Selo Vinča pokraj Topole, smešteno u sred nepreglednih zasada vinove loze, za sada je poznato uglavnom lokalnom stanovništvu oko Topole i ruskim kupcima našeg voća. Međutim, voćarska prestonica Srbije i šumadijski biser će samo još neko vreme ostati van svetala svetske javnosti, jer upravo tu, u pitomini topolskih brda, već 15 godina rađa se jedna vizija da svoje najlepše, ono na šta smo svi ponosni, konačno predstavimo svetu. Rađa se vizija o ucrtavanju naše zemlje na sve vinske mape ovog sveta. Ako se ta vizija, kao strateška razvojna šansa Srbije i prilika za ozbiljno istupanje naše zemlje u svetskim okvirima, ostvari, za nju će biti zaslužan jedan čovek. On je jedan od naših najuspešnijih privrednika, prvi vinar Srbije, šumadijski domaćin i vlasnik najbolje srpske vinarije – vinarije „Aleksandrović“, gospodin Božidar Aleksandrović.

Nedavno smo posetili njegovu vinariju i popričali sa njim o šansama za razvoj srpske privrede, srpskom vinarstvu, značaju vinskog turizma u Srbiji i, ono što je najvažnije, njegovoj strateškoj inicijativi da se čitava država pridruži njegovom patriotskom pozivu za brendiranje Šumadije kao „srpske Toskane“.

Ako Mađari mogu da brendiraju Tokaj, Hrvati Istru, Francuzi Burgundiju, zašto ne bi i Srbija svoju Šumadiju? Dosta su samo posetioci Muzeja vina u Bordou imali prilike da se upoznaju sa kvalitetom vina „Aleksandrović“. Vreme je da čitav svet upozna Šumadiju.

Recite nam za početak nešto o samim počecima i istorijatu vinarije „Aleksandrović“. Čitaoce bi sigurno interesovala priča o saradnji sa kraljevim vinogradarima i brendu vinarije „Trijumf“.

Vinarija „Aleksandrović“ je nastala na temeljima porodičnog vinogradarstva i vinarstva. Moja porodica se u prošlosti bavila uzgajanjem grožđa i proizvodnjom vina, a ja sam četvrta generacija. Moj pradeda Miloš Aleksandrović bio je među osnivačima Venčačke vinogradarske zadruge 1903. godine i u tom periodu smo imali oko 2 hektara ili 20.000 čokota pod vinovom lozom. Nakon Drugog svetskog rata dolazi jedan težak period kada je vinarstvo prešlo u ruke velikih državnih firmi i kombinata tako da su vinogradari bili osuđeni da proizvode grožđe koje bi potom predavali. Dakle, ne prodavali nego predavali velikim društvenim kombinatima koji bi to plaćali kad god hoće i po ceni koju oni sami odrede. Dakle, od 1945. godine, pa sve do devedesetih, to je bio jako neprofitabilan posao budući da smo bili samo proizvođači jeftine sirovine, odnosno grožđa, dok je privilegija proizvodnje vina bila u državnim rukama.

Tek Zakon o privatizaciji Ante Markovića je dozvolio 1990. godine da privatnik može imati svoju etiketu. Ja sam se 1992. godine, po okončanju studija na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, na smeru voćarstvo i vinogradarstvo, vratio na selo da sa deda Aleksandrom (Lesom) u porodičnom podrumu od 60 kvadratnih metara proizvodim vina. Prvo vino koje sam proizveo sa etiketom bilo je 1991. godine i ta priča je odjeknula po čitavoj regiji iz razloga što je u to vreme bila prava senzacija da neki privatnik ima svoje vino. Taj glas se čuo do sinovca kraljevog podrumara Živana Tadića, pismenog mladića iz Ljubesela pokraj Topole, koji je, dopisujući se sa svojim stricem, napomenuo da je unuk njegovog prijatelja po okončanju studija na Poljoprivrednom fakultetu počeo proizvodnju vina. To je izazvalo određene emocije kod kraljevog podrumara koji je posle Drugog svetskog rata, tačnije 1954. godine, emigrirao u Kanadu iz koje se nikada nije vratio.

Originalni recept za vino „Trijumf“ Živana Tadića

On je spakovao jedan požuteli rukopis o proizvodnji vina i vinarstvu u kraljevoj vinariji gde je radio od 1931. do 1943. godine dokle je ta vinarija funkcionisala, i poslao ga meni. U jednom kratkom dopisu poželeo je da neko nastavi ono što su započeli kralj Aleksandar Karađorđević i njegov enolog Nemac Oto Kabej. Tako da od 1992. godine počinjem proizvodnju belog vina „Trijumf“ po originalnom sortnom sastavu iz tog vremena, sa kraljevskim pedigreom za koje se zasigurno zna da se pilo na evropskim dvorovima – od rumunskog do engleskog kraljevskog dvora.

