Svetski renomirani ekonomista, profesor dr Branko Milanović, ocenjen je od strane mnogih kao jedan od najvećih stručnjaka u polju globalne nejednakosti. Nakon doktoriranja na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, Milanović je imao prilike da predaje na prestižnim univerzitetima kao što su City University of New York, University of Maryland i Johns Hopkins University i da radi kao vodeći ekonomista u istraživačkom sektoru Svetske banke.

Njegova knjiga „Globalna nejednakost: Novi pristup za doba globalizacije” osvojila je brojne nagrade i proglašena je od strane časopisa Economist za jednu od najboljih knjiga u polju biznisa i ekonomije u 2016. godini. U pomenutoj knjizi, Milanović daje novi uvid u razvoj globalne nejednakosti u odnosu na nejednakost u okviru određenih država. Kriva koju je Milanović primetio još 2012. godine, a koja je 2016. godine dobila pažnju najvećih svetskih ekonomista i ekonomskih časopisa, je poznata kao „slonovska kriva”(elephant curve).

Dobivši naziv po svom prepoznatljivom obliku, slonovska kriva pokazuje procentualni rast realnog dohotka članova različitih domaćinstava u periodu od 1988. do 2008. godine. Praktično, grafikon pokazuje koliko su dohoci različitih društvenih slojeva i/ili grupacija po geografskim područjima rasli u periodu intenzivne globalizacije.

Slonovska kriva
Slonovska kriva

Primećuje se da je rast realnog dohotka bio najveći za ljude oko 50. percentila globalne distribucije dohotka (tačka A) i za najbogatije (tačka C). Najmanji je bio oko 80. percentila (tačka B).

U intervjuu za portal Centra za međunarodnu javnu politiku, profesor Milanović dalje obrazlaže koncept globalne nejednakosti, sile koje utiču na nejednakost, dugoročne trendove globalne nejednakosti, kao i važne geopolitičke šokove koje nejednakost izaziva.

  1. Kako definišemo i merimo globalnu nejednakost?

Iako o pojmu globalne nejednakosti i dalje nema usaglašene terminologije, u svojoj knjizi pokušao sam da uvedem terminologiju za koju se nadam da će biti široko prihvaćena. U samom terminu, reč globalna znači da obuhvata ceo svet, dok se reč nejednakost odnosi na nejednakost u dohotku (a ne u bogatstvu ili potrošnji).

U našim istraživanjima koristili smo ankete stanovništva iz 120 zemalja, sa obuhvatom od oko 95% stanovništva, kako bismo ocenili pojavu na nivou celog sveta, tj. oko 7 milijardi ljudi. Nakon prikupljanja podataka, morali smo uzeti u obzir pravilo pariteta kupovne moći (PPP – purchasing power parity) i omogućiti poređenje valuta različitih vrednosti svođenjem na zajedničku jedinicu mere. Kao merilo nejednakosti koristili smo Đini koeficijent[1] koji uzima u obzir dohotke na svim nivoima.

2. Na koji način i u kojoj meri nejednakost unutar država i nejednakost između država određuju globalnu nejednakost?

Aritmetički, tj. formalno posmatrano, globalna nejednakost jednaka je nejednakosti unutar država plus nejednakosti između država. Nejednakost  unutar država podrazumeva nejednakost unutar pojedinačne države (SAD, Rusija, Kina, Srbija, itd.) ponderisanu značajem te države u ukupnom proizvodu u svetu, kao i stanovništvu. Očigledno je da, na primer, nejednakost u Luksemburgu, na globalnoj skali, ne može biti jednaka nejednakosti u Kini.

Postoji i druga komponenta koja je istorijski postala mnogo važnija nego što je nekada bila, a to je nejednakost između država. Ova nejednakost meri se razlikama između prosečnih dohodaka (npr. razlika između prosečnih dohodaka u Italiji i u Srbiji). Ove dve komponente su se istorijski različito kretale. Globalno, kada se pominje nejednakost, često se misli na onu unutar zemalja ili čak međunarodnih zajednica kao što je Evropska unija.

