Reka Nil nije samo jedna od najdužih na planeti, ona ujedno predstavlja i kolevku jedne od prvih civilizacija čovečanstva, egipatske.

Kada se pomene istorija Egipta uglavnom instinktivno pomislimo na čudesne piramide, moćne faraone, na zavodljivu, ali tragičnu Cezarovu konkubinu, kraljicu Kleopatru VII. To su naravno prve asocijacije na slavnu civilizaciju sa Nila, no istorija ovoga naroda znatno je veća i bogatija, a njena zaostavština čovečanstvu svakako grandiozna. Stara egipatska civilizacija, vekovima nakon svoje stagnacije i naposletku gašenja, nastavila je da intrigira i fascinira evropske moreplovce, pustolove, umetnike, pa i vladare. Međutim, iako je vladalo veliko interesovanje za egipatsku istoriju i kulturu, njeno stručno i temeljno izučavanje doživeće procvat tek 20-ih godina 19. veka, sa pojavom francuskog naučnika, filologa i tvorca moderne egiptologije, Žan-Fransoa Šampoliona.

Žan-Fransoa Šampolion
Žan-Fransoa Šampolion

Ovaj zaljubljenik u staroegipatsku civilizaciju uspeo je da dešifruje sistem egipatskih hijeroglifa, koji se sastojao od preko 700 simbola i na taj način otvorio je čovečanstvu vekovima zaključana vrata novih znanja, veština i jedne antičke, mistične kulture. Reč „hijeroglifi“ inače je grčkog porekla i njeno značenje je „sveto pisanje“. Šampolionovo interesovanje za neotkrivena prostranstva Egipta probudila su pre svega Napoleonova osvajanja ovih prostora u periodu od 1798. do 1801. godine. Evropljani su pak gajili impresije prema Starom Egiptu mnogo pre Šampolionovog rada.

Naime, u drugoj knjizi svoje „Istorije“, slavni Herodot nam daje živopisnu sliku Egipta. Brojni umni ljudi Antičke Grčke, poput Pitagore, Talesa i Heraklita, odlazili bi u Egipat kako bi sticali nova znanja i iskustva, zaneseni mističnim, filozofskim pogledom na svet koji su tamo spoznali. Kada Egipat bude pao pod rimsku upravu, kao što ćemo videti u nastavku, ni stari Rimljani neće ostati ravnodušni spram njegove kulturne i istorijske zaostavštine. Stanovnici Apeninskog poluostrva decenijama po osvajanju Egipta, ostaće znatiželjni za tamošnja zbivanja. Tako će rimski pisac i naučnik, Gaj Plinije Stariji, često za života imati običaj da kaže: “Ex Africa semper aliquid novi” (srp. Iz Afrike uvek nešto novo).

Tokom Renesanse i Klasicizma, duh Egipta biće utkan i u mnoga umetnička i književna dela širom Evrope. Čak će i moćni imperator Napoleon Bonaparta pod snažnim utiscima i doživljajima iz svoje egipatske kampanje, poželeti da u novo urbanističko uređenje Pariza unese i arhitektonski duh drevne civilizacije sa Nila. Ni čuveni Vilijаm Šekspir, jedan od najvećih dramskih pisaca svih vremena, neće moći da odoli talasu anastaze Starog Egipta, pa će tako radnju jedne svoje drame smestiti u antičku Aleksandriju. Ali kako je ta država uspela da postane neiscrpna inspiracija narodima širom sveta? Na koji način je duh Starog Egipta odoleo zubu vremena i preživeo do danas, kada znamo da su Antiku obeležile desetine civilizacija, plemena, naroda i vladara čiji je istorijski trag vremenom potpuno izbledeo?

