Miroslav Majkl Đorđević je jedan od najpoznatijih Amerikanaca srpskog porekla, najistaknutiji srpski lobista u Vašingtonu u deceniji građanskog rata u Jugoslaviji 1990-2000, inicijator za formiranje Srpskog kokusa u Kongresu SAD-a i verovatno najuticajniji Srbin u dijaspori.

Osnivač je i predsednik Zadužbine Studenice, američke zadužbine koja već dve decenije stipendira studente i mlade talente u Srbiji i pod čijim je pokroviteljstvom stipendirano preko 2 000 srpskih mladih lidera i profesionalaca. Osnivač je i prvi predsednik legendarne, i verovatno najuticajnije, organizacije koje je srpske dijaspora ikad osnovala – Kongresa srpskog ujedinjenja (Serbian Unity Congress).

Među najpoznatijim je biznismenima u Americi. Izvršni je direktor kompanije Monad Financials. Vodio je višemilionske korporacije u Americi, kao što je Capital Guarantee Corp i jedan je od osnivača Bank for South East Europe. Bio je guverner Municipal Bond Insurance Association, direktor Association of Financial Guaranty Insurors, i American Express Variable Annuity Fund, Inc., kao i direktor World Affairs Councils of America (2002–2004).

Dobitnik je više nagrada i priznanja u poslu i javnom životu Amerike, među kojima su prestižna američka nagrada Americanism Medal from the National Society of the Daughters of the American Revolution, kao i medalja časti The Statue of Liberty – Ellis Island Centennial Commission. Za zasluge u negovanju veza srpskih iseljenika sa otadžbinom, kao i nesebičnu pomoć i dobročinstvo svom narodu, odlikovan je Ordenom jugoslovenske zastave drugog stepena za patriotski rad u dijaspori i Ordenom Nemanje drugog stepena.

Gospodin Đorđević je i dobitnik priznanja za zasluge od Serbian American Chamber of Commerce iz Čikaga i Tesla Science Foundation za životno delo. Uvršten je u publikaciju „Who is who in America” još od 1983. godine, a ove, 2017. godine, dobio je posebno američko priznanje za životno delo „Who’s Who Lifetime Achievement”. Studije i poslediplomske studije iz bankarstva i finansija završio je na univerzitetima Berkli, San Francisko i Stenford u Kaliforniji.

Miroslav Đorđević u intervjuu za CMJP daje svoje viđenje o brojnim, zanimljivim i sudbonosnim pitanjima za Srbiju od kojih se kao najvažnija izdvajaju dva- srpska dijaspora i lobiranje u Sjedinjenim Američkim Državama.

Gospodine Đorđeviću, recite nam kako ste došli na ideju da osnujete Zadužbinu Studenica i možete li nam reći nešto više o samom radu i delatnostima Zadužbine?

Osnivači Zadužbine Studenica su verovali da se moguća inteletktualna snaga naroda može najbolje upotrebiti samo u okviru čvrstog i kvalitetnog institucionalnog okvira koji omogućava i podstiče obrazovanje. Uz to, ja sam bio ubeđen da ne postoji bolji način da se probudi i aktivira kolektivni um nacije nego da se postojano podrži obrazovanje njenih pojedinaca.

Osnovni cilj je bio i ostao da se pomogne zaslužnim pojedincima da nastave svoje studije, dobiju univerzitetsko obrazovanje i da sa time otvore vrata u bolju budućnost za sebe i narod iz kog su potekli.

Zadužbinu Studenica je osnovalo pet srpskih porodica u Americi u duhu opšteprihvaćenih i poznatih univerzalnih vrlina i načela: ljubav prema Bogu, istini i časti, pravdi i poštenju, slobodi i jednakosti. Ja lično verujem da je obrazovanje doživotni proces koji uglavnom ima dva aspekta: školu svakodnevnog životnog isksutva i formalno, akademsko vaspitanje i prosvećivanje. Takođe, želim da naglasim da životno iskustvo i obrazovanje jasno sugerišu tri dimenzije bitisanja: fizičku, mentalno-intelektualnu i duhovnu i u njima se kreće celokupno naše obrazovanje i upoznavanje naše sredine i nas samih.

