Rušenje Obamine zaostavštine – to je stvar koja, uz istragu o navodnoj ruskoj umešanosti u izbore, definitivno obeležava prvu godinu predsednčkog mandata Donalda Trampa. Transpacifičko partnerstvo je palo, Pariski klimatski sporazum se polako napušta, a Obamaker se na jedvite jade sačuvao. Koliko u takvom odnosu prema rezultatima bivšeg predsednika ima politike Republikanske partije, a koliko Trampovih ličnih uverenja, teško je proceniti. Šta god da je u pitanju, sada je na red došao Iranski nuklearni sporazum, koji se nalazi na najklimavijim nogama od potpisivanja.

Zajednički sveobuhvatni akcioni plan (Joint Comprehensive Plan of Action – JCPOA), kolokovijalno Iranski nuklearni sporazum, sklopljen je u julu 2015. godine. Tim putem Iran se odrekao pokušaja da stvori nuklearno oružje, u zamenu za oslobađanje od ekonomskih sankcija Stalnih članica Saveta bezbednosti, Nemačke i EU. Nakon što je Međunarodna agencija za atomsku energiju 2005. ustanovila da Iran radi na proizvodnji obogaćenog uranijuma, odgovor međunarodne zajednice bio je oštar. Sankcije su u nekoliko etapa uvođene u toku narednih sedam godina. Ako se tome doda činjenica da je ova runda sankcija bila tek novi sloj na one decenijama stare, pre svega američke, ishod je lak za pretpostaviti.

Rezultati su bili zaista poražavajući po iransku ekonomiju: procenjeno je da je rast BDP-a između 2010. i 2015. bio između 15 i 20% manji nego što je projektovano. Nezaposlenost je porasla za 20%, izvoz nafte je posle 2011. rapidno opao. U skoro pa školskom primeru uspešnog korišćenja ekonomskog pritiska u spoljnoj politici, Iran je posle par godina bio spreman (da sedne) za pregovarački sto.

Hasan Rohani, za iranske standarde umerenjak, podržan od većine verskih i tehnokratskih ali ne i vojnih krugova, izabran je 2013. godine za predsednika. Nedugo zatim, čuo se telefonom sa predsednikom Obamom i napetost je počela da popušta. Dve godine kasnije, sporazum je postignut.

Međutim, bilo bi previše jednostavno da su svi građani Irana izabrali ekonomski rast i prosperitet u zamenu za politiku sile. Pristalice „čvršćeg“ pristupa ostale su glasne u Iranu – ali i u SAD. Mnogi republikanci su od početka kritikovali nuklearni sporazum, smatrajući da su članice NATO-a previše dale, a premalo dobile zauzvrat. Kako bi osigurao veću kontrolu nad poštovanjem sporazuma, tada (i sada) republikanski Kongres doneo je zakon po kome predsednik na svakih 90 dana mora da potvrdi da se Iran pridržava dogovorenih pravila. Ukoliko predsednik proceni da to nije slučaj, Kongres dobija 60 dana da odluči da li da vrati sve sankcije na mesto i time faktički proglasi ugovor „mrtvim“.

Obama je do kraja mandata potvrđivao dobro ponašanje Irana. Tramp je to uradio, prva dva puta. Trećeg puta, 13. oktobra (a to je, pomalo ironično, bio petak) – nije.

Razloge za Trampovu odluku relativno je lako pronaći. On je još tokom predsedničke kampanje kritikovao Iranski nuklearni sporazum, nazvavši ga „najgorim ikada“. Trampov spoljnopolitički pristup, iako na prvi pogled više izolacionistički od njegovih prethodnika, sadrži veoma bitan element – čvrst i nemilosrdan stav prema terorizmu i ideološkim neprijateljima SAD. A zemlja u kojoj je „Smrt Americi“ redovan poklič još od 1979, i koja se najčešće označava kao „izvoznik terorizma“, nezaobilazan je kandidat. Tramp zna da njegovi glasači nisu naklonjeni taktici „čekanja i nadanja najboljem“, što bi ostajanje uz JCPOA neminovno bilo. Potreba da pokaže da preduzima nešto i da ima kontrolu nad situacijom verovatno je bila najsnažnija motivacija iza ove odluke.

Trampov tvit o Iranskom nuklearnom sporazumu
Trampov tvit o Iranskom nuklearnom sporazumu

Tu su, međutim, i legitimne kritike sporazuma, najviše iz Republikanske partije, koje su sigurno imale uticaja na Trampa. Republikanci su češće zastupnici nepoverenja prema nesavezničkim državama i oslanjanja na sopstvene snage, ekonomsku i vojnu moć, a manje na saradnju, kako bi se ostvarili spoljnopolitički ciljevi. Sve njihove kritike svode se na osnovnu tezu – Iranu se ne može verovati. Skorija istorija i politika te države izgrađena je na antiamerikanizmu i to se ne može lako promeniti.

Kao dokaz svog stava navode činjenicu da je Iran nastavio da gradi balističke rakete (na koje se sporazum ne odnosi) i povećao aktivnosti u regionu (pre svega u Jemenu i Siriji), što je rezultat ekonomskog oporavka. Najčešća žalba na Iranski nuklearni sporazum jeste da je izostavio veliki broj oblasti, ograničivši se samo na nuklearno naoružanje, i to u mnogim aspektima samo na određeni vremenski period (deset do petnaest godina). Sa druge strane, Iran je dobio neproporcionalno veliku nagradu, što se vidi i iz činjenice da je svoj izvoz nafte vratio na nivo pre sankcija.