Hram u Luksoru noću
Hram u Luksoru noću

Najstarija država u istoriji čovečanstva

Najpre treba istaći da se Staro Egipatsko carstvo, nastalo oko 3.100 godine p.n.e, smatra prvom i najstarijom državom u istoriji čovečanstva. Početak egipatske države pripisuje se kralju Menesu, koji je prema predanju konačno ujedinio Gornji i Donji Egipat. Ovaj period egipatske civilizacije obeležio je između ostalih i faraon šeste dinastije Pepi II. Po čemu se on to ističe u odnosu na druge vladare pre i posle njega? Naime, Pepi II smatra se danas najdugovečnijim suverenom neke države u istoriji. Osim što je živeo preko stotinu godina, sama njegova vladavina Egiptom trajala je fascinantne 94 godine. Posle njega, Starim carstvom, već nepovratno posrnulim, upravljaće još nekoliko faraona. Tu će državu naslediti Srednje carstvo, da bi potom za vreme Novog carstva, između 1.500 i 1.100 godine p.n.e, Antički Egipat doživeo svoj najubedljiviji procvat, kao i najveće teritorijalno proširenje. U ovom će periodu Egipat ostvariti potpunu dominaciju kako na severoistoku Afrike, tako i na Bliskom Istoku, sve do teritorija današnjeg Iraka.

Interesantan je takođe i položaj žena u Starom Egiptu, koji se vidno razlikovao od načina života ženske populacije u drugim krajevima Evrope i Azija toga doba. Naime, žene su uživale široka prava i imale znatne mogućnosti u staroegipatskom društvu, pa su tako recimo mogle posedovati svoju ličnu imovinu, biti zadužene za vođenje porodičnih i drugih poslova, a imale su pravo i da pokrenu pitanje razvoda. Takođe, kao što nam je poznato, u Starom Egiptu žene su čak mogle postati i vrhovni vladari kraljevstva, što će u ostatku tada poznatog sveta ostati nezamislivo još vekovima.

Svoju tadašnju hegemoniju, Egipat najviše duguje dvojici istaknutih vladara osamnaeste dinastije, faraonu Ehnatonu i Ramzesu II. Pripadnici ove dinastije ustrojiće novo egipatsko carstvo kao vojnu državu, koja će predstavljati pravu svetsku silu antičkog sveta. Međutim, njena moć i prestiž biće kratkog daha. Uslediće nekoliko vekova nestabilnosti, neprekidnih iscrpljujućih ratova i prevrata, dok će se gospodari ove bogate, drevne zemlje smenjivati u velikim bitkama, na krvlju natopljenom, vrelom afričkom pesku. Pre nego što dođemo do kraha staroegipatske države, treba reći nešto i o religiji, koja se nalazila visoko na lestvici prioriteta ovog naroda.

Zanimljivo je da su Stari Egipćani poštovali više od hiljadu različitih božanstava. Među njima, kao vrhovni Bog isticao se Amon Ra, Bog Sunca. U egipatskoj religiji i mitologiji velika je važnost pridavana određenim životinjama, koje su neretko slavljene kao moćna božanstva. Bogovi i božanstva, njihov uticaj i značaj, menjali su se u Antičkom Egiptu kroz vekove, a zavisli su i od promene faraona i njihovih dinastija. Neki od Bogova koje su Egipćani najviše poštovali bili su : Ra, Geb, Šu, Oziris, Anubis i Horus. Ne treba zaboraviti da su u Starom Egiptu i sami faraoni gotovo uvek smatrani za bogove.

Kada govorimo o egipatskoj religiji ne možemo a da ne pomenemo grandiozne piramide, koje već hiljadama godina krase pustinjski pejzaž ovog dela Afrike. Iako njihova svrha i uloga ni do danas nisu sa sigurnošću utvrđene, većina arheologa i istoričara saglasna je da su one služile kao grobnice egipatskim faraonima. Najveći broj ovih veličanstvenih građevina potiče iz perioda Starog i Srednjeg kraljevstva, a svaka je imala svoje ime. Jedan takav lokalitet, Piramide u Gizi, poznate i kao Velike piramide uvrštene su među sedam svetskih čuda starog sveta. Preciznije rečeno Keopsova piramida je ta koja je nosi ovo laskavo priznanje, a danas je svetsko čudo Antike koje je opstalo. Njoj se divio i Napoleon, čije smo oduševljenje Starim Egiptom već mogli da vidimo. Prilikom vojnih pohoda na područje Gize, kada je ispred sebe ugledao ovu monumentalnu tvorevinu antičkog čoveka, rekao je svojim trupama: “Vojnici! Sa vrha ovih piramida, posmatra nas 40 vekova!”