Zadužbina Studenica je od svog osnivanja pomogla preko 2 000 univerzitetskih studenata u bivšoj Jugoslaviji, a tokom 1990-tih i građanskog rata u Jugoslaviji, više od 300 koji su nastavili svoje školovanje u Americi na univerzitetima kao što su Harvard, Kolumbija, Univerziteti Čikaga, Berklija, Stenforda, MIT i drugih. Takođe, dat je i znatan broj donacija i grantova za umetnost, publikovanje knjiga, brojne humanitarne potrebe i tako dalje.

S obzirom da ste se još kao mlad čovek otisnuli u inostranstvo, u SAD i tamo izgradili svoju karijeru u oblasti finansija i bankarstva, kakav savet možete dati mladim ljudima koji danas u izmenjenim okolnostima takođe emigriraju širom sveta kao i mladim preduzetnicima koji hoće da započnu svoj biznis? Kako vi vidite te „izmenjene okolnosti”? Da li ih tamo čekaju „med i mleko“ ili pak teška borba za opstanak?

Da, u pravu ste o izmenjenim okolnostima. Po svoj prilici, mi sada živimo u najburnijem i najsloženijem istorijskom periodu.

Uistinu čovek je savladao zemaljski prostor, otvorio nove granice u svemiru, dok je nauka postigla nezamislive pronalaske i često neočekivana saznanja. Sve se ubrzava. Menjaju se brzo i često nepovratno principi, preispituju se vrednosti i moralni zahtevi. Međutim, današnjica kao nikada pre brzo stvara lažne ili polu-lažne aspekte života i ponašanja koji se vremenom, skoro neopaženo, udenu u našu stvarnost i u nama kao osobama i onda kao crvi nagrizaju postojeće istine i ljudske karaktere.

Konkretan primer promena su neprekidni pronalasci i poboljšavanje postojećih sa novim razvicima kao što su napori za sve bolje i korisnije robote, ili na primer IBM Watson sistem preko koga mi možemo dobiti sve veći broj pravnih saveta brže i bolje nego od advokata. Šta to znači u ovom primeru za advokate? Biće sve manje posla i prilika za napredak u ovoj profesiji u bližoj budućnosti. Iste ili slične situacije su sve učestalije i pojavljuju se u sve većem broju ljudskih delatnosti. Izuzetno je važno za mlade momke i devojke da slede ove razvoje i da nastoje da se odluče u skladu sa očekivanim zahtevima i promenama u odnosu na željenu karijeru. Ovo sve skupa zahteva od mladih generacija posebnu pažnju, opreznost i napore u sve tri dimenzije života koje sam spomenuo. Zahteva, takođe, čvrstinu karaktera i ličnog identiteta, viziju lične i opšte budućnosti.

Po ovom pitanju i sve komplikovanijem izazovu jednom prilikom u nekom prethodnom intervjuu meni dođe iz mog sećanja Lafontenovih basni ideja za metaforu: trebaće Srbiji i nama Srbima vizija orla, srce lava i mudrost lisice u ovom novom veku.

Ja sam u Americi kao fizički radnik sa nekih 20 godina odmah shvatio i prihvatio da za poštenu platu ja moram i treba da proizvedem pošten rad i doprinos. Takva je bila Amerika kada sam ja u nju stigao 1956 godine.

Koliko se ovaj moralni aksiom promenio danas meni je teško reći ali, nažalost, mogu da primetim po statistikama da je sve veći broj ljudi ovde kod nas kao i u Evropskoj uniji koji očekuju „med i mleko” kao i „hleb bez motike”, kako bi to naš narod sažeto izrazio ovaj važan princip života. Kakve su dugoročne posledice ovog trenda je teško reći, međutim, one sugerišu da vredni, ozbiljni i odani poslu i načelima koje sam spomenuo imaju manje konkurencije za dobra zaposlenja, napredak i stvaralaštvo.

