Srbija je mala, ona u ovom stanju ostati ne sme(…) Temelj srpske politike mora biti, da se ona ne ograničava na sadašnje granice, no da teži sebi priljubiti sve narode srpske koji je okružuju”.

Načertanije, program spoljne politike Srbije, predstavljao je zvezdu vodilju srpskog naroda, koji je iz ruševina Osmanskog carstva, krenuo u obnovu svoje davno izgubljene državnosti. Ovaj spoljnopolitički dokument napisan 1844. godine, dugo vremena čuvan kao najstroža državna tajna, u velikoj meri oslikavao je težnje i osećanja srpskih boraca koji su četiri decenije ranije, krenuli da povrate svoju slobodu. Srbija, tada još uvek samo autonomna kneževina u vazalnom odnosu prema Osmanskom carstvu, pokazala je da bez obzira na to, ima političare državničkog kova. Ilija Garašanin, iako u tom momentu na funkciji ministra unutrašnjih poslova, sastavio je strategiju spoljne politike i ukazao na put kojim Srbija mora da zakorači, ako je voljna da povrati nekadašnju slavu.

Garašanin uviđa da Srbija, tada svedena na oblast nešto širu od nekadašnjeg Smederevskog sandžaka (kolokvijalno „Beogradski pašaluk“), kao takva nema budućnost i da mora stupiti u savez sa ostalim narodima koji je okružuju. Cilj njene spoljne politike mora postati težnja da se srpski narod ponovo ujedini. Garašanin svoju viziju temelji na slavnoj srpskoj istoriji i pravu srpskog naroda da živi u jednoj državi. Ova država svoje korene ima u srednjovekovnom carstvu Dušana Silnog, a srpski narod sebe mora predstaviti svetu kao istinskog naslednika svojih slavnih predaka. Takođe, Srbi su ti, koji su među ostalim slovenskim narodima, prvi snagom svoga oružja i hrabrošću svojih junaka, izborili slobodu te stoga, oni imaju puno pravo da budu predvodnik budućih događaja.

Obeležavanje Sretenja – Dana državnosti u Orašcu ispred spomenika Karađorđu, vođi Prvog srpskog ustanka
Obeležavanje Sretenja – Dana državnosti u Orašcu ispred spomenika Karađorđu, vođi Prvog srpskog ustanka

Srbija treba da postane balkanski Pijemont oko kojeg bi se grupisali svi ostali narodi. Njen geostrateški položaj, prirodna bogatstva i duh njenog naroda, pokazatelji su da na srpskom tlu može da iznikne jaka i krepka država. Srbija mora nastojati da od sve slabijeg Osmanskog carstva „kamen po kamen otcepljuje i prima, kako bi od ovog dobrog materijala, na starom i dobrom temelju starog carstva srbskog, opet veliku državu sagradila“. Ali kako je u međunarodnim odnosima uvek sudio najjači, postavlja se pitanje – šta velike sile kažu na ovo?

Još od momenta kada je 1774. Osmansko carstvo doživelo poraz u rusko-turskom ratu, otvoreno je Istočno pitanje. Velikim silama postalo je jasno da bolesnik sa Bosfora neće još dugo opstati na Balkanu pa su kao lešinari počeli da obitavaju oko njegovih evropskih poseda. Dvema silama najzainteresovanijim za ove prostore – Rusiji i Austriji – Načertanije posredno poručuje: „Balkan balkanskim narodima“!

Austrija, država bez prekomorskih teritorija, ako želi da ostane važan igrač u međunarodnom sistemu, počeće da kolonizuje Balkan. Stoga je saradnja sa Austrijom za Srbiju nemoguća. Što se tiče Rusije, Garašanin, ne želeći da porekne istorijske veze dvaju slovenskih naroda, ipak zauzima realpolitički stav. Ne postoji prirodniji savez od onog koji bi Srbija činila sa Rusijom, ali on bi bio moguć tek onda kada bi Rusija u potpunosti prihvatila uslove Srbije. Rusija, međutim, nikada neće dopustiti da joj jedna mala Srbija diktira uslove i svaki pokušaj da Srbija vodi samostalno svoju spoljnu politiku ona bi okarakterisala kao čin neposlušnosti. Vladimir Gligorov stav Garašanina o Rusiji tumači na sledeći način: „Rusija nikada neće služiti srpskim interesima, dok će uvek težiti da Srbija služi njenim interesimа“ Stoga se Srbija, u svom nastojanju da povrati slavu i moć Dušanovog carstva, mora okrenuti zapadnim silama, pre svega Francuskoj.

