Ako biste pitali narod sa ove i sa one strane Stare planine kako bi u četiri reči definisali srpsko-bugarske odnose verovatno biste dobili odgovore koji gravitiraju oko sledeća četiri pojma – rivalstvo, nepoverenje, izdaja, neprijateljstvo. Istorijat odnosa ove dve zemlje nije lako prikazati i objasniti u jednom članku te ovaj prikaz ima za cilj da prikaže drugu, prijateljsku stranu priče i da ujedno odgovori na pitanje – jesu li Srbi i Bugari zaista arhineprijatelji?

Uvod

Velika istočna kriza započeta Nevesinjskom puškom i ustankom u Hercegovini 1875. godine je samo tri godine kasnije doživela svoj vrhunac. Rusija, potpomognuta crnogorskom, srpskom i rumunskim (Vlaška i Moldavija) kneževinama je tokom 1877. i 1878. godine konačno slomila turski otpor na Balkanu. Rusija je tada Turskoj nametnula mirovni sporazum koji će, ispostaviće se kasnije, biti „kost u grlu“ za srpsko-bugarske odnose. Nakon sklapanja mira u Jedrenu početkom 1878. sklopljen je još jedan sporazum u istanbulskom predgrađu San Stefanu koji je ostavio dalekosežne posledice na Balkanu.

Rusija je ovim sporazumom jasno favorizovala jedan slovenski narod u odnosu na drugi nastojeći da ostvari svoje interese na Balkanu. Želeći da konačno uplovi u topla mora, Rusija je ovim putem stvorila idealtipski model svake balkanske države sa onim obaveznim prefiksom – Velika. Ovoga puta je to bila Bugarska.

Sanstefanski sporazum - mesto potpisivanja
Sanstefanski sporazum – mesto potpisivanja

Velika Bugarska bi se po tom sporazumu prostirala od Dunava na severu do Egejskog mora na jugu i od Ohrida i Niša na zapadu do Crnog mora na istoku. To je izazvalo veliko nezadovoljstvo svih, osim Rusa i Bugara. Srbi su bili razočarani jer im je Rusija okrenula leđa, Grci jer su granice novostvorene države došle u predgrađe Soluna, a ostatak Evrope je bio ljut na Rusiju jer je prekršila prethodni dogovor postignut na Pariskom kongresu iz 1856. (kojim je okončan Krimski rat), a koji je garantovao da se granice u Evropi neće menjati bez odobrenja svih velikih sila – Velike Britanije, Francuske, Austrougarske, Rusije, Pruske, Sardinije i Turske koja je tada prvi put primljena u „koncert velikih sila“.

Velika Britanija je već videla ruske brodove u Bosforu i Dardanelima, prekid njene trgovinske i vojne dominacije u morima, pa je zatražena hitna revizija dogovorenog na leto te iste 1878. godine u Berlinu.

Berlinski kongres je iznedrio nezavisnu i sa četiri okruga proširenu Srbiju i podeljenu Bugarsku na dve kneževine (Bugarsku i Istočnu Rumeliju). Srbija je bila nezadovoljna što je ostala uskraćena za Bosnu, a Bugarska što je ostala pocepana i prevarena. Svi snovi o Velikoj Bugarskoj su time pali u vodu, a to nezadovoljstvo Bugari i danas osećaju. U prilog ovim tezama govore i sledeće činjenice: Srbija ove godine obeležava 140 godina svoje nezavisnosti koju niko neće proslaviti, niti će ovaj jubilej biti adekvatno obeležen. Pa čak i da to toga dođe niko neće pridavati veliki značaj. S druge strane, 3. mart (dan potpisivanja Sanstefanskog sporazuma) se slavi kao nacionalni praznik u Bugarskoj i kao Dan oslobođenja od Osmanske vlasti. Nema grada u Bugarskoj koji nema bar jedan trg, bulevar ili ulicu sa nazivom – treći mart.

Tih nekoliko meseci će trajno obeležiti dalje srpsko-bugarske odnose koji će, zapravo samo probuditi one stare „duhove srednjovekovne prošlosti“. Srbija, izdana od Rusa, zauzima novi spoljnopolitički kurs okrećući se Austrougarskoj, a knez (kasnije i kralj) Milan zauzima odbojni, antibugarski i antislovenski stav. Bugarska, izneverena i podeljena sve više oseća tenziju, a rastući neprijateljski tonovi ponovo opsedaju Balkan. Ipak, na snazi je bilo kakvo-takvo mirnodopsko vreme. To je ukratko bila atmosfera u kojoj se rađaju savremeni srpsko-bugarski diplomatski odnosi, iako su prvi kontakti ostvareno znatno ranije (zbog ograničenosti teksta nećemo se vraćati u daleku srednjovekovnu prošlost).