Godine 525. p.n.e. Egipćani će pasti pod režim persijskog kralja Kambiza II. Iz čeljusti Persijanaca „izbaviće“ ih čovek koji slovi za najvećeg vojskovođu i osvajača antičkog doba, Aleksandar Veliki. Njegovo impozantno carstvo bilo je pak na krhkim temeljima, pa su tako nedugo po smrti ovog vladara iz dinastije Argijada, njegovi dojučerašnji generali, tzv. Dijadosi, uplovili u veliki građanski rat oko Aleksandrovog nasleđa, te je tada teritorija Egipta pripala Ptolomeju I Soteru, osnivaču dinastije Ptolomejida. Osim što je bio jedan od najodanijih generala Aleksandra Makedonskog i njegov lični prijatelj, Ptolomej I je zaslužan i za nastanak čuvene Aleksandrijske biblioteke, najveće riznice celokupne antičke književnosti i literature. Pod njegovom dinastijom Egipat će doživeti izvestan privredni i ekonomski procvat, no neće uspeti da povrati nekadašnji sjaj i neupitnu moć koju je imao.

Aleksandrijska biblioteka
Aleksandrijska biblioteka

Rimska i arapska osvajanja

Na vrata Egipta tako će 30. godine p.n.e, zakucati nova evropska sila u usponu, Rim. Nakon krvavog, bratoubilačkog rata dvojice Cezarovih naslednika, bogatom zemljom u dolini Nila zagospodariti jedan od najmudrijih i najsposobnijih vladara u istoriji, osnivač Julijevsko-klaudijevske dinastije, prvi car Rimskog carstva i čovek koji je postavio temelje jedne hiljadugodišnje evroazijske imperije. Bio je to Gaj Julije Cezar Oktavijan Avgust, koga će Senat zbog njegovih izuzetnih podviga i reformi carstva posthumno proglasiti za božanstvo rimske države. Upravo će on biti taj koji će od Egipta načiniti novu žitnicu Rimske imperije, bez koje bi carstvo takvog obima teško opstajalo. Egipatska provincija će od početka imati drugačiji status u odnosu na druge carske oblasti. Za istoriju Egipta Oktavijan Avgust ( Augustus – lat. uzvišeni) važan je i stoga što se za njega, tačnije za njegov veliki vojni trijumf nad udruženim snagama Marka Antonija i kraljice Kleopatre, vezuje i ime poslednjeg egipatskog faraona, Ptolomeja 15. Filopatora Cezariona.

Ono što je manje poznato jeste da Kleopatra, njegova majka, nije bila poreklom Egipćanka, već Grkinja iz dinastije Ptolomejida. Ona je tvrdila kako je njen sin dete slavnog Julija Cezara, s kojim je bila u burnoj ljubavnoj vezi, ovekovečenoj u nekoliko holivudskih ostvarenja, te je svoga naslednika smatrala pravičnim pretendentom na čelo Rimske države, što Oktavijan nije mogao dozvoliti. Po svemu sudeći, upravo će Avgust narediti ubistvo poslednjeg faraona antičkog Egipta. Kao što znamo i ovaj će period staroegipatske države vekovima kasnije ostati intrigantna enigma i neiscrpna inspiracija, kako umetnicima, tako i mnogim entuzijastima i ljubiteljima egipatske istorije.

U suton svog života 395. godine, poslednji imperator jedinstvenog Rimskog carstva, Teodosije I Veliki, podelio je svoju nepreglednu državu na Istočno i Zapadno Carstvo, uvidevši sve ozbiljnije nadolazeće opasnosti. Mlađem sinu, Flaviju Honoriju, poverio je zapadni deo rimske države, dok je starijem, Flaviju Arkadiju, prepustio na upravu istočni deo (kasnije Vizantija), pod čijom će se kontrolom od tada nalaziti i Egipat. Uzdrmano iznutra sopstvenim kobnim podelama, opštim državnim rasulom i dekadencijom, a spolja čekajući da bude rastrgnuto najezdom svirepih varvarskih plemena, Zapadno Rimsko Carstvo preživelo je još samo jedan vek, a onda potonulo u krvavom vihoru koji je za sobom doneo novo doba, mračni Rani srednji vek. Istočno carstvo uspeće pak da se održi i odoli svim nedaćama još čitav milenijum.