Međutim, u ostvarenju istorijskog svesrpskog ujedinjenja, podrška velikih sila samo je jedan u nizu neophodnih uslova. Na ovom projektu, rad će biti dugotrajan i mukotrpan. Srbiji će u ostvarenju njene istorijske misije balkanskog Pijemonta, biti potrebna podrška i svih drugih naroda koji je okružuju. Stoga, Garašanin poručujе da se mora poći u putovanja po Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Severnoj Albaniji (Čedomir Popov ističe da se ovo odnosi na oblasti Stare Srbije, odnosno Kosova i Metohije i Vardarske Makedonije) moraju se tačno poznavati oblasti Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, a podrazumeva se i Srema, Banata i Bačke. Treba upoznati tamošnji narod, kakva su raspoloženja ljudi u odnosu na Srbiju, šta o njoj misle i šta od nje očekuju.

Ulazak srpske vojske u Skoplje 26. oktobra 1912. godine nakon Kumanovske bitke u Prvom balkanskom ratu
Ulazak srpske vojske u Skoplje 26. oktobra 1912. godine nakon Kumanovske bitke u Prvom balkanskom ratu

U ovim Garašaninovim stavovima prepoznajemo južnoslovenski karakter njegovog „Načertanija“. Mada on insistira na tome da se Srbija mora proširiti i „priljubiti sve narode srbske“, u svom proširenju Srbija će voditi računa o svim drugim narodima. Srbija ne treba da bude balkanski hegemon koji će, na mesto turskih i austrijskih okova, narodima koji je okružuju nametnuti novi jaram. Ona mora uveriti druge balkanske narode da je ona dostojna da ih predvodi, a ostali Južni Sloveni su ti koji će joj ustupiti to pravo da ona u njihovo ime govori i za njih se bori. Ako bi Srbija vodila računa samo o sebi, a za interes drugih naroda ne bi marila, tada bi umesto sloge i jedinstva, među Južnim Slovenima nastupilo nepoverenje, zavist i nesreća.

Garašanin analizu odnosa Srbije spram drugih južnoslovenskih zemalja, otpočinje sa Bugarskom. On s pravom primećuje da ni u jednoj drugoj evropskoj zemlji, Osmansko carstvo nije tako čvrsto i duboko ukorenjeno. Bugarima je usađen podanički mentalitet, lišeni su oružja i nemaju poverenja u sopstvenu snagu i uvek će se oslanjati na stranog oslobodioca. Na Rusiju gledaju kao na silu koja će im to oslobođenje doneti, ali Garašanin je ubeđen da bi Rusija, čak i kada bi smela da odlučno sa svojom vojskom uđe u Bugarsku, „mesto turskog, svoj jaram mnogo rapaviji Bugarima nabacila“. Zato Srbija mora pribeći u pomoć svojoj južnoslovenskoj braći, i ne sme pokleknuti pred ruskim nastojanjima „da sve turske Slavene od Srbije odvrati, da njih sve između sebe razdvoji i u neslogu zadrži, a da onda iz te nesloge ona sa svakim ponaosob stupi u savez, isključivo u svom interesu.

Da bi pridobila Bugare za svoj južnoslovenski projekat, potrebno je da Srbija tamo uputi svoje najučenije ljude, koji bi imali zadatak da u bugarskom narodu podstaknu želju za slobodom i da ih ubede da će im u toj borbi Srbija uvek u pomoć priteći. U Bugarskoj, svešteničku službu pretežno obavljaju Grci. Stoga bi najbolje bilo da se bugarski mladići u Srbiji podučavaju veri pravoslavnoj i da se, čim završe bogosloviju, vrate u svoju otadžbinu da na narodnom jeziku obavljaju svešteničku službu. Garašanin predlaže da se bugarske crkvene knjige i bugarska dela štampaju u Srbiji, i da se tako izgradi južnoslovenska svest i ojačaju istorijske veze među ovim narodima.

U nastavku, Garašanin se okreće savetima, kako treba postupati sa narodima Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Severne Albanije. Država koju zamišlja Ilija Garašanin, počivala bi na načelu, „pune vjerozakonske slobode“. Potrebno je da se „dva naroda, istočno pravoslavni i rimokatoličeski među sobom, u svojoj narodnoj politici razumeju i slože, jer samo tako može sa dobrim uspjehom ova politika sledovati.