Kako gledate na problem ,,odliva mozgova“ iz Srbije po kome smo na neslavnim visokim mestima na svetskim rang listama i koji je Vaš predlog za rešavanje ovog problema?

Napuštanje mladih ljudi Srbije je već dostiglo vrlo ozbiljne ako ne i katastrofalne stepene i odgovarajuće posledice će se tek videti u budućnosti. Oni su primorani da zbog uslova u zemlji „idu trbuhom za kruhom”. Ti uslovi su vrlo dobro poznati. Oni prvenstveno uključuju šanse za odgovarajući posao i pošten rad, izglede za budućnost i normalan život, posebno za univerzitetski obrazovane osobe koje druge zemlje halapjivo grabe.

Kada se uzmu u obzir činjenice da je prirodni priraštaj jedan od najnižih u Evropi i da trideset i više hiljada mladih godišnje napušta svoju zemlju u najboljim godinama i velikim intelektualnim, stručnim i drugim kapacitetima i potencijalima, ova situacija poprima obeležja nacionalne  katastrofe.

Predloge za rešenje nije teško ponuditi. Oni vrlo jasno proizilaze iz definicija problema koji je dobro poznat. Iskren da budem, meni je mučno da te probleme ponavljam i ne mogu da shvatim da nijedna vlada do sad nije ozbiljno i sistematski, temeljno, iskreno i postojano nastojala da rešava ovaj kardinalni državotvorni problem.

Kako je organizovana naša dijaspora u SAD i koje su njene aktivnosti? Koliko često se okupljate i na koje sve načine utičete na zbivanja u matici?

Ako se meri aršinom drugih dijaspora u Americi, srpska je na kraju liste, ako ne i poslednja. Može se, na veliku žalost, reći da je naša dijaspora u SAD sada sve manje zainteresovana za maticu iako je bila izvanredno aktivna i neizmerno pomogla srpski narod i državu za vreme građanskog rata u Jugosalviji krajem prošlog veka. Srbi su ovde bili organizovani, postojano su lobirali i branili srpske interese u Vašingtonu i pomagali materijalno milijardama novčane, humanitarne i druge pomoći. Dokumentovan je rad srpskih organizcija, kao što je Kongres srpskog ujedinjenja, koje su u kritičnim momentima sprečile par izuzetno opasnih i negativnih odluka protiv Srba u Vašingtonu.

Apatija je zavladala, uglavnom, jer je sve veći broj Srba shvatio da matica ne želi saradnju. Uspešni Srbi koji su sa čestitim namerama hteli da investiraju znatne sume kapitala u Srbiju su se „opekli”, to jest, izgubili deo ili kompletan uloženi kapital. Drugi su odustali zbog raznih nepotrebnih prepreka vlasti. Matica je jednostavno dokazala što se zna svuda u svetu: svaki kapital, posebno privatni kao iz dijaspore, mora da ima preduslove za uspeh. Ti preduslovi su ugalvnom dobri zakoni, pošteni sudovi koji te zakone održavaju, profesionalna policija, razumni porezi, minimum korupcije, stalno poboljšavanje infrastrukture, nepristrasna zaštita i jačanje koncepta privatne svojine.

Da bi se sadašnji stav dijaspore mogao shvatiti dovoljno dobro, potrebno je dati i neki istorijski osvrt. Odnos srpske političke elite prema dijaspori od dolaska Tita na vlast do današnjeg dana je bio i ostao izuzetno nepovoljan za Srbe u rasejanju.

Komunistički vlastodržci u Jugoslaviji su, opravdano iz njihovih razloga, držali da je ogromna većina Srba u dijaspori bila protiv režima. Međutim, od raspada Jugoslavije do današnjeg dana vreme i događaji nisu doneli neke suštinske i važne promene. Nijedna vlada nije želela da počne izgradnju mosta prema jednoj trećini Srba u rasejanju i preko provalije razdora i mržnje prošlosti. Taj most je, međutim, bio i ostao kritičan za budućnost Srbije. Zna se sa kolikim naporom je dijaspora uspela da primora političke partije pred izbore po padu Miloševića da se uspostavi Ministarstvo za dijasporu kao početak izgradnje tog mosta.