Pored pomenutog „Trijumfa“, možete li nam predstaviti paletu Vaših ostalih vina i reći kojim sve kapacitetima raspolaže sama vinarija?

Na samom početku proizvodnje 1992. godine imao sam svega pomenutih 2 hektara porodičnog poseda. Međutim, te godine, kao što znamo, počinju sankcije i ratovi, tako da narednih 10 godina, sve do 2002, nije bilo nikakvog napretka. Proizvodio sam nekih 7 do 8.000 boca vina u svom podrumu. Bio je to period stagnacije, učenja zanata i preživljavanja. Tek nakon političkih promena 2000. godine, kada je profunkcionisao i bankarski sistem, polako ulazim u profesionalnu proizvodnju vina. Počinjem sa podizanjem svojih vinograda i vinarije čija je gradnja trajala punih 16 godina. U međuvremenu smo posadili još 73 hektara vinograda.

Dakle, vinarija „Aleksandrović“ danas ukupno ima 75 hektara pod vinovom lozom i imamo bogat soritment. Proizvodimo i penušava vina, odnosno, kako ih Francuzi zovu, šampanjce. Imamo tri etikete šampanjca. To su „Trijumf Sparkling“ od šardonea, pino noara i jedan roze. Zatim, imamo bela vina: „Trijumf“ (gde dominira sovinjon beli), „Harizma“, „Oplen Rizling“, „Tema“, „Trijumf Barik“, kao i „Trijumf Gold“. Osim belih vina imamo i roze vina. To su „Trijumf Roze“, „Euforija“ i „Varijanta“. Paleta crvenih vina obuhvata: „Trijumf Noar“, „Vizija“ (kupaža kaberne frana i kaberne sovinjona), „Regent“ (kaberne sovinjon i merlo u proporciji 50:50) i naše najpoznatije vino „Rodoslov“. Na kraju, pomenuo bih i dezertna vina „Trijumf kasnu berbu“. Ukupno imamo 18 etiketa.

Poznata je činjenica da je vinarija „Aleksandrović“ naša najodlikovanija i najnagrađivanija vinarija. Možete li nam reći koja su vaša najznačajnija dostignuća ili priznanja na koja ste najviše ponosni?

U celom konceptu naše proizvodnje dominira kvalitet. Kada sam okupljao tim i kada sam se opredeljivao za proizvodnju vina, želeo sam da proizvodim samo vina vrhunskog kvaliteta. Šumadija je Bogom dana za proizvodnju belih i crvenih vina koja se nalaze na vinskim kartama najboljih hotela i restorana od Japana, preko Kine i Hong Konga, Rusije, Zapadne Evrope, pa sve do Njujorka, Kalifornije, Los Anđelesa i San Franciska. Ukupno izvozimo 25 odsto proizvodnje i ta vina se nalaze u ponudi više od 15 restorana sa Mišelinovim zvezdicama.

Gospodin Aleksandrović sa jednim od mnogobrojnih odlikovanja za vrhunski kvalitet vina
Gospodin Aleksandrović sa jednim od mnogobrojnih odlikovanja za vrhunski kvalitet vina

Što se tiče medalja, ovde u regionu bili smo ukupni pobednici slovenačkog takmičenja 2015. godine, hrvatskog nacionalnog takmičenja u kategoriji belih vina – Sabatina 2016. To su mi najdraže medalje. Pored toga, naša vina su osvajala velike i značajne medalje na takmičenjima Dekanter u Londonu, Mundus Vini u Nemačkoj, AWC u Beču, takmičenjima u Italiji i Švajcarskoj, dok je u Japanu naše vino „Rodoslov“ uvršteno u listu 20 najboljih crvenih vina na japanskom tržištu.

Kakva je situacija u savremenom srpskom vinarstvu? Kako se naša vina kotiraju u inostranstvu i možemo li da budemo konkurentni u svetu po kvalitetu?