Uspostavljanje diplomatskih odnosa

Jovan Ristić je, kao ministar inostranih dela, 18. januara 1879. godine, predložio usvajanje Zakona o diplomatskim zastupništvima i konzulatima srpskim u inostranstvu koji je postavio temelje moderne diplomatske službe u Srbiji. Taj dan se, zvanično, uzima kao dan kada su uspostavljeni moderni srpsko-bugarski diplomatski odnosi.

Zakon je predvideo diplomate u nižem položaju: diplomatske sekretare i atašee, kao i tehnička lica pri predstavništvu – tumače (dragomane). Njime je prvi put u Srbiji osnovana konzularna služba (koju mogu da imaju samo suverene države). Predviđene su dve vrste konzula: nagrađeni (karijerni) i nenagrađeni (počasni), kao i tri konzulske klase (položaja): generalni konzul, konzul i vicekonzul.

Već 15. januara 1879. godine tadašnja Kraljevina Srbija otvara svoje diplomatsko zastupništvo u Sofiji. S obzirom da je Bugarska u tom momentu bila vazalna država sofijsko predstavništvo je dugo vremena nosilo naziv zastupništvo. Prvi poslanik Srbije u Sofiji bio je Sava Grujić, general, a svojevremeno i predsednik vlade, ministar vojni, ministar inostranih dela i dugogodišnji predsednik Državnog saveta.

Sava Grujić, prvi diplomatski predstavnik Srbije u Sofiji
Sava Grujić, prvi diplomatski predstavnik Srbije u Sofiji

Nedugo zatim, tadašnji knez Aleksandar I Batemberg je 19. jula 1879. godine ukazom imenovao prve bugarske diplomatske predstavnike u Carigradu (Dragan Cankov), Bukureštu (Evlogi Georgiev) i Beogradu (Dimitar Kirovič). Taj dan se danas u Bugarskoj obeležava kao Dan diplomatske službe. Dimitar Kirovič, vojni lekar u srpsko-turskom ratu 1876. godine, na funkciju stupa 3. avgusta 1879. godine i od tog momenta kreću veoma burne godine za obe države.

Već 6. septembra 1885. došlo je do Plovdivskog prevrata kada je lokalno stanovništvo zbacilo turskog predstavnika (guvernera) u Istočnoj Rumeliji i pozvalo bugarskog kneza Batemberga da dođe u Plovdiv. Knez je poslušao narod, našao se sa izaslanikom Istočne Rumelije u staroj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu gde su zajedno izdali proklamaciju o ujedinjenju dve kneževine u jedinstvenu Bugarsku, ali i dalje pod turskim suverenstvom. Knez je 9. septembra stigao u Plovdiv na opšte oduševljenje naroda čime je čitav ovaj proces završen.

Ujedinjenje Istočne Rumelije i Bugarske u Plovdivu
Ujedinjenje Istočne Rumelije i Bugarske u Plovdivu

Uplašen da će se ujedinjenje u Plovdivu proširiti na Makedoniju i da će Srbija time ostati izolovana i opkoljena kralj Milan je rešio da povede ,,preventivni rat” koji će trajno uništiti međusobne odnose Srba i Bugara i uspostaviti odnose nepoverenja i predrasuda. Srbija je u tom ratu, zbog nespremnosti vojske i slabe organizacije bila potučena do nogu i samo zahvaljujući intervenciji velikih sila u Bukureštu je 1886. došlo do sporazuma koji je stvari vratio u pređašnje stanje (iako su Bugari zauzeli Pirot). Sve što se dalje dešavalo je samo još više produbilo neprijateljstvo dva naroda – Drugi balkanski rat, Prvi svetski rat, ubistvo kralja Aleksandra u Marseju. Ovoga puta nećemo govoriti o tome jer ovaj tekst želi prikazati pozitivne momente u međusobnim odnosima. Logično pitanje koje se na ovom mestu i posle svega napisanog postavlja jeste – da li je takvih momenata uopšte bilo?

Srpsko-bugarski prijateljski odnosi?