Potpisivanje Deklaracije na Sentandrejskom saboru 1999. godine
Potpisivanje Deklaracije na Sentandrejskom saboru 1999. godine

Međutim, kako je to sažeto i iskreno zaključio bivši predsednik Nikolić– „Dijaspora je opet prevarena. Baš kao što su bili prevareni za glasanje, slična prevara je napravljena i sa Ministarstvom za dijasporu” (NIN, 11/01/07). U vrlo kratkom vremenskom periodu Ministarstvo se pretovrilo u „kancelariju” Vlade da bi danas skončalo kao neki sićušni odsek pri Ministarstvu spoljnih poslova.

Po pitanju kako je dijaspora organizovana u Americi kratko da se osvrnem. Glavna strukturna tačka je naša pravoslavna crkva. Ona je oduvek bila i ostala prava tvrđava u borbi za očuvanje srpskog identiteta i dobrih odnosa sa maticom. Lokalne crkve su organizovane u eparhije i neke sežu u duboku prošlost Amerike. Druge organizacije koje su već godinama aktivne su Srpsko dobrotvorno društvo osnovano 1880, Srpski narodni savez, Srpska narodna odbrana i druge.  Dobrotvorne organizacije kao Kolo srpskih sestara su, takođe, aktivne i to uglavnom u tandemu sa lokalnim crkvama. Postoje i srpske zadužbine i mnoge druge asocijacije. Veliki problem koji ja vidim kao i veliki broj mojih prijatelja i verujem mnogi drugi, je problem asimilacije. Očigledno je da se ona ubrzava sa novim generacijama koje dolaze iz matice i one brzo gube svoj identitet.

Lično ja bih neizmerno voleo da pre nego što napustim ovaj svet vidim istinsku simbiozu matice i dijaspore. Kao što je naš vrlo uvaženi i poznati fizičar Miodrag Kulić iz Nemačke rekao „da stvorimo globalnu Srbiju i da stvaramo viziju jedinstvene srpske budućnosti kao SVI SRBI SVUDA. I nikada da ne zaboravimo da smo ZAJEDNO JAČI. I da matica prestane da nam bude maćeha“.

Da li je to moguće? Kako je to moguće? Ako ima volje, nađe se put. Momentalno šta ja vidim na tom putu, kao glavne putokaze, je ovo što bi nova Vlada trebalo da uradi pravilno i bez oklevanja:

– da prvo obnovi Ministarstvo za dijasporu koje će imati ista prava i privilegije kao svako drugo ministarstvo u vladi i da ministar i njegov pomoćnik budu nepolitičke osobe;

– da znatno uprosti zakone i procedure o državljanstvu koje bi bile brze i jeftine;

– da iz korena odmah promeni na pravi način sadašnji sistem glasanja. Praktično sadašnji način onemogućuje srpskim državljanima u dijaspori da glasaju;

– da najozbiljnije pregleda zakone koji se tiču dijaspore, a koji imaju dosta negativnih i nejasnih paragrafa.

Na ovom putu, takođe, treba obratiti pažnju i iskoristiti iskustva par drugih najboljih zemalja koje već odavno imaju odlične odnose sa njihovim dijasporama.

Da li smatrate da su mogućnosti koje Srbija ima u vidu lobiranja u svetu za svoje interese velike i šta je najveća prepreka za iskorišćavanje istih?

Vi pravilno postavljate ovo izuzento važno pitanje. Iz mog ugla i vrlo velikog i direktnog iskustva po ovom problemu, još uvek nisam siguran u mom odgovoru. Uopšteno, tačno je reći da svi znaci pokazuju prema jednom totalnom nerazumevanju novog sveta po padu Sovjetskog Saveza i konkretno neshvatljivom nerazumevanju važnosti lobiranja i medijskog psihološkog rata u novom svetskom poretku koji je došao. Ovo fatalno nerazumevanje je istovremeno pratila neka čudna odbojnost sa kojom su se sve naše inicijative i predlozi srpsko-američke dijaspore po pitanju lobiranja odbijali u Beogradu.