Srpsko vinarstvo je sve do pre 10-ak godina bilo na kolenima. U tih 10 godina je primetan određeni uspon – nastalo je na desetine vinarija i podignuto je nekih 2 do 3.000 hektara novih zasada, ali je sve to nedovoljno da bi se zauzelo ono mesto koje Srbija zaslužuje. Mi, kao zemlja, imamo samo 6.500 hektara u vinogradarskom registru. Koliko je to malo ilustruje činjenica da jedna mala Slovenija, koja je višestruko manja od Srbije, ima preko 30.000 hektara. Stoga, možemo reći da se srpsko vinarstvo i vinogradarstvo nalaze u samom povoju. No, i pored toga kvalitet srpskog vina je sigurno porastao, budući da neretko imamo prilike da čujemo kako naša vina osvajaju medalje na takmičenjima u Evropi. To je ono što raduje. Međutim, za budućnost nam treba još vinogradarskih površina i nadam se da će u ovom periodu država još više da investira u podizanje vinograda, otvaranje i opremanje vinarija, razvoj vinskog turizma, razvoj vinskih regija i čini mi se da ako se bude išlo tim putem u narednih 10-ak godina boljitak u Srbiji će osetiti na stotine hiljada ljudi koji žive u vinskim regijama naše zemlje.

Šta država treba da omogući ili učini za razvoj srpskog vinarstva? Koje su to ključne stvari koje treba izmeniti ili poboljšati?

Pa, prva stvar je da mora što pre da se izradi strategija o razvoju vinskih regija. Čuo sam neke pozitivne signale da se već razmišlja u tom pravcu. Njen glavni deo treba da bude plan za razvoj vinogradarstva, odnosno, plan kako da se podignu površine pod vinogradima u narednih 10 godina na bar 20-25.000 hektara. Zatim, mora da se što više ulaže u izgradnju i opremanje vinarija putem subvencija. To je praksa svuda u svetu. Takođe, treba da se omogući školovanje vinara u periodu od 3 do 4 godine. Kada sve to uzmemo u obzir možemo reći da je potrebno od 7 do 10 godina da bi jedna vinarija mogla samostalno da funkcioniše. Kada prođe taj period i kada vinarija zaživi ona će svakako da vraća to što je uloženo u nju.

Vodeća srpska vinarija – vinarija „Aleksandrović“
Vodeća srpska vinarija – vinarija „Aleksandrović“

Država treba da pomogne ulaganje u hotele, restorane, specijalizovane vinske prodavnice, sajmove vina. Neophodno je mnogo stvari: izgradnja infrastrukture do vinarija u tim vinskim regijama, obeležavanje vinarske signalizacije, vinskih puteva, rad na marketingu, rad na zajedničkim nastupima na međunarodnim sajmovima pod imenom Srbija. Imamo problem da nas u Evropi ne prepoznaju kao vinsku regiju, jer ne znaju ni da imamo vinograde i vina, a u svetu ne znaju ni gde se nalazimo. Tako da na tome treba država da radi i sve to treba da se stavi pod okrilje jedne nacionalne strategije za razvoj vinskih regija iz kojih će dolaziti vina sa etiketom Made in Serbia.

Jednom prilikom ste izjavili kako „Šumadija može da postane srpska Toskana“. Šta je neophodno za tako nešto? Šta nam to nedostaje da našu Šumadiju brendiramo kao što su Hrvati, primera radi, brendirali Istru ili Mađari Tokaj?

Baveći se ovim poslom obišao sam skoro sve vinske regije u Evropi i svetu, dok jedino nisam bio na Novom Zelandu i u Australiji. Kad god sam se vratio u Srbiju primetio sam da je Šumadija, ako ne lepša, onda makar u ravni sa najprestižnijim svetskim vinskim regijama. Jer, u Toskani pored vinove loze imate još samo masline i maslinovo ulje. Ništa više! A kod nas, pored vinograda, imate i jabuku, krušku, šljivu, breskvu, trešnju, kajsiju i šta god hoćete. Nama je Bog dao puno, a ono što nama fali, i sami znate, jesu preduzetnički duh i znanje. One koji imaju taj preduzetnički duh je ova socijalistička uravnilovka uspavala i onemogućila ih da ga razviju.

S druge strane, kada sam pre 15-ak godina počeo sa pričom kako Šumadija može da postane srpska Toskana u okruženju je bila samo jedna vinarija, vinarija „Aleksandrović“. Posle toga je otvorena kraljevska vinarija, pa onda redom vinarija „Tarpoš“ u Aranđelovcu, vinarija „DeLena“  u Lipovcu itd. To su bili sami počeci. Evo, danas oko Topole što aktivnih, što vinarija koje nastaju ima 15. U Šumadiji ih već ima 20-ak i za pet godina će sigurno biti 30-ak vinarija. Dakle, za samo 15 godina se toliko toga promenilo.  Ja sam u obraćanjima i intervjuima koje sam davao, pozivao ljude koji vole vino, koji vole vinogradarstvo, koji imaju svoju zemlju da sade vinograde (a oni koji nemaju da je kupuju po brdima oko Topole), da prave vinarije, jer će doći vreme kada će se to jako ceniti. Čitava ova priča nije samo biznis nego uključuje i još jednu značajnu stvar – razvoj vinske regije. Jer vina su ništa drugo do ambasadori jedne zemlje i ona omogućavaju da turisti iz sveta dođu u tu zemlju, da vide ove naše lepote i da čitava ta vinska regija oseti neki boljitak.