Najveća nesreća je zapravo što ljudi i sa ove i sa one strane granice nisu upućeni da Srbi i Bugari nisu samo ratovali…ili da su ratovali zajedno, na istoj strani. Hajde da pogledamo i tu stranu srpsko-bugarske priče.

Prvo, oba naroda su većinski, dominantno pravoslavna sa dugom tradicijom negovanja i odbrane tradicionalnih, hrišćanskih vrednosti. I Srbi i Bugari su u velikoj meri dosta stradali od turskog zavojevača i dele sličnu sudbinu. Štaviše, Bugari su, čini se, mnogo više propatili od Turaka jer su i duže bili pod njihovom vlašću (podsetićemo da je Bugarska stekla nezavisnost u pravom smislu te reči tek 1908. godine). Dok su Obrenovići uveliko razvijali državu i uspostavljali njen sistem, Bugari su zbog geopolitičkog faktora i dalje bili pod turskom upravom.

Prvi kontakti se javljaju uporedo sa Srpskom revolucijom (po Leopoldu Rankeu) koja je započela 1804. Želeći da očuvaju sopstvenu borbenu gotovost mnogi Bugari su učestvovali u Prvom srpskom ustanku boreći se na strani Srba (Kliment Džambazovski navodi brojne bugarske dobrovoljačke odrede koji su se odazvali Karađorđevom pozivu „svim hrišćanima“).

Knez Mihailo, jedan od najumnijih i najtalentovanijih srpskih vladara novovekovne Srbije je bio glavni sponzor bugarskog naroda. Pomagajući italijanske revolucionare i podržavajući italijansko ujedinjenje nadao se da će steći podršku (pre svega Francuske pod Napoleonom III sa kojim je imao odlične odnose) za ujedinjenje balkanskih naroda. Cela njegova politička filozofija u ovom smeru gravitirala je oko sintagme „Balkan balkanskim narodima“ i u glavnom planu imala je ujedinjenje Srba i Bugara u jednu jedinstvenu državu koja bi se prema njegovim zamislima zvala „Balkanija“. Knez Mihailo je smišljeno finansijski i vojno pomagao bugarsku izbegličku organizaciju u Beogradu sa iskrenom željom da ih ojača i pripremi za konačan, zajednički obračun sa Turcima.

Knez Mihailo Obrenović
Knez Mihailo Obrenović

Posebno se pamti osnivanje Prve bugarske legije u Beogradu pod vođstvom Georgija Rakovskog koji je još jula 1857. godine preko uglednog lista vojvođanskih Srba – „Srbskog dnevnika“ u Novom Sadu štampao i izdavao „Blgarsku dnevnicu“ koja je odigrala ogromnu ulogu u oživljavanju kulturnog identiteta bugarskog naroda. Nakon toga, štampao je brojne svoje poeme i tekstove koji su u velikoj meri uticali da srpski narod čuje za muke koje je preživljavao njima najsličniji hrišćanski narod. Najzad, „Blgarska dnevnica“ je budno pratila i beležila svaki novi uspeh bugarskih rodoljuba na kulturno-prosvetnom polju, znajući da samo prosvećen narod može da izvojuje svoje oslobođenje.

Iako je „Blgarska dnevnica“ oktobra iste godine bila zabranjena od strane austrijskih vlasti (na energično traženje Turske) duh bugarskog nacionalizma nije iščezao. Rakovski je proteran iz Novog Sada ali novo utočište nalazi u Beogradu gde štampa nedeljni list „Dunavski lebed“ na bugarskom jeziku. Iako je izlazila samo godinu dana (od septembra 1860. do decembra 1861.) ona je po svom duhu bila mnogo borbenija od „Dnevnice“ i u mnogome je doprinela militarizaciji tog „kulturnog prosvećenja“. Da nije bilo tako čvrste podrške Beograda i kneza Mihaila ovom listu i bugarskoj emigraciji pitanje je dokle bi bugarska borba za oslobođenje došla.

Georgi Rakovski
Georgi Rakovski

Na brojne zahteve Carigrada da se Rakovski isporuči Turcima, a da se list zabrani, knez Mihailo je odgovarao još većom finansijskom i moralnom podrškom svojim istočnim susedima. To je u Beograd dovelo brojne bugarske studente, revolucionare, nacionaliste koji su zajedno decembra 1861. sastavili „Plan za oslobođenje Bugarske“, da bi početkom 1862. bila formirana i gore pomenuta Prva bugarska legija čiji je Rakovski bio vojvoda. Oružje, vojnu opremu sa bugarskim nacionalnim amblemima finansirala je srpska vlada.