Dakle, da li će Kongres vratiti sankcije na prethodni nivo? Odgovor je da najverovatnije neće. Postoji više razloga za to. Najpre, Iran se do sada pridržavao uslova na koje je pristao potpisivanjem sporazuma. Ograničio je broj centrifuga koji se može upotrebiti za proizvodnju uranijuma, kao i istraživanje i razvoj u toj oblasti. Takođe je dopustio redovne inspekcije od strane Međunarodne agencije za atomsku energiju, koja na svaka tri meseca objavljuje izveštaje o ispunjavanju obaveza preuzetih sporazumom.

SAD ne bi mogle svoj postupak da prikažu kao kaznu, već kao prinudu, što uvek donosi nepopularnost, pogotovo kod „umerenih“ Iranaca. Oni su okrenuti otvaranju ka svetu i ekonomskoj saradnji, i za sada očigledno imaju prevagu, što Rohanijevo ubedljivo osvajanje drugog mandata u maju ove godine potvrđuje.

Obamina administracija je računala upravo sa osnaživanjem ovih slojeva, a čini se da ni Trampova ne želi da ih potpuno izgubi. Posebno kad se uzme u obzir da bi najveću cenu sankcija platili upravo oni.

Osim toga, nije nimalo sigurno da bi sankcije efektno sprečile Iran da stekne nuklearno oružje ako bi to stvarno želeo. Čak i u vreme najtežih sankcija, on je zadržao trgovinske veze sa Kinom, Indijom, Japanom i još nekim zemljama. Ako u slučaju Severne Koreje sankcije nisu bile uspešne u sprečavanju razvoja nuklearnog oružja iz sličnih razloga, ne vidi se kako bi u slučaju resurima daleko bogatijeg Irana to bio slučaj. Stoga je igranje na promenu spoljnopolitičkih ciljeva „iznutra“ opcija sa više nade za uspeh. To su, makar, mislili pripadnici prethodne administracije.

Na kraju, problem SAD-a je u tome što, čak i kada bi vraćanje sankcija bilo odobreno, situacija ne bi bila ista kao prošlog puta. Evropski partneri Amerike, inače u dubokim nesuglasicama oko stvari kao što su Bregzit i migrantska kriza, ostali su ujedinjeni u promociji saradnje i poverenja sa Iranom. To im je, u ekonomskom smislu, donelo dosta koristi – trgovinska razmena na relaciji EU-Iran duplirala se u 2016. godini.

Prethodni set sankcija je delovao upravo zato što su ga se sve zapadne zemlje pridržavale. Sada su Angela Merkel, Emanuel Makron i Tereza Mej naglasili da se to neće dogoditi, a Visoka predstavnica EU Federika Mogerini već je posetila Vašington u cilju lobiranja protiv raskidanja nuklearnog sporazuma.

Šta se, u svetlu ovih činjenica, može očekivati od strane SAD? Trenutno se čini da Kongres neće u potpunosti odbaciti nuklearni sporazum, ali će uvesti određene „crvene linije“ u iranskom nuklearnom i balističkom programu koje ova zemlja neće smeti da pređe pod pretnjom novih sankcija. Takođe, izgleda da će neke tačke sa ograničenim rokom trajanja, npr. sprečavanje upotrebe centrifuga, biti produžene. Sankcije koje su već postojale zbog akcija Irana nevezanih za nuklearno naoružanje – izgradnja balističkih raketa, podsticanje terorizma i kršenje ljudskih prava – ostaće na mestu.

Ovo bi, zapravo, bilo i najbolje rešenje u datim okolnostima. Protivnici nuklearnog sporazuma dobiće načine da bolje kontrolišu njegovo sprovođenje, ali ugovor će nastaviti da važi i tako ostaviti mogućnost za ostvarenje njegovog prvobitnog cilja – osnaživanje umerenih Iranaca. Tramp će najverovatnije, baš kao i njegove kolege iz EU, pokupiti političke poene, svako iz svojih razloga. Svi akteri ovog važnog spoljnopolitičkog pitanja dobili bi neku vrstu zadovoljenja, te bi to bio najelegantniji izlaz iz ove složene situacije. Ostaje nam da čekamo odluku Kongresa.

Pročitajte više o ovoj temi.

PODELI
Prethodni članakNAJAVA: Predavanje – ,,Arno Gujon: priča o humanosti u 21. veku“
Sledeći članakArno Gujon: Priča o humanosti u 21. veku
Aleksandar Ivković
Rođen je 7. maja 1996. godine u Novom Sadu, gde je završio gimnaziju. Student je treće godine Fakulteta političkih nauka u Beogradu, smer međunarodne studije. Član je debatnog kluba fakulteta. Učestvovao je na dve BIMUN konferencije, 2016. i 2017. godine. Polja interesovanja su mu spoljnopolitička analiza, (međunarodna) ekonomija, međunarodno pravo i politička filozofija. Tečno govori engleski jezik, služi se nemačkim jezikom.

Ostavite komentar