Formalno posmatrano, nejednakost unutar, na primer, Evropske unije može se porediti sa nejednakošću na globalnom nivou, jer se sastoji od istih komponenti. U ovakvim poređenjima razlika je jedino između jedinica poređenja. Na primer, ako je u globalnoj nejednakosti jedinica država, u nejednakosti unutar zemlje to bi bila određena oblast.

3. Koje su to „sile” koje utiču na nivo nejednakosti u društvu?

Prilikom objašnjavanja sila koje utiču na nivo nejednakosti, možemo se osvrnuti na Kuznjecovu krivu[2]. Kuznjecova istraživanja ključna su za naše razumevanje nejednakosti, jer je on prvi upotrebio fiskalne podatke za ocenu nejednakosti. Takođe, on je prvi formulisao jednu veoma opštu ideju koja je iskazana pomoću Kuznjecove krive, a to je da se nivo nejednakosti kreće u zavisnosti od strukturalnog razvoja i nivoa dohotka država.

Ovo je bio veliki iskorak, jer je ekonomista Pareto pre Kuznjeca tvrdio da je nivo nejednakosti u svim društvima konstantan. Samim tim, Kuznjec je formulisao određene zakone koji su, iako veoma uopšteni, pružili objašnjenje za kretanje nivoa nejednakosti. Pravilo važi da je pri veoma niskim nivoima društvenog razvoja nejednakost takođe relativno niska (ovo se odnosi uglavnom na siromašna društva u kojima je poljoprivreda primarna delatnost).

Kuznjec dalje u analizu uvodi industrijsku revoluciju koja za posledicu ima pojavu razlike u produktivnosti između sektora, te stvaranje razlike u primanjima između sektora. Druga posledica industrijske revolucije je urbanizacija, čijom se pojavom nejednakost u gradovima povećava, dok u selima ostaje ista. U jednom trenutku nivo nejednakosti dostiže svoj vrhunac nakon čega dolazi do ispoljavanja tzv. benignih sila koje podrazumevaju povećanje nivoa obrazovanja stanovništva, formiranje sindikalnih pokreta, demografske promene, socijalne transfere, itd. Delovanjem ovih sila dolazi do smanjenja nejednakosti.

U mojoj knjizi[3] razvio sam teoriju da je Kuznjecova kriva bila u stvari samo jedan od Kuznjecovih talasa, te da se sa sadašnjom tehnološkom revolucijom nalazimo u sličnoj situaciji kao i društvo u toku industrijske revolucije, znači, nalazimo se u periodu rasta nejednakosti usled uvođenja novh tehnologija i globalizacije. Pojavljuje se nova kriva, tj. drugi talas koji vodi povećanju nejednakosti u razvijenim zemljama.

4. Slonovska kriva ističe da je najveći dobitnik od globalizacije bila tzv. „nastajuća globalna srednja klasa“, a najveći gubitnici „niže srednje klase bogatih društava“. Koji deo svetske populacije predstavljaju ove klase i zbog čega su one tako drugačije iskusile globalizaciju?

Činjenice nesumnjivo ističu da je procentualni rast dohotka u zemljama Azije, kao što su Kina, Indija, Indonezija i druge (nastajuća globalna srednja klasa), bio veoma visok. Razlog ovome su relativno niski početni dohoci i brži rast ovih zemalja. Za razliku od toga, zapadna srednja klasa (srednja klasa bogatih društava) nije iskusila gotovo nikakav procentualni rast. Veliko je pitanje kako ovo objasniti.

Globalno gledano, može se objasniti na 3 načina – metodom TOP (tehnologija, otvorenost, politika). Iako su sva tri faktora bitna, čini se da je otvorenost, ili globalizacija, najviše doprinela. Iako je razvoj tehnologije doveo do zamene ili gubitaka određenih poslova, globalizacija je ta koja je dovela do tzv. outsourcing-a, tj. delokalizacije proizvodnog procesa. Ovo je sve rađeno u cilju smanjenja troškova i povećanja profita firmi. Geografski proksimitet koji je pominjao Adam Smit, između vlasnika kapitala i mesta gde se kapital ulaže ili koristi, postao je sve manje važan uz sposobnost sveobuhvatne kontrole proizvodnje.

