Politički gledano, 20. vek je verovatno najznačajniji vek u ljudskoj istoriji – vek dva svetska rata, ideoloske podele, Vudstoka, filma, čovekovog sletanja na mesec, Pink Flojda, Bitlsa i Rolingstonsa.

Isto tako to je vek Čerčila, Staljina, Kenedija, Gandija, Pikasa, Lenona i Pelea. U ovakvom veku i među ovakvim veličinama, rodio se, živeo i istorijski zadužio nemački narod Konrad Adenauer, prvi kancelar posleratne Nemačke i čovek koji je za 14 godina svog kancelarskog mandata (1949-1963) uspeo da od ratom razrušene i međunarodno stigmatizovane Zapadne Nemačke stvori demokratsku i stabilnu državu sa međunarodnim ugledom i ekonomskim prosperitetom.

Кonrad Adenauer rođen je 5. januara 1876. godine, kao treće od petoro dece Johana Кonrada Adenauera i njegove supruge Helene u Кelnu. Rođen u porodici pruskog vojnika, Konrad je imao tu sreću da je njegov otac znao koliko je obrazovanje važno, pa je tako poslao svog sina na studije prava i politike na univerzitetima u Frajburgu, Minhenu i Bonu. Kao uspešan student, Konrad Adenauer je diplomirao 1900. godine, da bi se ubrzo potom zaposlio kao pravnik u sudu u Кelnu. U ovo vreme Adenauer čini i svoje prve političke korake, kada se 1906. godine pridružuje Partiji centra, da bi veoma brzo napredovao sve do pozicije zamenika gradonačelnika Kelna.

Prekretnica u njegovoj karijeri bila je 1917. godina kada je postao gradonačelnik Kelna, i na toj funkciji je bio punih 16 godina, sve do 1933. Za ovo vreme, Adenauer se pokazao kao izuzetno vešt gradonačelnik koji je gradu doneo stabilnost i značajno doprineo da stanovništvo lakše prebrodi sve nedaće nemačkog poraza u Prvom svetskom ratu. Ono što je veoma interesantno jeste da je Adenauer već u tom periodu predlagao neke političke projekte koje je 30 godina kasnije kao kancelar realizovao. Naime, u periodu dok je bio gradonačelnik Kelna, da bi sačuvao ekonomiju Rajnske oblasti koja je zapala u recesiju nakon Prvog svetskog rata, Adenauer je započeo „Veliki projekat“ kojim je otpočeo pregovore sa francuskim Visokim komesarom Paulom Tirardom oktobra 1923. u kojima se predviđalo da Rajnska republika uđe u neku vrstu ekonomske zajednice sa Francuskom kojom bi se postiglo francusko-nemačko pomirenje.

Spomenik Konradu Adenaueru ispred Bazilike Svetih apostola u Kelnu (Foto: Xipo Enelmundoperdido)
Spomenik Konradu Adenaueru ispred Bazilike Svetih apostola u Kelnu (Foto: Xipo Enelmundoperdido)

Godine 1933. kada nacisti dolaze na vlast, Adenauer se zalagao za kompromis sa njima, pre svega jer je smatrao da glavnu pretnju nemačkoj državnosti predstavljaju komunisti i da je saradnja sa nacistima manje od dva zla. Međutim, veoma brzo je gradsko veće Kelna bilo raspušteno pod naletom nacista, a sam Adenauer je bio razrešen funkcije gradonačelnika, nakon čega odlazi u političku penziju iz koje će se vratiti na velika vrata nakon Drugog svetskog rata.

