Treći je jun 1989. godine, 21 čas, trg Tjenanmen, Peking. Trista hiljada kineskih vojnika polako zatvara obruč oko trga na kome već mesec dana, dve nedelje i šest dana, neprestano štrajkuju studenti, radnici, penzioneri i intelektualci, tražeći dublje ekonomske reforme, slobodnije medije, manje korupcije i više demokratije.

Prostor između vojnika i demonstranata je sve manji, a naredba vojsci je samo jedna – „očistiti trg svim dozvoljenim sredstvima“. Oko 22 časa padaju prve žrtve. Pet kilometara zapadno od trga, jedan vojnik iz automata otvara vatru na grupu protestanata i na licu mesta ubija nekoliko njih. Masa kao odgovor na to napada vojnike palicama, kamenjem i Molotovljevim koktelima, pali vojna vozila i do smrti prebija vojnike u njima. Pakao na ulicama Pekinga i zvanično je počeo.

Volstrit džurnal je u tim momentima izveštavao: „Кolone tenkova približavaju se Tjenanmenu i sukobljavaju se sa demonstrantima. Desetine vojnika je izvučeno iz kamiona, teško prebijeno i ostavljeno da umre. Na raskrsnici zapadno od trga, stoji telo mladog vojnika, koji je bio pretučen do smrti, skinut go i obešen na vrata autobusa…“

Protestanti okružuju pripadnike Narodnooslobodilačke armije na trgu Tjenanmen, 20. maj 1989. godine
Protestanti okružuju pripadnike Narodnooslobodilačke armije na trgu Tjenanmen, 20. maj 1989. godine

Postoje određeni momenti u istoriji koji u samo nekoliko dana sudbonosno odrede istorijsko kretanje čitave jedne nacije. Kada je u pitanju Kina, nijedan događaj u njenoj modernoj istoriji nije tako krucijalno odredio dalji razvoj ove najmnogoljudnije zemlje na svetu kao tadašnji protesti na trgu Tjenanmen. U roku od 24 časa, koliko je trebalo kineskoj vojsci da uguši proteste, poništeno je sve ono što je građeno čitave prethodne decenije u kojoj je kinesko komunističko rukovodstvo rapidno preobrazilo čitavo kinesko društvo. Demokratski impuls i politička i ekonomska liberalizacija pokrenuti dolaskom Deng Sjaopinga na vlast krajem sedamdesetih godina zaustavljeni su u samo nekoliko dana, a izgledi za ekonomski napredak Кine značajno su smanjeni.

Međunarodna pomoć Кini smanjena je sa 3,4 milijarde dolara u 1988. na 700 miliona dolara u 1990. a prihodi od turizma gotovo su prepolovljeni. Кao jedan od prelomnih događaja, protesti na trgu Tjenanmen ostaju i danas jedna od najosjetljivijih i najcenzurisanijih tema u Кini. Procenjuje se da je nakon suzbijanja protesta oko četiri miliona ljudi u Kini prošlo kroz neki vid policijske istrage, a Komunistička partija Kine ukinula je mnoge slobode uvedene tokom osamdesetih, ponovo uspostavljajući čvrstu kontrolu nad štampom, izdavaštvom i masovnim medijima.

Sve je počelo 15. aprila 1989. godine, smrću Hu Jaobanga, proreformskog komunističkog lidera koji je bio jedna od najpopularnijih ličnosti u Kini u to doba i koji je iza sebe okupljao sve reformističe struje u komunističkoj partiji. Hu, koji je bio generalni sekretar KP Kine, bio je uz Deng Sjaopinga vodeća ličnost kineskih reformi, sve do 1987. godine kada je partija započela „kampanju protiv buržoaske liberalizacije“, prisilivši Hua da podnese ostavku. Međutim, iako sklonjen iz političkog života, Hu Jaobang je ostao izuzetno popularan među progresivnim strujama u partiji, intelektualcima i studentima.