Cenite da je to neko udruživanje vinogradara mogući recept?

Pa vidite, vi kao jedinka ne značite ništa. Kada sam bio jedina vinarija u ovom delu oplenačkog rejona imao sam godišnje svega par stotina ljudi u poseti. Sada, kada ima 7 do 10 živih vinarija, kroz vinariju „Aleksandrović“ prolazi više od 10 000 ljudi. Dakle, jednostavno niko neće da dođe zbog vas samih, čak ni iz Beograda a kamoli iz sveta. Ali kada se priča o jednoj vinskoj regiji i kada se čuje da je tu moguće videti i probati različita vina iz više različitih vinarija, da ima restorana, da je moguće tu prespavati, tada će ljudi sigurno doći iz sveta da vide šta se to dešava. Mi moramo da iskoristimo ovu šansu koju imamo, a to je seoska egzotika. Svi znaju za Toskanu, ali niko ne zna za Šumadiju, niti za druge srpske vinogradarske rejone poput Fruške gore, Negotinske krajine, Župe itd. To moramo da promenimo i da promovišemo naše selo.

Nalazimo se u kraju buna i ustanaka, u aleji srpske kraljevske dinastije, u srpskom državotvornom kraju Oplenca i Topole. Sama vinarija odiše jednim domaćinskim pristupom ali istovremeno primećujemo prisustvo savremene tehnologije. Mogu li moderno i tradicionalno da idu zajedno – ruku po ruku?

Dobro ste to primetili. Spoj tradicije i moderne tehnologije je apsolutno neophodan i bitan. To je jedna simbioza bez koje se ne može. Jer, šta je tradicija? Tradicija je temelj jedne zdrave priče, a savremena tehnologija je ustvari neophodna da bi se pratili trendovi. Mi se danas nalazimo u 21. veku, ali svakako ne treba da zaboravimo i kako je radio moj deda i kako je radio moj pradeda. Iz toga crpimo i tehnologiju i neka tradicionalna saznanja koja ne treba menjati. S druge strane ne treba im ni preterano robovati jer ona uistinu mogu predstavljati dobar temelj, ali mogu postati predmet spoticanja. Prema tome, ako se oslonite na taj temelj i ako ga nadograđujete, vi ćete onda sigurno voditi jednu uspešnu priču shodno vremenu u kome živite.

Vaša vina su, između ostalog, završila i na stolu francuskog predsednika Emanuela Makrona kao deo zvaničnog državnog poklona Republike Srbije. Možete li našim čitaocima otkriti još neke slične zanimljive „pikanterije“ kao i to koje su sve poznate ili slavne ličnosti probale vina „Aleksandrović“?

Uvek je zadovoljstvo kada vaš trud, vaš rad, vaš znoj, vaše znanje doživi takve momente da završi u rukama poznatih ličnosti. Svakako da vam je to posebno drago i, na neki način, dokaz da je vaše vino stvar prestiža. Zasigurno znam da je predsednik Putin pio vina „Aleksandrović“, kao i francuski glumac Žerar Depardje. Svojim očima sam u Londonu, za jednim od stolova u jednom prestižnom restoranu video da je Rod Stjuart pio vina „Aleksandrović“.

Vina „Aleksandrović“ bila su deo zvaničnog državnog poklona tokom posete francuskom predsedniku Emanuelu Makronu (Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić)
Vina „Aleksandrović“ bila su deo zvaničnog državnog poklona tokom posete francuskom predsedniku Emanuelu Makronu (Foto: Tanjug/Dragan Kujundžić)

Onda je tu gospodin Nikita Mihalkov, poznati svetski režiser. On je više puta bio u našoj vinariji. Dakle, puno ljudi je za ovo vreme bilo u prilici da proba naša vina, a sigurno da ima i onih za koje nisam čuo ili video da su pili. To su otprilike momenti kada se osećate ponosno jer se ovaj posao ne radi zbog novca. On se radi iz nekih drugih pobuda i ja to često upoređujem sa decom: deca se i rađaju i uzgajaju iz nekih drugih pobuda, ne zbog novca. Tako je i sa vinima.

Poznati smo kao zemlja rakije ali se čini da se sve više povećava broj onih koji uživaju u vinu. Umeju li Srbi da prepoznaju kvalitet i kako uopšte vidite vinsku kulturu kod nas?

