Priču o odbačenom srpskom princu nastavljamo razgovorom sa advokatom Veselinom Cerovićem, trenutnim vlasnikom portreta Velimira Teodorovića Obrenovića koji je rad jednog od naših najvećih slikara Steve Todorovića.

„Moja ljubav nije bila samo pravo nego i umetnost. Imao sam imao dosta kontakata sa istoričarima umetnosti i kolekcionarima koji su poznavali dosta stvari. Suvoparno znanje ne prepoznaje originalna dela, samo onaj koji je imao ta dela u rukama može ih i prepoznati“ – počinje priču Cerović za portal cmjp.rs.

Baveći se svojim poslom, jednom prilikom upoznao je gospođu Ristić koja je imala jako srpsko poreklo – članovi njene porodice bili su ministri u vladama Obrenovića i Nikole Pašića.

„Normalno je da su takve porodice i mogle sebi da priušte nešto tako zanimljivo, tako tajanstveno kao što je ovaj portret. Portret je najpre bio u Rumuniji kod Mihailove sestre Petrije, a onda ga je kupio jedan od njenih rođaka koji je bio ministar otprilike 1898. godine, kada je Velimir umro“, istakao je on.

Prilikom svog prvog kontakta sa slikom Cerović je pomislio da je to Mihailo Obrenović što govori o tome koliko neverovatno Velimir podseća na svog oca.

„Velimir Teodorović je jedna tragična ličnost. Za tu njegovu životnu tragiku nisu odgovorni niti Mihailo niti njegova majka. Odgovorne su prilike u kojima se Velimir rodio i politička vremena u Srbiji u kojima je odrastao kao mladi Vilhelm Berghaus. Mihailo je svog sina doveo u Beograd 1856. godine i odmah ga je dao u školu kod Steve Todorovića kada nije znao ni jednu jedinu reč srpskog jezika. Njegov dolazak u Beograd bio je tajanstven isto kao što je bio tajanstven i njegov odlazak iz Beograda u Minhen. On je bio najveća Mihailova tajna i najveća tajna Srbije tada. O njemu niko nije smeo da priča. Na njegov tragičan položaj uticao je sukob velikih sila i njihovih interesa na ovom prostoru. Stvorena je situacija u kojoj je Mihailo na neki način bio bespomoćan. Bio je odan i slušao je svog predsednika vlade Iliju Garašanina koji je bio identifikovan kao proruski orijentisan čovek dok je Mihailo apsolutno bio austrofil. Sa jedne strane Austrougarska sa svojim interesima, a sa druge strane Rusija sa svojim interesima pritiskali su mladog kneza Mihaila i na taj način držali u senci jedno dete koje je samo želelo punu očevu ljubav. To je bilo nemoguće. Mihailo jeste priznao Velimira ali on ipak nije bio rođen u zakonitom braku“, napominje Cerović.

Kada se vratimo u vreme kad je Mihailo ubijen u Košutnjaku 1868. godine, uvidećemo da je Velimir bio najidealnije rešenje za novog vladara. Bio je mlad, imao je svega 19 godina, pa ipak presto je nasledio četrnaestogodišnji Milan koji je odmah proterao svog brata plašeći se da bi ovaj jednog dana mogao doći na čelo Srbije.

„Milan je bio obrazovan čovek. Bio je oženjen ćerkom ruskog pukovnika Natalijom Keško i morao je imati taj osećaj da je Velimir njegov brat. Ali nije. To tako biva kad vlast popije razum. Vlast je gora od bilo kog opijuma i kad dođe u takvo stanje postaje opterećenje za narod kojim vlada. Tada je neizvesna sudbina i vlasti i naroda“, ističe naš sagovornik i dodaje da je Velimir u tajnosti bio na očevoj sahrani, na kojoj niko nije smeo ni da progovori da je on Mihailov sin.

Steva Todorović je mnogo voleo Velimira. On ga je učio o estetici i umetnosti. Razvio mu je ljubav prema slikama i čitanju. Želeo je da ga pripremi za neka velika dela u nastupajućim danima Srbije jer se nazirao rat sa Turcima. Došao je na ideju da Velimira obuče u očevu uniformu i da ga portretiše što je i uradio odmah nakon Mihailovog ubistva, na jesen 1868. godine. Danas se vode polemike oko toga da li je to na portretu Vilhelm Berghaus ili samo jedan od vojvoda ili pukovnika koji su učestvovali u ratu protiv Turaka. Prvo, treba napomenuti da je Mihailo bio skroman čovek i da je nosio pukovničku uniformu koja je bila crne boje a ne kneževsku. Drugo, tada je prvi ministar vojni Kneževine Srbije bio Francuz Ipolit Monden. Naše prve uniforme bile su naručene iz Francuske i bile su crne boje. Upravo je takvu Mihailovu uniformu Steva uzeo od Mihailove sestre Petrije koja je bila naklonjena mladom princu. Steva je želeo da, time što će ovekovečiti mladog Velimira u uniformi svog oca, jedno odbačeno dete, potencijalnog vladara, usmeri pažnju javnosti kako bi Milan uvideo grešku koju pravi i prihvatio svog brata od strica. Problem je što kada danas jedan istoričar umetnosti posmatra portret i na uniformi opazi tri zvezdice (koje nam govore da je to pukovnička, a ne kneževska uniforma) on pomisli da je to samo jedan od pukovnika naše vojske“, navodi Cerović.