Huova smrt je pružila početni zamah studentima da se okupe u velikom broju. Mali spontani skupovi radi odavanja počasti Huu koji su počeli 15. aprila na trgu Tjenanmen, narasli su na 100.000 okupljenih studenata tokom dana sahrane 22. aprila. Ubrzo studenti dobijaju podršku i radnika i drugih stanovnika Pekinga, ali i drugih gradova nakon čega protesti kreću da se šire zemljom poput požara, da bi početkom juna zahvatili oko 400 gradova u Kini.

Studenti nose sliku Hua Jaobanga nakon njegove smrti 15. aprila 1989. godine na trgu Tjenanmen
Studenti nose sliku Hua Jaobanga nakon njegove smrti 15. aprila 1989. godine na trgu Tjenanmen

Zapanjujući uspeh protesta primorao je vladu na ustupke i sastanke sa studentskim predstavnicima, a vladin ton je postajao sve pomirljiviji kada je Žao Cijang, čovek koji je nasledio Hu Jaobanga na čelu KP Kine, stao na stranu studenata i izjavio da su zabrinutosti studenata zbog korupcije legitimne i da je studentski pokret patriotski po prirodi. Samo rukovodstvo partije bilo je zbunjeno i nije znalo kako da reaguje.Unutar same partije pojačale su se podele na reformističku i konzervativnu struju. Oni koji su podržavali dijalog sa studentima okupili su se oko Žao Cijanga, dok su se konzervativci koji su se protivili pokretu i smatrali da porekt treba da se uguši okupili oko premijera Li Penga.

Događaj koji je dao presudni impuls studentskom pokretu bila je poseta Mihaila Gorbačova Kini koja je održana 15. maja, tačno mesec dana nakon početka protesta. Znajući da će na trgu biti održana ceremonija dobrodošlice Gorbačovu, studentski lideri su tada otpočeli štrajk glađu u pokušaju da zadobiju simpatije Gorbačova koji je tada predstavljao simbol reformisanog komunističkog sistema. Štaviše, štrajk glađu je stekao toliko velike simpatije i samog kineskog stanovništva, da je broj ljudi na trgu dostigao svoj vrhunac u drugoj polovini maja, kada se na trgu okupilo skoro milion ljudi. U znak podrške, u Hongkongu se okupilo 1,5 milona ljudi na maršu solidarnosti, što je u tom trenutku predstavljalo četvrtinu stanovništva tog grada.

Situacija je došla do tačke ključanja, broj protesta širom Kine je rastao, partija je i dalje bila podeljena i neodlučna, a međunarodna zajednica je svoju pažnju maksimalno preusmerila na događaje na trgu Tjenanmen. U ovakvoj situaciji je celokupna odgovornost pala na vrhovnog lidera Deng Sjaopinga, koji u tom trenutku nije bio ni na jednoj značajnijoj političkoj funkciji u zemlji, ali koji je i dalje predstavljao vrhovni autoritet u Kini i osobu od koje su zavisile sve značajnije političke odluke. Na sastanku političkog rukovodstva u Dengovoj rezidenciji 17. maja, žestoko je osuđena politika lidera partije Žao Cijanga, koji je jedini u rukovodstvu partije podržao proteste i zalagao se za mirno rešenje situacije. Deng Sjaoping je ocenio da se situacija otrgla kontroli i da se mora odlučno delovati. Doneta je odluka da se proglasi ratno stanje i da se upotrebi vojska kako bi se razbili protesti.

U zoru 19. maja 1989. godine, dva dana nakon sastanka, kada su demonstracije bile na vrhuncu, lider partije Žao Cijang odjednom se pojavio među studentima koji su demonstrirali. Obrativši im se preko megafona sa suzama u očima, rekao je da je „došao prekasno“. Njegova poruka bila je više nego jasna – Došao je prekasno da spase demonstrante. Ovo je bio njegov poslednji javni nastup. Ubrzo je smenjen i stavljen u kućni pritvor. Sledećeg dana, u Pekingu je proglašeno vanredno stanje. Demonstranti su ignorisali Žaovo upozorenje i ostali na trgu, a petnaest dana kasnije, vojnici Kineske narodnooslobodilačke armije otvorili su vatru na njih, usmrtivši na stotine civila.

