A za kršna brda, nalazi se ona! Stamena, gorda, ponosna. Zaštićena Durmitorom, Lovćenom, Bjelasicom i Prokletijama, zagrljena Tarom, Moračom i Bojanom, pokrivena gorom Biogradskom, šumama Orjenskim, udomljena u pitomini Zetske žitnice. Skadar i njeno Crno jezero, njene bistre oči čarne proplakaše krvave suze junačke da bi ona i dalje, pod Krstaš barjakom, ostala nepokolebljiva i slavna. Za brda ona, na kuku Bobotovom, stoji kao soko raširenih krila da brani svoje. Kao te slavne zime u ona zla vremena. Onamo, ‘namo za brda ona, stoji Crna Gora.

Beše to ljuta zima 1916. godine. Srbija, pritisnuta zavojevačem koji neumitno dolazi, rešila je da na oltaru istorije založi svoju čast i dostojanstvo. Sa svih strana Makenzenove trupe, potpomognute bugarskim snagama potiskuju Srbe. Ne želeći da zauvek nestanu sa svetske mape, oni pristaju na nešto što istorija ni pre, ni posle ne pamti. Čitav jedan narod rešio je da ode iz svoje zemlje, da bi se u tu istu zemlju, kao pobednik, vratio.

Plan srpske vojske je bio da se preko Kosova i Metohije, iz pravca Peći, dalje povlači preko albanskih i crnogorskih planina, do Krfa. Austrougari su shvatili da bi, ako preseku taj put srpskoj vojsci, uspeli da zaustave i unište Srbiju, i da bi pritom preuzeli kontrolu nad Crnom Gorom. Zbog toga je kralj Aleksandar zamolio serdara Janka Vukotića, da drži odstupnicu srpskoj vojsci i da će taj njegov čin ,,pamtiti pokoljenja“. Završna bitka jedne veće vojne operacije, odigrala se kod Mojkovca. Sve od Boke Kotorske pa do Zlatibora i Užica dejstvovala je Sandžačka vojska Kraljevine Crne Gore, boreći se protiv neprijatelja.

Onamo, ‘namo za brda ona....
Onamo, ‘namo za brda ona…

Austrougraska vojska je kompletnu mehanizaciju, topove, ljudstvo i oružje skoncentrisala u rejonu Sjenica-Rožaje-Bijelo Polje i dalje prema Mojkovcu. Upravo tu, kod Mojkovca, odigrala se ova epska bitka. Dvadeset hiljada do zuba naoružanih austrougarskih vojnika, protiv 6 500 promrzlih crnogorskih seljaka u opankama i gunjevima koje su od kuće poneli.

Sa nedovoljno municije i puškama bez bajoneta oni su krenuli u slavu. Na Badnji dan 6. januara general Rajner izdaje opštu naredbu za napad, misleći da će veoma lako poraziti, po njegovom mišljenju, nespremnu crnogorsku vojsku. Na Razvršju i Bojinoj njivi došlo je do udara austrougarske vojske, međutim Donjomorački bataljon Kolašinske brigade se hrabro držao. Posle silnih juriša, napada i udara, brojčano nadmoćnija vojska je uspela da osvoji Bojinu njivu i tako dođe do predvorja Mojkovca.

Ipak, dobar deo Donjomoračke brigade je uspeo da zadrži Razvršje, vojni stratezi bi rekli, ključnu tačku ,,mojkovačkih vrata“. U to vreme serdar Janko Vukotić, koji je predvodio crnogorske vitezove, zajedno sa brigadirom Petrom Martinovićem dolazi iz Kolašina u Mojkovac.

,,Mi moramo izginuti!“, vojnicima svojim reče. ,,Znajte da je sinoć bilo naše zadnje Badnje veče. Kad Mojkovac bude pao, ni nas neće više biti, neka znaju švapske trupe nećemo im odstupiti! Jer je naša dužnost sveta, da ih ođe dočekamo i da vojsku srbijansku od pokolja sačuvamo!

Tada serdar donosi odluku koja će ga vinuti do nebeskih visina. Tamo gde idu samo najhrabriji. On donosi odluku da se izvrši kontranapad. Na najveći hrišćanski praznik, na Roždestvo Hristovo, u ranu zoru 7. januara, udarna igla bio je Uskočki bataljon. Pod okriljem guste magle i noći prvi su krenuli u boj. Njima u pomoć priskače i Kolašinski bataljon i scena bitke kod Termopilskog klanca je bila nameštena.

Sa spomenika junacima u Mojkovcu
Sa spomenika junacima u Mojkovcu

U toj ljudskoj klanici, kršnim mojkovačkim brdima, odzvanjali su grmljavina topova, oštrina bajoneta i usklici junaka. Pod hitno je trebalo zauzeti izgubljenu Bojinu njivu. Pristiže i glavnina Drobnjačko-uskočkog bataljona koji kreće u silovit napad. Juriši i protivjuriši se smenjuju jedan za drugim. Četa Rovačkog bataljona, predvođena Milinkom Vlahovićem, nezadrživo kreće sa Razvršja ka Bojinoj njivi.