Međutim, još uvek postoje nejasnoće oko toga da li je na portretu koji on poseduje naslikan Velimir ili neki drugi vojnik. Cerović je siguran da je na slici zaista naslikan Mihailov sin i dodaje: „Jedan od problema je taj što smo u „tragičnoj situaciji sa stručnjacima“.

On smatra da istoričari umetnosti ne mogu proceniti ovaj portret jer ne znaju kako je izgledao mladi Velimir kada ga je Steva portretisao. A ono što ide u prilog tezi da je to zaista Velimir jeste to što je Steva zabeležio ovaj portret u zapisu svojih spisa. Kada je pronet glas o tome da je portret pronađen, prvo su o tome pisale Večernje novosti. Međutim, niko se nije javio iz Ministarstva kulture niti iz Akademije nauka i umetnosti. Gospodin Cerović priznaje da ne želi sam da uživa u portretu jer on pripada istoriji, budući da umetničko delo nije za stan već za muzej.

Oprečan stav o ovome ima istoričarka umetnosti iz Novog Sada gospođa Vrbaški. Ona je u svom komentaru istakla da se sva dela Steve Todorovića nalaze u njenoj monografiji o Todoroviću. Ona tvrdi da je nemoguće da je taj portret pronađen jer je on navodno „trajno“ uništen prilikom restauracije Narodnog muzeja i da je na ovom, po njoj spornom portretu, zapravo neki neidentifikovani vojvoda. Ono što, prema rečima Cerovića, ne ide u prilog tvrdnjama gospođe Vrbaški jeste to što je Steva Todorović portretisao sve srpske vojvode koji su učestvovali u ratu protiv Turaka i postoje sačuvane slike svih 8 vojvoda koliko ih je bilo. Najmlađi vojvoda u tom ratu jeste Miloš Milojević koji je imao 37 godina, a sve ostale vojvode bile su znatno starije.

Ona takođe dodaje da postoji samo jedna, prilično izbledela, crno-bela fotografija kako je izgledao Velimir u mladosti koju je ona upoređivala sa bistom na njegovoj grobnici na Novom groblju u Beogradu zaključivši da se lice na toj fotografiji i lik biste apsolutno poklapaju. Tu bistu radio je nemački vajar nakon Velimirove smrti za groblje u Minhenu, a zatim je odatle, na zahtev Nikole Pašića, preneta u Beograd.

„Kako je moguće upoređivati lik devetnaestogodišnjeg mladića, na pritom izbledeloj fotografiji, sa bistom gde je Velimirov lik izvajan na osnovu fotografije iz Minhena kada je on već bio u petoj deceniji života, rezigniran, odbačen iz svoje Srbije i kada mu je bio zabranjen povratak u nju? Kako je moguće upoređivati fotografiju na kojoj je lik dečaka koji veruje u život i bistu sa likom čoveka koji više ne veruje u život“ – pita se sadašnji vlasnik portreta.

S druge strane, jedan broj istoričara stavlja pod znak pitanja da li je to što je uništeno u Narodnom muzeju, prema navodima gospođe Vrbaški, uopšte Velimirov portret. Autentičnost portreta (koji je sada u vlasništvu gospodina Cerovića) potvrdili su prof. dr Fakulteta primenjenih umetnosti Pavle Vasić i nekadašnji direktor Narodnog muzeja gospodin Miodrag Kolarić.

„Nakon smrti oca, nesuđeni princ Srbije tumarao je tražeći smisao svog života noseći na svom licu senku neuzvraćene ljubavi za kojom je toliko žudio. U Minhenu je zaprosio ruku ćerke jednog ruskog konzula koja ga je odbila samo zato što iza njega nije stajala srpska kruna. Tada se jako razočarao u sebe i život. Društvo su mu činili jedino srpski studenti iz Minhena koji su ga tamo i sahranili. Takođe, trebalo bi da budemo upoznati sa činjenicom da je Velimir Teodorović u svom testamentu rešio da se 10 odsto od njegove imovine (koja nipošto nije bila zanemarljiva) izdvaja godišnje Beogradu za njegovo uređenje i ulepšavanje“, ističe Cerović.

Stoga, naš sagovornik smatra da Velimir zaslužuje da se objavi prigodna poštanska marta u znak pronalaska portreta koji bi trebalo da bude državno blago naše zemlje. Sam portret je muzejske veličine i, prema rečima advokata Cerovića, „potrebna mu je dobra restauracija“.

Razgovor sa gospodinom Cerovićem vodila je Neda Obradović, generalna sekretarka Centra za međunarodnu javnu politiku.

Saznajte ko je bio Velimir Obrenović

PODELI
Prethodni članakAvganistan – najsmrtonosniji sukob na planeti
Sledeći članakKonrad Adenauer – simbol nemačkog uspeha
CMJP
Centar za međunarodnu javnu politiku је nevladino i neprofitno udruženje čiji je opšti cilj da podstiče i unapređuje međunarodnu saradnju u oblastima spoljne politike, diplomatije, privrede, obrazovanja, kulture i održivog razvoja. Organizacija, takođe, ima za cilj podsticanje saradnje sa unutrašnjim političkim i državnim subjektima, kao i sa odgovarajućim institucijama iz inostranstva.