stola“. Ne kaže se za džabe da je fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu. U slučaju Čilea i Bolivije, u ovom trenutku, to bi mogla biti i primarna stvar oko koje će se tek lomiti koplja.

Pročitajte više od ovog autora.

PODELI
Prethodni članakAleksandar Klarić za Novi magazin
Sledeći članakDan zastave Ujedinjenih Arapskih Emirata
Radomir Jovanović
Radomir Jovanović rođen je 4. februara 1994. godine u Kragujevcu, Republici Srbiji. Nakon završene srednje ekonomske škole u Kragujevcu, završava i osnovne akademske studije međunarodne politike na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Diplomirani je politikolog za međunarodne poslove i trenutno je na master akademskim studijama na Fakultetu političkih nauka, smer ekološka politika. Član je UO i jedan je od osnivača Centra za međunarodnu javnu politiku. Član je prve generacije kulturnih ambasadora Agencije za kulturnu diplomatiju iz Beča od 2016. godine i jedan je od organizatora najveće simulacije rada EU institucija na svetu - BEUM 2016. Posebno je zainteresovan za klimatske promene, pa je kao moderator vodio panel diskusiju „Godinu dana od COP21 - Srbija na putu klimatskih promena“. Pored toga interesuje se još i za diplomatsku istoriju Srbije, kulturnu diplomatiju, region Latinske Amerike, a takođe je i pasionirani ljubitelj sporta. Stipendista je Zadužbine Studenica iz San Franciska, SAD i Fonda za mlade talente Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije. Aktivno radi na implementaciji Pariskog klimatskog sporazuma u Srbiji kroz rad u civilnom društvu. Služi se engleskim jezikom.

Ostavite komentar