5. Uzimajući u obzir veliki disparitet između relativnog i apsolutnog rasta dohotka određenih segmenata globalne populacije, može li se potvrditi teorija ekonomske konvergencije[4]?

Očigledno je da konvergencija postoji ako se ona meri približavanjem relativnih dohodaka kada je ponder stanovništvo. Činjenica je da su Indija i Kina mnogo bliže Nemačkoj ili Americi po pitanju prosečnog dohotka. Zaključujemo, dakle, da je globalna nejednakost u opadanju. Međutim, ako ne uzmemo u obzir stanovništvo, postoje periodi i divergencije i konvergencije. Ovo se objašnjava stagnacijom rasta pojedinih zemalja u Africi, fluktuacijom rasta Istočne Evrope, ekonomskog krizom i nizom drugih faktora.

Interesantno je primetiti da u isto vreme u većini zemalja sveta (Indiji, Rusiji, Americi, Kini, Velikoj Britaniji, Srbiji) dolazi do porasta nejednakosti, dok globalna nejednakost pada, jer zemlje koje su bile veoma siromašne (Kina, Indija, Vijetnam) brzo rastu. Ovo na prvi pogledaj deluje paradoksalno, ali se dokazuje kao tačno kada se uzme u obzir rast „nastajuće globalne srednje klase“.

6. Kako je finansijska kriza 2007. godine uticala na raspodelu bogatstva među segmentima globalne populacije?

Nakon globalne finansijske krize vidimo još značajniji porast globalne srednje klase, dok u najbogatijih 1% na svetu (koje primarno čini stanovništvo bogatih zemalja) ne vidimo značajne razlike. S obzirom na stagnaciju rasta na Zapadu ili čak i negativan rast, stanovništva na Zapadu jesu osetila najsnažnije posledice krize. Više godina kasnije možemo primetiti da zapadna društva jesu nadoknadila gubitke iz ovog kriznog perioda, ali samo u toj meri da su se vratila na poziciju pre krize. Globalna kriza, ili bolje rečeno severno-atlantska kriza, imala je efekat da dodatno naglasi ekstreme slonovske krive, naročito oko medijane svetskog dohotka (tačka A na prvom grafikonu).

7. U vašoj knjizi navodite istraživanje Credit Suisse grupe iz 2010. godine koje pokazuje da najbogatijih 1% ljudi na svetu drži 46% svetskog bogatstva. Kako se ovo razlikuje od situacije u prošlosti i koji su uzroci ovakvog stanja?

Prvenstveno treba pomenuti da se Forbsova lista najbogatijih ljudi na svetu, u izdanju u kakvom je imamo danas, počela objavljivati tek 1987. godine. Samim tim, mi i nemamo detaljne podatke o situaciji pre toga. Takođe, kao i kod donje linije siromaštva, zbog inflacije je teško porediti i tzv. liniju bogatstva kroz vreme. Ipak, ono što možemo da zaključimo je da se broj milijardera znatno povećao u odnosu na 1987. godinu, dok se njihovo prosečno bogatstvo nije značajno menjalo. Dakle, njihov udeo u svetskoj populaciji se povećao.

8. Uzimajući u obzir novu tehnološku revoluciju i skepticizam o tome kako će ona uticati na tržište rada, kakve su prognoze za nivoe globalne nejednakosti u budućnosti?

Nova tehnološka revolucija prvenstveno se odnosi na razvoj automatizacije. Ona se može posmatrati i kao treća velika tehnološka revolucija, ako kao prvu uzmemo razvoj parne mašine, a kao drugu razvoj elektrike. Ona svakako podrazumeva razvoj telekomunikacije i IT sektora, te sam u tom smislu i pominjao treći Kuznjecov talas nejednakosti.