Proizvodnja voćnih rakija je apsolutno naša tradicija i trebalo bi svakako u budućnosti raditi na tome još više. Poznato je da imamo fantastične rakije. Međutim, stil života sada je više usmeren na sofisticiranija pića. Ne kažem da rakija nije sofisticirano piće, ali vino je sigurno sofisticiranije jer je odraz jednog podneblja, jednog parčeta neba i zemlje. Ja u vinu vidim ništa drugo do jedno umetničko delo! Svako vino, od svake sorte grožđa, iz svakog vinograda je posebno umetničko delo. Vino je piće višeg društvenog standarda, piće ljudi koji uživaju u hrani. Vino je i obraz jedne zemlje; ono se uvek nosi kao najdragoceniji poklon. Mi imamo jedan hendikep, rekao sam vam, što imamo prekid od 1945. do 1990. Tada je vino bilo u industrijskoj proizvodnji kada se vrednovao kvantitet umesto kvaliteta. Sada se to polako menja.

Ekskluzivnost je drugo ime za vinariju „Aleksandrović“
Ekskluzivnost je drugo ime za vinariju „Aleksandrović“

Vinska kultura je u Srbiju počela da stiže tek posle 2000. godine, kada su naši mladi momci i devojke, koji su radili po prestižnim restoranima na Zapadu, počeli da se vraćaju u zemlju. Oni su je doneli sa sobom. Uporedo sa tim je išao i razvoj srpskog vinarstva tako da su počele da se javljaju te prateće delatnosti od vinskih novina, blogova, sajmova i to, maltene, svakoga dana. Evo sad vidim da se i civilni sektor uključuje u ovu vinsku priču što mi je jako drago.

Za kraj, kakav savet Vi kao uspešan srpski domaćin i preduzetnik imate za mlade ljude, mlade preduzetnike koji tek stupaju u svet biznisa?

Ljudi koji imaju preduzetnički duh, koji imaju želju da uđu u neki posao neka jednostavno krenu! Jer ima ona narodna – „niste stigli, ako niste krenuli“. Radite strpljivo iz dana u dan i rezultati će doći. Pogrešno je očekivati rezultate za godinu-dve pogotovo ne u ovom poslu, ali za 7, 8, 10 godina svakako da imate čemu da se nadate. Ni ja nisam krenuo odjednom od 75 hektara vinograda nego sam krenuo od 2 hektara koje sam nasledio od svoje porodice. Kada sam krenuo da pravim vina nisam imao vinariju od 2.000 kvadratnih metara, već sam krenuo od podruma od 60 kvadratnih metara u svojoj kući sa deda Lesom. Kada sam krenuo nisam imao pumpu za pretakanje vina nego smo pretakali sa kofom kroz levak. Znači treba krenuti ali, uzgred budi rečeno, treba non-stop učiti, obrazovati se i graditi svoje saznanje o onome što želite da postignete. Jer ako ne napredujete, drugi vas preteknu. Prema tome, morate stalno da učite, da se usavršavate i da tome posvetite veliku ljubav i rad. Samim tim, i rezultati će doći.

Centar za međunarodnu javnu politiku, ovim putem, pruža javnu podršku gospodinu Božidaru Aleksandroviću i njegovoj ideji da Srbija svetu konačno prikaže svoj pun vinski potencijal. Takođe, ovim putem apelujemo i na državne organe, u prvom redu na Ministarstvo privrede, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede i Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija da se pridruže ovoj inicijativi i omoguće sve neophodne uslove kako bi svi zajedno brendirali našu Šumadiju kao glavnu vinsku regiju, kao „srpsku Toskanu“. Ona to po svom kvalitetu, istoriji i prestižu zasigurno zaslužuje!

Razgovor sa gospodinom Božidarom Aleksandrovićem vodio je Radomir Jovanović, suosnivač i član Upravnog odbora Centra za međunarodnu javnu politiku.

Posetite sajt vinarije „Aleksandrović“

PODELI
Prethodni članakAmbasador Egipta: „Pozicija Egipta na međunarodnom planu sve jača“
Sledeći članakJovan Ristić – srpski Tomas Džeferson
CMJP
Centar za međunarodnu javnu politiku је nevladino i neprofitno udruženje čiji je opšti cilj da podstiče i unapređuje međunarodnu saradnju u oblastima spoljne politike, diplomatije, privrede, obrazovanja, kulture i održivog razvoja. Organizacija, takođe, ima za cilj podsticanje saradnje sa unutrašnjim političkim i državnim subjektima, kao i sa odgovarajućim institucijama iz inostranstva.