Za vreme nacističke vlasti, bio je u pritvoru nekoliko puta. Prvi put je uhapšen dva dana nakon Noći dugih noževa 30. juna 1934, ali je već nakon nekoliko dana pušten na slobodu budući da je napisao pismo Hermanu Geringu navodeći, između ostalog, da je on jedan od retkih političara koji su prema nacistima vodili kompromisnu politiku pre 1933. godine, te da je kao gradonačelnik 1932. javno govorio da nacisti treba da uđu u vladu Rajha kao stranka sa najvećom ulogom. Tokom naredne dve godine, Adenauer je često menjao rezidencije iz straha od odmazde protiv njega, da bi uz pomoć advokata tek u avgustu 1937. godine uspeo da obezbedi penziju. Posle neuspelog atentata na Hitlera 1944. godine, bio je zatvoren po drugi put kao protivnik režima.

Svestan tihe religijske podele između rimokatolika i protestanata u nemačkom narodu, Adenauer se nakon okončanja Drugog svetskog rata vraća u politiku i posvećuje izgradnji nove političke partije – Hrišćansko-demokratske unije (CDU), za koju se nadao da će biti prihvaćena i od strane protestanata i od strane rimokatolika, i da će na taj način ostvariti svoju dugogodišnju ideju da u jednoj partiji okupi i rimokatolike i protestante.

Same uslove u kojima se odvijao politički život Nemačke nakon Drugog svetskog rata pre svega treba sagledati kroz međunarodnu prizmu, i napomenuti da se Nemačka u to doba našla u središtu Hladnog rata, a da je Evropa već bila duboko ideološki podeljena. U takvim okolnostima, 1949. godine, Konrad Adenauer postaje prvi kancelar nove, tek ujedinjene,  Savezne Republike Nemačke. Upravo u ovakvom vremenu stalnog straha zapadnog sveta od nadiranja komunizma, udareni su temelji Nemačkoj kakvu danas poznajemo, a o kojoj su ratne generacije Nemaca mogle verovatno samo da sanjaju. Povoljan politički trenutak i Adenauerovo iskustvo i političko umeće da taj trenutak iskoristi, omogućili su mu da od zapadnih saveznika dobije mnoge ustupke na koje su oni ponekad veoma nerado pristajali.

Nemački kancelar Konrad Adenauer za govornicom 1957. godine (Foto: horvatland.com)
Nemački kancelar Konrad Adenauer za govornicom 1957. godine (Foto: horvatland.com)

Ono po čemu će prve godine Adenauerovog rada ostati upečatljive jeste njegovo protivljenje radikalnoj denacifikaciji. Već u svom govoru 20. septembra 1949. godine, Adenauer je osudio ceo proces denacifikacije koji su sprovodile savezničke vojne vlasti, najavljujući u istom govoru donošenje zakona o amnestiji za nacističke ratne zločince. Adenauer je tvrdio da će nastavak denacifikacije dovesti do „povećanja ekstremnog nacionalizma“ među milionima koji su podržavali nacistički režim jer će se oni smatrati isključenim iz nemačkog života zauvek. Od avgusta 1950. godine, Adenauer je počeo da vrši pritisak na zapadne sile da se oslobodi veliki broj nacista koji su bili u pritvoru. Tako je u novembru 1954. na njegovo insistiranje oslobođena jedna od glavnih ličnosti nacističkog režima tridesetih godina – Konstantin fon Nojrat, ministar spoljnih poslova nacističke Nemačke u periodu od 1932. do 1938. godine.

Na unutarpolitičkom planu, značajan impuls njegovom rejtingu donose i Petersberg sporazumi iz novembra 1949. godine kojima je ostvario neke od prvih ustupaka saveznika, kao što je smanjenje broja fabrika koje je trebalo da budu raspuštene kako bi se smanjila industrijska moć nemačke privrede.

Politička posvećenost Konrada Adenauera zapadnim silama ostvarila je punu suverenost za Zapadnu Nemačku i čvrstu integrisanost zemlje u evroatlantske procese (NATO i Organizacija za evropsku ekonomsku saradnju), pa je tako 1955. godine ponovo formirana Vojska SR Nemačke (Bundesver) a Zapadna Nemačka je postala punopravna članica NATO, čime je ostvaren još jedan bitan cilj u ponovnoj izgradnji nemačke države.