Zauzvrat, Bugarska legija je učestvovala na srpskoj strani i borila se zajedno sa srpskim vojnicima protiv Turaka nakon incidenta na Čukur česmi 1862. godine. Ne treba nikako zaboraviti da je među tim borcima bio i monah koji je rešio da ostavi mantiju i uzme oružje u ruke kako bi pomogao Srbima i svom bugarskom narodu. Taj „apostol slobode“ bio je Vasil Levski, najveći nacionalni simbol i svojevrsno božanstvo Bugarske. On je učestvovao u borbama kako Prve bugarske legije, tako i Druge osnovane 1867. godine u okolini Zaječara.

Pripadnici Druge bugarske legije (u sredini Vasil Levski)
Pripadnici Druge bugarske legije (u sredini Vasil Levski)

Georgi Rakovski i Vasil Levski danas u Beogradu imaju svoj spomenik kao znak zahvalnosti za sve zasluge koje su imali u zajedničkoj borbi za oslobođenje. Samo oni koji ne poznaju istoriju reći će da su oni tek „bugarski nacionalisti“ koji samim tim predstavljaju „srpske neprijatelje“. Da li se to čini iz neznanja ili iz loše namere, tek ovaj tekst nastoji da prikaže da taj spomenik zaslužuje da se nađe u Tašmajdanskom parku i da Srbi na njega treba da gledaju s poštovanjem.

Spomenik Georgiju Rakovskom i Vasilu Levskom u Beogradu
Spomenik Georgiju Rakovskom i Vasilu Levskom u Beogradu

Štaviše, knez Mihailo Obrenović 14. januara 1867. godine potpisuje u Bukureštu sa Bugarskim odborom ugovor o zajedničkoj državi Srba i Bugara koja bi se, da je realizovana, podigla na nivo kraljevstva pod vladavinom dinastije Obrenović. U toj državi bi srpski i bugarski jezik bili ravnopravni, sa zajedničkim političkim i crkvenim predstavništvom i državnim sedištem. Nažalost, tragični događaji iz Košutnjaka 1868. godine i poraz Napoleona III (koji je trebalo da bude sponzor ujedinjenja) u francusko-pruskom ratu sprečili su ovakav scenario.

Kasniji događaji su bili izrazito neprijateljski i odgovorni su za današnje stanje stvari u kojima postoji dobra saradnja, ali zapravo ,,blaga nezainteresovanost” i to čini se više sa srpske nego sa bugarske strane. Zapravo, sve osim vojnog saveza Srba i Bugara (kasnije i Grka) sklopljenog radi konačnog proterivanja Turaka sa Balkana u Prvom balkanskom ratu 1912. i (neuspešnih) Bledskih dogovora Tita i Dimitrova 1947. o saradnji, opraštanju ratnog duga Bugarskoj i eventualnom ujedinjenju bilo je izrazito neprijateljske konotacije.

Taj utisak, doduše u nešto skrivenijem tonu, opstaje i do dana današnjeg. Čini se da na takvo stanje stvari ni danas ne mogu da utiču činjenice:

  • da se u crkvi Svete nedelje u Sofiji nalazi netruležno telo jednog od najuspešnijih srpskih vladara svih vremena – kralja Milutina i koja se po njemu naziva još i crkva Svetog kralja. Autor ovih redova je lično uveren u poštovanje koje Bugari imaju prema toj crkvi;
  • da se telo srpsko-bugarske princeze Ane Nede nalazi u manastiru Visoki Dečani na Kosovu i Metohiji;
  • da je najveći srpski svetac Sveti Sava preminuo u Velikom Trnovu, staroj bugarskoj prestonici. Tu je bio i sahranjen 1236. godine, sve dok srpski kralj Stefan Vladislav nije zatražio od svog tasta, bugarskog cara Asena II da telo bude vraćeno Srbiji, tačnije manastiru Mileševa.
  • da postoje mnogobrojne dinastičke, rodbinske veze (carica Jelena (žena cara Dušana) Nikola Pašić, Grigorije Camblak, Anastas Jovanović, Natalija Petrović Karavelova, brojni fudbalski radnici, umetnici itd.)
  • da oba naroda imaju istu veru, isti mentalitet, isto pismo, sličan jezik i sličnu kulturu.
Mošti kralja Milutina u crkvi Svete nedelje, Sofija
Mošti kralja Milutina u crkvi Svete nedelje, Sofija

Zašto?