Dana 5. juna, suzbijanje protesta je ovekovečeno snimkom usamljenog muškarca koji stoji ispred kolone tenkova. „Čovek tenk“, kako je postao poznat, postao je akter jedne od najlegendarnijih fotografija 20. veka, a časopis Tajm je ovog prkosnog junaka kasnije uvrstio u  100 najuticajnijih ljudi 20. veka. Sa cegerom u ruci, dok je vozač tenka pokušavao da ga zaobiđe, „Čovek tenk“ mu je prkosno prečio put, dokazujući da tajna istinske slobode počiva u istinskoj hrabrosti.

„Čovek tenk“ ostao je zabeležen kao simbol protesta na Tjenanmenu, 05. jun 1989. godine
„Čovek tenk“ ostao je zabeležen kao simbol protesta na Tjenanmenu, 05. jun 1989. godine

Naoružanoj do zuba, i sa dozvolom da to oružje upotrebi, kineskoj vojsci bilo je neophodno svega nekoliko dana da ponovo uspostavi red u Pekingu. A cena toga je bila 300 oduzetih života i skoro 2.000 ranjenih i povređenih. Zvanični stav partije i danas glasi da je ova akcija bila neophodna kako bi se osigurala politička stabilnost neophodna za dalji ekonomski napredak.

Nakon zauzimanja trga od strane vojske, trupe su ostale stacionirane širom Pekinga tokom narednih devet dana. Usledila je politička čistka u kojoj su zvaničnici odgovorni za organizovanje ili odobravanje protesta uklonjeni, a vođe protesta zatvorene. Vlasti su sprovodile masovna hapšenja, mnogim radnicima bilo je suđeno po kratkom postupku, dok su studenti i univerzitetsko osoblje koji su bili umešani trajno politički stigmatizovani, a neki nikada više nisu bili ni zaposleni. Neki studentski lideri, uspeli su da pobegnu u SAD, Veliku Britaniju, Francusku i druge zapadne zemlje u operaciji „Žuta ptica“ koju su organizovale zapadne obaveštajne agencije iz Hongkonga.

Tri godine bile su potrebne kineskom društvu da se ponovo izbori za slobode koje je steklo nakon sveobuhvatnih reformi s početka 1980-ih. Osećajući da su konzervativci ponovo zauzeli sve ključne pozicije u partiji, Deng Sjaoping je pokrenuo tzv. „južnu turneju“ 1992. godine, posećujući razne gradove u najnaprednijim regijama u zemlji, istovremeno zagovarajući dalje ekonomske reforme i postepenu demokratizaciju zemlje. Delimično, kao odgovor na južnu turneju, sredinom 1990-ih, Kina je ponovo počela da se otvara ka svetu, u nekim elementima čak i više nego u početnim fazama reforme 1980-ih. Privatni štampani mediji su ponovo doživeli ekspanziju a partija se delimično odrekla promovisanja komunizma kao sveobuhvatnog sistema verovanja.

Autor: Viktor Stamenković, član Centra za međunarodnu javnu politiku.

Pročitajte više o od ovog autora.

PODELI
Prethodni članakJovan Ristić – srpski Tomas Džeferson
Sledeći članakNovi građanski rat u Libiji i uloga SAD u njemu
CMJP
Centar za međunarodnu javnu politiku је nevladino i neprofitno udruženje čiji je opšti cilj da podstiče i unapređuje međunarodnu saradnju u oblastima spoljne politike, diplomatije, privrede, obrazovanja, kulture i održivog razvoja. Organizacija, takođe, ima za cilj podsticanje saradnje sa unutrašnjim političkim i državnim subjektima, kao i sa odgovarajućim institucijama iz inostranstva.