Ako bi me neko pitao da nabrojim pet najvećih grešaka i previda Srba u građanskom ratu po raspadu Jugoslavije, ja bih bez oklevanja stavio pri vrhu ovaj katastrofalni stav Beograda prema lobiranju.

U neku ruku se može reći da je lobiranje poker igra u politici. Srpske vlade od Miloševića do danas su podbacile i uopšte nisu shvatile značaj i važnost igre. Čak i kada su povremeno imale dobre adute i dobre karte, one nisu igrale dobro. Kao što sam pisao i dokumentovao u svojoj knjizi „Decenija iluzija 1990-2000“ izdatoj prošle godine, može se lako dokazati u ogledalu neprestanih napora hrvatskog i albanskog jakog i neprekidnog lobiranja koliko je to bilo ključno za promociju njihovog interesa i za uspeh u Vašingtonu i svetskoj javnosti.

Na pitanje da li je moguće promeniti ovu situaciju ja držim da je moguće. Naravno, trebalo bi iz korena menjati totalnu odbojnost i kratkovidost prema lobiranju u Beogradu. Takođe, potrebno je menjati i odnos matice i dijaspore što pre. Što se tiče lobiranja u Americi činjenica je ova: uspešno lobiranje u Americi zahteva aktivno učešće srpsko-američke dijaspore. Sva uspešna lobiranja drugih država i njihovih dijaspora bez rezerve pokazuju ovu istinu u žarkom svetlu.

Kako tumačite rezultate istraživanja koje je sproveo naš Centar u aprilu tekuće godine, a koji kažu da 9 od 10 srpskih studenata nije upoznato sa radom srpskog kokusa u Kongresu SAD?

Izuzetno sam impresioniran kvalitetom celog istraživanja – izborom pitanja kao i metodom i formom predstavljanja rezultata. Verujte mi da sam video, čitao i studirao nebrojena istraživanja u svakojakim poljima i o nebrojenim problemima ali, iskreno i bez laskanja, ovo istraživanje je za pamćenje i veoma dobar primer kako oživeti i predstaviti jasno, razumljivo i čitko mišljenja o tako komplikovanim problemima.

Čestitam Vama i svim drugim učesnicima i želim svako dobro u budućem radu Centra.

Sami rezultati istraživanja su izuzetno važni. Stvarno se nadam da će javnost, a posebno institucije koje su zadužene u tim granama, osetiti svoju odgovornost i obratiti zasluženu pažnju na istraživanje. U velikom broju odgovora se jasno vide veliki problemi i praznine koje su identifikovane od naše iduće generacije elita i vođstva. Nadam se da će dobiti zasluženu i jako potrebnu pažnju i odgovarajuću aktivnost. Drugačije bi to bio očigledan znak neodgovornosti tih institucija i same javnosti.

Miroslav Majkl Đorđević
Predsednik Banaka Jugoistočne Evrope U.S.A i Razvojne Banke, Banja Luka, Republika Srpska 2001-2006

Šta Vi, iz perspektive Srbina u inostranstvu, vidite kao najveći društveni problem danas u Srbiji i kako bi on mogao da se reši?

Kratko, vrlo kratko. Broj zakona trebalo bi ozbiljno pregledati i učiniti promene gde je potrebno. Svakako, za napredak Srbije i srpskog naroda je važno i neizbežno sprovesti postojano i odlučno suzbijanje korupcije, jačanje nezavisnosti sudstva gde sudovi moraju suditi „ni po babu ni po stričevima već po pravdi Boga istinitog”, podizanje privrede i jačanje malih i srednjih preduzeća.