Tada Austrougari uvode svoje poslednje rezerve ne bi li sačuvali svoje uporište. Prvi, a potom i drugi juriš hrabrih, mladih momaka Rovačkog bataljona nije uspeo. U tom času, stiže naredba od serdara da se Bojina njiva mora zauzeti ,,po svaku cijenu“ i da se u borbu uključe rezervni odredi Drobnjačkog bataljona. Nakon kratkog predaha, kada neprijatelj nije očekivao, sve tri čete Drobnjaka se udružuju i kreću u silovit prodor. Kada su bili toliko blizu jedni drugima, krenula je borba prsa u prsa, sa sve bajonetima. Komandant bataljona, Nikola Ružić, videvši ovakvu hrabrost svojih momaka, kreće ka prvim borbenim redovima, ostavivši svoju komandu oficirima. Neprijatelj je pred tom silinom počeo da, u panici, beži glavom bez obzira i ubrzo je Bojina njiva bila osvojena.

General Rajner, ne mireći se sa gubitkom Bojine njive, na bojište izvodi svoje poslednje rezervne snage i silovito kreće ka Drobnjacima i Rovčanima. Međutim, veliki Njegoš reče da ,,tvrd orah voćka čudnovata“ što i bi tačno, jer je prvi napad neprijatelja odbijen što je obeshrabrilo austrougarske vojnike. Borbe su se nastavile do kasno u noć, ali Bojina njiva nije pala.

Mojkovačka bitka je time dobijena, međutim brojčano nadmoćna austrougarska vojska je još 4 dana i 4 noći besomučno bombardovala Lovćen koji je na kraju i pao. A svaki crnogorski vojnik je znao: ako padne Lovćen, palo je i Cetinje, a kada padne Cetinje pala je i Crna Gora. Tako i bi. Ali zahvaljujući toj žrtvi, srpska vojska se domogla Krfa, a Srbija kao zemlja se na kraju digla iz pepela. Ono što simbolično predstavlja vezu između dvaju naroda jeste naredba Novaka Vukovića, nakon pada Lovćena, da se svi topovi, puške, bombe, granate i barut prikupe i unište ne bi li služili neprijatelju. Taj čin se može uporediti sa onim kada je slavni Stevan Sinđelić, na Čegru, pucao u barut ne bi li čitav šanac pun Turaka digao u vazduh. Mojkovac je bio ujedno i poslednja bitka ali i poslednja epizoda Kraljevine Crne Gore, koja 1918. ulazi u sastav Kraljevine SHS.

U istoriji ratovanja, u krvavim nadmetanjima, ne postoji svetliji primer bratske ljubavi i požrtvovanja. U istorijskim almanasima, tefterima, pisanim i nepisanim knjigama nikada nećete naići na takav podvig. Nikada pre, nikada kasnije nećete naići na tako platonsku ljubav dvaju bratskih naroda, dvaju bratskih država. Jer, kao što je svojevremeno veliki vladika Nikolaj rekao: ,,Da nije bilo smrti na Mojkovcu, ne bi bilo ni vaskrsa na Kajmakčalanu.

O junaštvu crnogorske vojske najbolje svedoče reči austrougarskih oficira, učesnika bitke. Pukovnik Rihter je zapisao da ,,hrabrost crnogorskog vojnika nema premca u istoriji ratova“, dok je general Hecendorf, po svom priznanju, rekao da su se oni borili ,,protiv junaka iz bajke… .“

Scena iz beogradskog hrama košarke
Scena iz beogradskog hrama košarke

I, evo sto godina kasnije, uprkos svemu, tradicionalna himna Crne Gore, po tekstu kralja Nikole Prvog Petrovića Njegoša, u narodu poznata kao Srpska Marseljeza, se pre nekoliko dana ponosno prolamala hramom košarke u Beogradu. Njen zvuk, parao je srca da bi pokazao da su Srbija i Crna Gora, dve države, a jedna duša. Sokolovi i orlovi, a jedno srce. Junačko! Krvlju napotljeni Mojkovac o tome ponosno svedoči.

Slava svim časnim i hrabrim junacima, koji su pali da bi Srbija i Crna Gora živele!

Pročitajte više o ovoj temi.

PODELI
Prethodni članakPeace is all we need
Sledeći članakEkologija kao dé-bricolage ili demitologizacija komunizma
Radomir Jovanović
Rođen je 4. februara 1994. godine u Kragujevcu, Republika Srbija. Nakon završene srednje ekonomske škole u Kragujevcu, završava i osnovne akademske studije međunarodne politike na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Diplomirani je politikolog za međunarodne poslove i trenutno je na master akademskim studijama na Fakultetu političkih nauka, smer ekološka politika. Član je UO i jedan je od osnivača Centra za međunarodnu javnu politiku. Član je prve generacije kulturnih ambasadora Agencije za kulturnu diplomatiju iz Beča od 2016. godine i jedan je od organizatora najveće simulacije rada EU institucija na svetu - BEUM 2016. Interesuje se za diplomatsku istoriju Srbije, kulturnu diplomatiju, održivi razvoj, a posebno interesovanje gaji prema klimatskim promenama. Takođe, predstavnik je Centra u ,,Zelenoj stolici" koja prati isupunjavanje obaveza Srbije prema poglavlju 27 u procesu pristupanja Evropskoj uniji. Stipendista je Zadužbine Studenica iz San Franciska, SAD i Fonda za mlade talente Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije. Aktivno radi na implementaciji Pariskog klimatskog sporazuma u Srbiji kroz rad u civilnom društvu. Služi se engleskim jezikom.

Ostavite komentar