Iskustvo je nemilosrdan učitelj: prvo nam udara ,,packe”, pa nas tek onda uči kako treba postupiti”. – Bertrand Rasel

Marta 1957. godine, u jednom od najstarijih gradova zapadne civilizacije, prestonici antičkog sveta, udareni su temelji savremene Evrope. U Večnom gradu potpisan je Rimski ugovor kojim je oformljena Evropska ekonomska zajednica (European Economic Community). Zemlje potpisnice ovog istorijskog sporazuma Nemačka, Francuska, Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg usaglasile su se oko stvaranja zajedničke carinske unije, koja bi građanima pomenutih zemalja garantovala i omogućila slobodno kretanje, kao i nesmetan protok robe, usluga i kapitala. Primarni cilj oko kojeg su se okupili tadašnji lideri zapadnoevropskih zemalja bio je zajedničko tržište. Ovaj sporazum predstavlja preteču Mastrihtskog ugovora, kojim je 7. februara 1992. stvorena Evropska unija, onakva kakvu je poznajemo danas.

Neizvesna budućnost istorijske godišnjice Evropske unije
Evropska zajednica za ugalj i čelik

No, da li ona još uvek, posle svih iskušenja koja su donele decenije za nama, ima dovoljno moći da parira ostalim svetskim silama, kako onim tradicionalnim tako i novim igračima na svetskoj geopolitičkoj sceni poput Narodne Republike Kine, Indije ili Turske? Da li je Evropska unija dovoljno sposobna da se izbori sa rastućim izazovima i preprekama vremena u kojem koegzistira?

Evropska unija proslavila je ove godine, u Rimu, šezdesetogodišnjicu od potpisivanja Rimskog ugovora. Velelepna palata na brdu Kapitol bila je dom za državnike svih krajeva Starog kontinenta. Predsednici i premijeri 27 evropskih zemalja čija su društva dovoljno izgrađena i uređena da budu deo Evropske Unije, okupili su se kako bi proslavili ovaj značajni jubilej. Među njima, baš kao i davne 1957. godine, nije se našao predstavnik Velike Britanije.

Ovo ostrvsko kraljevstvo nije bilo među prvim osnivačima EU, ali je, pokazalo se, prva država koja je odlučila napustiti ovaj politički entitet. Britanska premijerka, Tereza Mej, jasno je svojim odsustvom sa ceremonije, dala do znanja da je sprovođenje volje naroda Velike Britanije započeto i da će se poštovati odluka referenduma o istupanju iz evropske porodice. Još uvek se ne može sa sigurnošću reći šta će put nezavisnoti koji je britanski narod izabrao 23. juna 2016. doneti nekadašnjoj članici EU. Međutim, dok Velika Britanija broji svoje poslednje mesece kao članica Unije, prve posledice te odluke već su vidljive.

Naime, britanska funta doživela je najveći pad u odnosu na dolar u poslednjih 30 godina. Referendumom je, razume se, u velikoj meri pogođena i sama Evropska unija, čiji je Britanija bila i više nego važan član. Osim što je pogodio ekonomiju i tržište evropskih zemalja, Brexit je u izvesnoj meri uzdrmao i same temelje Evropske unije, dovodeći u pitanje njenu egzistenciju i buduća proširenja. Brexit je dao vetar u leđa ne samo desno orijentisanim, evroskeptičnim partijama zemalja koje su u pristupnim pregovorima sa Unijom, već i njihovim kolegama poput Marin Le Pen u Francuskoj, Viktora Orbana u Mađarskoj, Gerta Vildersa, predstavnika krajnje desnice u Holandiji, kao i drugih političkih lidera koji budućnost svojih zemalja više ne vide usko vezanu za Uniju. Građani širom Evrope, nezadovoljni trenutnom ekonomskom, socijalnom i političkom situacijom, počeli su da preispituju rad i odluke donesene u Briselu.

Nesuglasice između Britanije i administracije u Briselu trajale su predugo, a konkretnih rešenja nije bilo. Nekadašnji britanski premijer Dejvid Kameron jasno je dao do znanja kolegama iz Unije da London više neće tolerisati brojne zahteve i kritike koje mu Brisel nameće na polju donošenja različitih zakona. U prethodnom periodu, na Ostrvu je rastao broj onih koji smatraju da konfuzna i skupa briselska birokratija ne donosi više ništa dobro svojim građanima. Pored toga, mnogi eksperti tvrdili su da će Ujedinjeno Kraljevstvo biti u obavezi da odbaci svoju funtu i da pređe na evro, počevši od 2020. godine.

Neizvesna budućnost istorijske godišnjice Evropske unije
Evro vs funta

Sve su ovo bili samo neki od okidača koji su pokrenuli evroskeptične snage u Britaniji, koje su zatim stale preispitivati preveliki uticaj koji Brisel vrši na zakonodavstvo u njihovoj zemlji. Interesi Unije, prema njihovim tvrdnjama, stavljeni su ispred potreba Britanije. Kao poslednja ali podjednako velika prepreka, našla se trenutna migranstka kriza, od koje je Britanija sebe želela da ogradi i sačuva po svaku cenu. Kada je konačno izostao i poslednji vid kompromisa, raspisan je i referendum.

Ovde međutim, nije kraj potresima i neslaganjima unutar Unije. Novo breme za briselsku administraciju predstvalja i Sporazum o slobodnoj trgoviniTransatlantic Trade and Investment Partnership (TTIP) sa Kanadom i Sjedinjenim Američkim Državama, koji je nedavno usvojio i odobrio Evropski parlament, a koji je naišao na žestoki otpor i protivljenje građana širom kontinenta. Čak ni najveći evropski izvoznik i najmoćnija ekonomija Starog kontinenta, Nemačka, nije ostala imuna na proteste i negodovanje svojih građana.