Što se teritorije Egipta tiče ona će međutim ostati deo ovoga carstva do sredine VII veka, kada će je osvojiti Arabljani. Tada počinje jačanje i dominacija islamskog faktora, koji će ubuduće sve do današnjih dana oblikovati novi egipatski identitet. Iako će kroz vekove taj faktor sve više jačati, na teritoriji Egipta opstaće i razvijati se i hrišćanstvo, koje je bilo značajno zastupljeno počev od 1. veka. Kroz sudbinu hamitskih Egipćana, danas poznatih kao Kopti, Hristova vera uneće u novo egipatsko društvo jednu kulturno-versku raznolikost, kojom se Egipat danas ponosi, no koju u srednjem veku nije bilo lako očuvati. Kopti će se više puta dizati na ustanke, u neprekidnoj borbi za svoje mesto kraj plodnog Nila. Njihov identitet i vera bejaše toliko postojani, da nisu hteli preći na Islam ni nakon arapskih, kasnije turskih, pa ni posle osvajanja surovih Mameluka, u 10. veku. Danas Kopti čine oko 10 odsto ili blizu 9 miliona od ukupnog broja stanovnika Arapske Republike Misir, kako glasi zvanični naziv Egipta.

Kopti u Egiptu
Kopti u Egiptu

Narednih hiljadu godina, koje nas dovode do modernog egipatskog društva, nisu bile ništa manje burne niti zanimljive od perioda s kojim smo se upoznali ovom prilikom. Ali taj milenijum je već priča za neki drugi put…

Srbija i Egipat

Na kraju, nije zgoreg pomenuti i neke od kulturno-istorijskih spona između Egipta i Srbije s obzirom na to smo, u minuloj 2018. godini, obeležili 110 godina diplomatskih odnosa naših dveju zemalja. Interesantno je da su se Srbija i Egipat u jednom trenutku svoje istorije našli u sastavu iste države, velikog Otomanskog carstva. Nemali je broj artefakata iz starog Egipta pronađenih na teritoriji današnje Srbije, poput glave figure boginje Izide, kao i statue bogova Anubisa i Tota. Orijentalizam kao inspiracija u evropskoj umetnosti pronašao je svoj put i do srpskog slikarstva, te je tako jedan od naših najvećih slikara, Paja Jovanović, pripadao ovom pokretu. Duh Egipta osetiće se takođe i u srpskoj književnost i stripu.

Ovde treba spomenuti imena Đorđa Lobačeva, Jelene Dimitrijević i Jovana Dučića. Svedoci smo danas sve prisnijih i srdačnijih odnosa kako dve države, tako i dva naroda. Na našim je zvaničnicima da nastave izgradnju uspešne diplomatske i ekonomske saradnje sa Egiptom, a na nama da istrajemo u jednom uzbudljivom putovanju, koje predstavlja izučavanje istorije i kulture civilizacije sa Nila.

Pročitajte više od ovog autora.

PODELI
Prethodni članakMikanović pobednik najprestižnijeg takmičenja u finansijama
Sledeći članakEvolucija NATO strategije odvraćanja: Deo treći (Varšava 2016)
Luka Ugrica
Rođen je 21. maja 1994. godine u Beogradu, Republici Srbiji. Student je četvrte godine Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, na smeru Francuski jezik, kultura i književnost, Katedre za romanistiku. U periodu od 2005. do 2013. godine bio je član Dečije dramske grupe Radio Beograda, u okviru koje je odigrao nekoliko predstava u gradovima širom Srbije, zatim učestvovao u snimanju dečijih radio drama i radio emisija, kao i u realizaciji televizijske serije emitovane na kanalima RTS-a. Svoj prvi roman-novelu objavio je 2010. godine, a 2013. zadužbina „Zdravko V. Gojković“ dodelila mu je sertifikat o priznanju za postignute rezultate iz književnosti. Polja interesovanja su mu istorija, kultura, književnost, diplomatija i međunarodna politika. Tečno govori engleski i francuski, a služi se još i nemačkim jezikom.