Najveći društveni i državni problem je vrlo ozbiljan niski prirodni priraštaj. Očekuje se da će Srbija do 2030. godine spasti na broj od 6 miliona stanovnika. Ovo je egzistencijani problem. Srbija se topi i nestaje kao santa leda u Sahari.

Koji je danas najveći izazov sa kojim se susreće naša zemlja? Kako naša dijaspora može pomoći Srbiji da te izazove prebrodi?

Spomenuo sam natalitet i asimilaciju. To su dva Alfa i Omega egzistencijalna problema Srbije. Međutim, njima moram da dodam u istom značaju i preku potrebu za solidnu obnovu identiteta koji smo manje-više izgubili i koji doprinosi i problemu nataliteta i asimilacije, kao i broju drugih.

Od raspada Jugoslavije kada je Srbija po prvi put počela da prepoznaje, često na pogrešan način, svoj tradicionalni indentitet do 1918. godine, niko nije znao niti danas zna šta su nacionalni ciljevi na domaćem polju i globalno. Ovo nam je mnogo, mnogo nedostajalo i štetilo u toku građanskog rata u Jugoslaviji. Branili smo Srbiju, ali stvarno neznajući šta narod i vođstvo žele.

Geopolitički i strateški se govori o dobrim odnosima sa Rusijom, o naporima i želji da se Srbija učlani u Evropsku uniju. Međutim, nisam siguran da postoji poverljiv plan (ako je to i moguće) o alternativama, na primer, ako EU napori ne urode plodom iz bilo kojih razloga šta onda? Sada ćemo imati narodni dijalog o Kosovu i Metohiji. To je dobar potez i vrlo značajan, ali samo ako se sprovede pravilno od početka do kraja i ako ti zaključci onda zauzmu važnu ulogu u predstojećim pregovorima.

Naravno, dijaspora može mnogo da pomogne u svim ovim problemima. Ona ima internacionalne eksperte u mnogim spomenutim problematičnim poljima, ima iskustva, ima veze u zemljama gde Srbi žive, ima i sredstva koja se mogu mobilisati ali samo pod pravim uslovima. Apsolutno je neodgovorno i izuzetno štetno da od raspada Jugoslavije ne postoji puna saradnja između nas u dijaspori i matice, po modelu recimo Jevreja ili Grka, Jermena, pa i Hrvata i Albanaca u nekoj meri. Nova vlada bi trebalo bez oklevanja da formira „Task forces” – оperativne grupe, timove vrhunskih stručnjaka i dokazanih eksperta Srbije i srpske dijаspore bar za nekoliko ključnih problema koje spomenuh ovde. Naravno, dovoljan budžet i puna podrška idu ruku pod ruku sa ovom akcijom.

Želim na kraju da dodam i ovo: verujem da ogromna većina Srba u dijaspori želi, kao i ja, da Srbija bude slobodna i uspešna, da je pomirena sa sobom i sa svetom, da postigne vaskrsenje identiteta preko njenih osnovnih tradicionlanih načela kao i da prestane da bude maćeha jednoj trećini svoje dece u dijaspori već da bude prava srpska majka iz naše drevne tradicije.

Miroslav Majkl Đorđević
Predsednik kompanije Garancija kapitala 1986 – 1992

Tokom svoje značajne karijere, gospodin Đorđević je pretočio svoje znanje i bogato iskustvo u brojne kreativne radove, među kojima je i njegova najnovija knjiga „Decenija iluzija 1990– 2000” objavljena 2016. godine. On je, takođe, napisao knjigu poezije „Pathways of a Yearning Soul” 2007. godine; „Moralno društvo i moderna država” 2003. godine; knjigu „Korespondencija Miroslava Đorđevića i Dobrice Ćosića”, kao i knjigu metafizičkih eseja „About Happy Living” 1985. godine.

Živi u San Rafaelu u Kaliforniji.

Razgovor sa Miroslavom Majklom Đorđevićem vodio je član UO Centra za međunarodnu javnu politiku Radomir Jovanović.

 

Ostavite komentar