Tragedija balkanskih naroda se sastoji u tome da su oni često držani u zavadi nadajući se da će svaka za sebe izdejstvovati određeni dobitak koji bi obavezno išao na uštrb neke druge države. Tako su oni zapravo bili ništa drugo do oruđe u rukama velikih sila koje su povlačile poteze u večitoj partiji šaha na ovim prostorima. Taj dobitak je najčešće bila teritorija, što je ujedno i najveći mamac u igri „štapa i šargarepe“ velikih sa, uslovno rečeno, malima. Da je na Balkanu postojalo samo malo više sloge ili zajedničkih ciljeva kao što ih je bilo 1860-ih godina, ni ovi „veliki“ ne bi mogli tako lako „pojesti kralja“ malima.

Na ovim prostorima se mnogo više pažnje poklanjalo teritoriji nego narodu koji na njoj živi. Vođeni megalomanskim idejama i evociranim srednjovekovnim sećanjima, balkanski narodi su ostali u glibu međusobnih trvenja, zaboravljajući pritom da žive u sadašnjosti. Za to vreme neki drugi narodi su, predstavljajući se kao mentori, prijatelji i saveznici, ostvarivali samo svoje, sebične interese ostavljajući ove druge da se među sobom dele, grupišu i ubijaju bez ikakavog racionalnog smisla. Nepromišljena, instalirana, naprečac izmišljena međusobna mržnja zaslepela je vizir zajedničke budućnosti i izbrisala sve one spone koje su se činile tako važnim i za Balkan. Umesto toga dobili smo jednu nemilosrdnu, rovovsku, bratoubilačku borbu dva po svemu najsličnija naroda.

Zato, svaka inicijativa, svaki organizovani turistički obilazak, svaka naučna, kulturna, prosvetna i sportska saradnja, svaki zajednički projekat, svaka zvanična državna poseta predstavlja korak više ka obnovi ako ne iskrenog prijateljstva dve države, onda intenzivnih i dobrosusedskih odnosa na koje su pozivali svi veliki srpski geopolitički stratezi – od Ilije Garašanina do Milovana Milovanovića.

Jedan od modela zastave zamišljene zajedničke države
Jedan od modela zastave zamišljene zajedničke države

Rat je više puta pokazao da nijedna strana nije dobila ono što je htela i hteli mi to sebi da priznamo ili ne, Srbija od Bugarske i Bugarska od Srbije nema sebi sličniju zemlju. Što pre to shvatimo pre ćemo biti u stanju da umesto golih predrasuda i rezervisanosti jednih prema drugima prednost damo miru i saradnji.

Pročitaje slične analize diplomatskih odnosa.

PODELI
Prethodni članakČlanovi Centra posetili ambasadu Sjedinjenih Američkih Država
Sledeći članakKragujevac – 200 godina prve prestonice moderne Srbije (1818-2018)
Radomir Jovanović
Rođen je 4. februara 1994. godine u Kragujevcu, Republici Srbiji. Nakon završene srednje ekonomske škole u Kragujevcu, završava i osnovne akademske studije međunarodne politike na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Diplomirani je politikolog za međunarodne poslove i trenutno je na master akademskim studijama na Fakultetu političkih nauka, smer ekološka politika. Član je UO i jedan je od osnivača Centra za međunarodnu javnu politiku. Član je prve generacije kulturnih ambasadora Agencije za kulturnu diplomatiju iz Beča od 2016. godine i jedan je od organizatora najveće simulacije rada EU institucija na svetu - BEUM 2016. Posebno je zainteresovan za klimatske promene, pa je kao moderator vodio panel diskusiju „Godinu dana od COP21 - Srbija na putu klimatskih promena“. Pored toga interesuje se još i za diplomatsku istoriju Srbije, kulturnu diplomatiju, region Latinske Amerike, a takođe je i pasionirani ljubitelj sporta. Stipendista je Zadužbine Studenica iz San Franciska, SAD i Fonda za mlade talente Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije. Aktivno radi na implementaciji Pariskog klimatskog sporazuma u Srbiji kroz rad u civilnom društvu. Služi se engleskim jezikom.