Velika dostignuća „Adenauerove ere“ na međunarodnom planu uključuju uspostavljanje stabilne demokratije u Zapadnoj Nemačkoj i trajno pomirenje sa Francuskom, koje je svoj vrhunac dostiglo potpisivanjem Jelisejskog sporazuma i stvaranjem Evropske zajednice za ugalj i čelik i Evropske ekonomske zajednice 50-ih godina. Posleratno političko i ekonomsko pomirenje Nemačke i Francuske, koje je umnogome rezultat ličnog prijateljstva Šarla de Gola i Konrada Adenauera, i  danas predstavlja svetli primer prevazilaženja istorijskih nesuglasica radi uzajamnog prosperiteta i svetlije budućnosti. Ovaj politički dvojac je skoro dvadeset godina nakon Drugog svetskog rata rukovodio evropskom politikom, a koliki je doprinos dva lidera evropskim integracijama govori i to da nemačko-francusko prijateljstvo i dan-danas predstavlja temelj Evropske unije i osnov celokupnog evropskog prosperiteta i mira.

Adenauer je kao kancelar zaslužan za implementaciju reformisanog penzijskog sistema, što je obezbedilo prosperitet za penzionere. Zajedno sa svojim ministrom ekonomije i naslednikom Ludvigom Erhardom stvorio je zapadnonemački model „socijalne tržišne privrede” (pod kojim se podrazumeva mešovita kapitalistička ekonomija nadograđena elementima socijalne zaštite i katoličkog socijalnog učenja) koji je omogućio period ekonomskog buma poznatiji kao Wirtschaftswunder („ekonomsko čudo“). Za vreme Adenauerove ere došlo je do dramatičnog porasta životnog standarda prosečnih Nemaca, a prosečna zarada se udvostručila u periodu između 1950. i 1963. Ovaj porast bogatstva bio je praćen smanjenjem dužine radnog vremena od 20 odsto u tom istom periodu, zajedno sa padom nezaposlenosti sa 8 odsto u 1950. na 0,4 odsto u 1965. godini.

Konrad Adenauer i Ludvig Erhard, april 1961. godine (Foto: KAS-ACDP/Peter Bouserath)
Konrad Adenauer i Ludvig Erhard, april 1961. godine (Foto: KAS-ACDP/Peter Bouserath)

Konrad Adenauer umro je 19. aprila 1967. u svojoj porodičnoj kući u Bad Honefu, a prema svedočenju njegove ćerke, poslednje reči su mu bile: „Ne postoji ništa zbog čega bih žalio!“. Iz današnje perspektive, za Konrada Adenauera se može reći da je osigurao istinski slobodno i demokratsko društvo i postavio temelje na kojima je Nemačka opet ušla u zajednicu naroda i postala pouzdan član zapadnog sveta. Obnovio je zemlju koja je 1945. bila moralno i fizički u ruševinama. Pomogao je u stvaranju sistema vlasti koji je više od pola veka obezbedio trajni rast i socijalnu pravdu kako Nemačkoj tako i Evropi. Činjenica da ove stvari definišu nemačku i evropsku politiku 50 godina nakon njegove smrti merilo je koliko je važna politička ličnost on bio.

Autor Viktor Stamenković, član Centra za međunarodnu javnu politiku.

Naslovna fotografija: KAS-ACDP/Peter Bouserath

Pročitajte više od ovog autora.

PODELI
Prethodni članakVeselin Cerović: Portretu Velimira Obrenovića je mesto u Narodnom muzeju
Sledeći članakZbog čega postoji rat u međunarodnim odnosima?
CMJP
Centar za međunarodnu javnu politiku је nevladino i neprofitno udruženje čiji je opšti cilj da podstiče i unapređuje međunarodnu saradnju u oblastima spoljne politike, diplomatije, privrede, obrazovanja, kulture i održivog razvoja. Organizacija, takođe, ima za cilj podsticanje saradnje sa unutrašnjim političkim i državnim subjektima, kao i sa odgovarajućim institucijama iz inostranstva.