Jedan od razloga za nemački skepticizam povodom usvajanja Sporazuma o slobodnoj trgovini jeste i to što većina Nemaca, za razliku od građana nekih drugih evropskih zemalja, smatra da je njihova ekonomija zdrava i stabilna, te stoga nisu voljni da prihvate nove, rizične mere i ne vide potrebu za bilo kakvim promenama trenutnog stanja na tržištu. Ovaj sporazum je samo dodatno oslabio ionako poljuljano poverenje u vrh evropske administracije. Protivnici ovog sporazuma koji definitivno predstavlja još jedan klin u točkove Unije, zastupaju tezu da će on u još većoj meri učvrstiti poziciju krupnog kapitala, kao i da će biti velika prepreka nacionalnim vladama pri kontroli svojih tržišta.

Bio bi to dakle, samo još jedan na listi zahteva čelnika iz Brisela upućenih nacionalnim vladama i njihovim parlamentima, koji bi u značajnoj meri zadirao u interese samih članica Unije i nametnuo im zakonske mere od kojih njihovi građani ne bi imali koristi.

Ekonomske sankcije koje su pomalo ishitreno i nadasve pod prisilom nekih drugih svetskih sila uvedene Ruskoj Federaciji krajem 2014. godine, za Evropsku uniju predstavljaju još jedno seme razdora. Posle sukoba na istoku Ukrajine, koju SAD i EU u sve većoj meri smatraju svojom interesnom sferom, te nakon održavanja referenduma o nezavisnosti na Krimu, koji je Moskva podržala, a Kijev kategorički odbacio, usledila je kazna u vidu međunarodnih sankcija i zamrzavanja imovine ruskih zvaničnika u inostranstvu. Tri godine nakon uvođenja pomenutih sankcija ispostavilo se da one nisu urodile plodom.

Ukrajinska kriza i dalje traje, ruski predsednik Vladimir Putin istrajan je u nameri da ispoštuje volju naroda na Krimu za osamostaljenjem od Ukrajine, a Rusija, iako vidno uzdrmana represivnim ekonomskim merama i dalje pojačava ulaganja u armiju i ne odstupa od svojih stavova.

Usledile su naravno i recipročne mere, pa je tako Rusija uvela zabranu uvoza hrane iz zemalja koje su prihvatile nametnuti Rusiji ekonomske sankcije. Ni po ovom pitanju lideri evropskih zemalja nisu složni i nisu postigli konsenzus. Nemali broj zvaničnika članica Unije ne ustručava se da iskaže svoj skepticizam i sumnju u delotvornost i produktivnost uvedenih sankcija. One su, pak, u izvesnoj meri pogodile i ekonomije njihovih zemalja i mogle bi im se uskoro vratiti kao bumerang. Toga je čini se, svesna i nemačka kancelarka Angela Merkel, koja iako tvrdi da su sankcije neophodne i zalaže se da one ostanu na snazi, svesna je koliku ekonomsku pa i političku štetu one nanose trgovinskim i diplomatskim odnosima dve zemlje.

Neizvesna budućnost istorijske godišnjice Evropske unije
Zgrada Evropskog parlamenta

Jesu li osnivači EEZ tog marta, 1957. zamišljali Evropu 21. veka baš ovakvu kakva je ona danas, ili su pak imali na umu drugačiju budućnost za nju? Jesu li imali predstavu da će ona, nakon 60 godina, biti na istorijskoj prekretnici ? O tome, ipak, možemo jedino nagađati.

Ono što znamo sa sigurnošću, jeste da danas postoji mnogo faktora koji iz godine u godinu sve više potkopavaju nekada čvrste i stabilne temelje Evropske Unije. Rastuća pretnja od terorizma, praćena migrantskom krizom, Brexit, zatim Ukrajinska kriza, otvoreno pitanje Kosova i Metohije, te krhki odnosi među zemljama Balkana, čine podužu listu gorućih pitanja za evropsku zajednicu.

Evropa bi, stoga, trebalo da uči na svom ličnom iskustvu, premda to nije uvek lako, ali je svakako neophodno jer kao što je govorio čuveni rimski pesnik Vergilije „Experentia docet“ (Iskustvo poučava)Trebalo bi učiti iz prošlosti pa zatim izvući pouke, a one bi nas potom dovele do rešenja i prekopotrebnog dijaloga među samim članicama Unije, među narodima koji vekovima dele zajedničko tle Evrope.

,,Evropu samo progoni sablast Evrope” – Žan Bodrijar

Pročitajte više od ovog autora.

 

PODELI
Prethodni članakINTERVJU: Profesor dr Milija Suknović, dekan FON-a: ,,Znanje je ključni resurs koji nam niko ne može oduzeti“
Sledeći članakParagvaj
Luka Ugrica
Rođen je u Beogradu, 21.5.1994. Završio je Dvanaestu beogradsku gimnaziju. Student je treće godine Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, na Katedri za francuski jezik i književnost. Bio je član dečije dramske grupe Radio Beograda, u okviru koje je odigrao nekoliko predstava širom Srbije i snimio desetine radio drama. Pored glume i retoričkih veština, od malena je bio sklon literarnom stvaralaštvu, te je sa 16 godina objavio svoj prvi roman-novelu. Sfere interesovanja su mu, između ostalog: političke i kulturne teme, kako u Srbiji, tako i na međunarodnom nivou, diplomatija, međunarodna politika, istorija. Poznavalac je engleskog, francuskog i nemačkog jezika.

Ostavite komentar