Južni Sloveni katoličke veroispovesti, moraju se odvratiti od austrijskog uticaja i to će biti najveći izazov srpske spoljne politike u ovim krajevima. Da bi pokazala svoju privrženost južnoslovenskoj ideji, Srbija treba početi da zbirke narodnih pesama štampa i na latiničnom, kao i na ćiriličnom pismu.

Ulazak srpske vojske u Zagreb nakon Prvog svetskog rata, 05. decembra 1918. godine
Ulazak srpske vojske u Zagreb nakon Prvog svetskog rata, 05. decembra 1918. godine

Kako bi se bosanski narod muslimanske veroispovesti pridobio za ujedinjenje sa Srbijom treba se štampati narodna istorija Bosne, u kojoj će se pisati i o slavnim delima svih onih koji su prešli u veru Muhamedovu. Prepoznavši ekonomsku zavisnost Srbije od Austrije (a što će ova probati da iskoristi u Carinskom ratu 1906.), Garašanin uviđa da Srbija mora pronaći alternativne trgovinske puteve. To je jedino ostvarivo ukoliko Srbija povrati izlaz na Jadransko more, a on je moguć preko Skadra i Ulcinja. Sem nespornog ekonomskog značaja, izlaz na Jadran bi Srbiji doneo i ogroman politički značaj, jer bi ona tada mogla da ostvari i presudan uticaj na „sjeverne Arbaneze i na Crnu Goru, a ovo su upravo oni narodi koji imaju ključeve od Bosne i Hercegovine i od samoga mora Adrijatičeskog“.

Na kraju, Garašanin ukazuje na značaj koji Srem, Bačka i Banat imaju za Srbiju, i to da su narodima ovih krajeva „poreklo, jezik, vjera i običaji jedni isti sa srbskima u Srbiji“. Stoga bi bilo mudro, upoznati se sa viđenijim ljudima ovih provincija i ustanoviti novine koje bi radile u srpskom interesu. Slovenski karakter „Načertanijа“, potvrđuje se i na samom kraju ovog spoljnopolitičkog plana koji Garašanin završava poglavljem „O sojuzu sa Češkim Slavjanima“ i ističe kako je nužno da se Srbija upozna i sa Slovenima Češke, Moravske i Slovačke.

Svoju analizu ovog izuzetno važnog istorijskog dokumenta, želeo bih da završim konstatacijom, da je „Načertanije“ jedan pre svega realpolitički i dalekovid projekat. Ilija Garašanin je uvideo da ukoliko balkanski narodi žele da se ne samo odbrane od imperijalističkih ambicija velikih sila, nego i postanu važan igrač u međunarodnim odnosima, moraju da rade zajedno. Razlog zbog kojeg on Srbiju stavlja na prvo mesto jeste taj što je Garašanin verovao da je jedino ona ta koja je sposobna da ovaj istorijski plan sprovede do kraja i da, stoga, ona mora postati stub budućeg okupljanja Južnih Slovena. Svojim stavovima Garašanin je ukazao da bi buduća država Južnih Slovena trebalo da bude multikonfesionalna, verski trpeljiva država, koja ne bi negirala ničiji nacionalni identitet. Iako je on na prvom mestu istakao ujedinjenje srpskog naroda, pod taj krov su dobrodošli i svi drugi narodi Balkana, kako slovenski tako i neslovenski.

Možda je Balkan „bure baruta“, ali u to balkansko bure drugi sipaju barut. Jedino ujedinjeni, balkanski narodi mogu se odupreti velikim silama, ponosno i prkosno im poručujući „Balkan balkanskim narodima!

Autor: Sava Mitrović, član Centra za međunarodnu javnu politiku.

Pročitajte više o srpskoj spoljnoj politici.

PODELI
Prethodni članakAmerički koledž u Solunu i Fakultet političkih nauka potpisali ugovor o saradnji
Sledeći članakVelimir Teodorović Obrenović – zaboravljeni srpski princ
CMJP
Centar za međunarodnu javnu politiku је nevladino i neprofitno udruženje čiji je opšti cilj da podstiče i unapređuje međunarodnu saradnju u oblastima spoljne politike, diplomatije, privrede, obrazovanja, kulture i održivog razvoja. Organizacija, takođe, ima za cilj podsticanje saradnje sa unutrašnjim političkim i državnim subjektima, kao i sa odgovarajućim institucijama iz inostranstva.