Međutim, kada pričamo o automatizaciji, za sada se i dalje može samo spekulisati o dugoročnim posledicama, jer efekti još nisu toliko značajni po samo tržište rada. Pretpostavlja se, naravno, da će slabije kvalifikovana radna snaga osetiti promene i polako biti zamenjivana robotima u proizvodnim lancima mnogih fabrika. Međutim, lično ne smatram da će proces „robotizacije“ biti drastičnija promena nego one koje smo iskusili u prošlosti.

Takav proces odvija se već 200 godina unazad, od prvobitne zamene rada mašinama (u poljoprivredi). Radnici na tom nivou veština jesu osetili posledice, ali su se vremenom, kroz period prilagođavanja (readjustment period), navikli i prilagodili promenama. Retrospektivno gledano, uvek je dobro imati tehnološki razvoj naspram stagnacije. Zbog toga smatram da je današnja opsednutost efektima tehnoloških promena i prenaglašena. Ne volim često ni da koristim termin  „robotizacija“, jer on daje utisak da su roboti replike nas samih i da će nas u potpunosti zameniti.

9. Sa stanovišta vašeg istraživanja, kako komentarišete nedavne političke šokove u Evropi (Bregzit) i Severnoj Americi (izbor Donalda Trampa), kao i generalni rast populizma u tim regionima?

Slonovska kriva generalno i jeste bila korišćena za objašnjenje događaja kao što su Bregzit i ishod izbora u Americi. Ideja je da je stagnacija rasta dohodaka na zapadu (Americi, Nemačkoj, Japanu) dovela do velikog nezadovoljstva značajnog broja ljudi. Shodno tome, ljudi su reagovali kroz izbore. Ovakva pretpostavka konzistentna je i sa empirijskim podacima.

Pored delokalizacije proizvodnje, na rezultate izbora i referenduma uticali su i drugi faktori kao što je migracija – koja je takođe produkt globalizacije. Prema tome, jasno se vidi da je desni populizam reakcija svoje vrste na ovakva dešavanja. Iako ovi ekonomski faktori nisu jedini, verujem da je pogrešno izbor Donalda Trampa pripisati isključivo aktivaciji ekstremnih desničarskih grupa, rasista, mizoginije, itd. Kao i uvek u istoriji, ekonomski procesi, kao što su pad ili stagnacija dohodaka, dovode do jasnijeg ispoljavanja takvih načina razmišljanja i ponašanja.

Dakle, osnovni uzroci se moraju tražiti u ekonomiji, a konkretno u ovom slučaju, u globalizaciji i migracijama. Slična objašnjenja mogu se naći i za mnoge značajne događaje iz prošlosti kao što su Oktobarska revolucija, dolazak Hitlera na vlast, i tako dalje.

Intervju je vodio član Centra i student Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Filip Mikanović 10. avgusta 2017. godine.

Fusnote:

[1]Đini koeficijent (eng. Gini coefficient) koristi se kao mera nejednakosti prihoda, distribucije ili raspodele bogatstva.  Generalno, pokazuje se koncentracija pojave (bogatstva ili dohotka), a koeficijent je povezan sa Lorencovom krivom distribucije. Vrednosti mu se kreću između 0 i 1, gde nizak Đini koeficijent predstavlja jednaku raspodelu prihoda ili bogatstva, a visok nejednaku raspodelu (preuzeto sa themarketcycle.blogspot.com 8. avgusta 2014. godine).

Đini koeficijent
Đini koeficijent

[2]Kuznjecova kriva (eng. Kuznets curve) ilustruje hipotezu da se sa rastom privrede, uz pomoć tržišnih sila, nejednakost najpre povećava, a zatim smanjuje. Hipotezu je prvi formulisao Sajmon Kuznjec 1950-ih godina (preuzeto sa newschool.edu 8. septembra 2017. godine).

Kuznjecova kriva
Kuznjecova kriva

[3]Branko Milanović – Global inequality: A New Approach for the Age of Globalization. Harvard University Press. April 2016

[4] Teorija navodi da se, sa relativno visokim rastom dohotka i uopšte bogatstva, siromašne zemlje „približavaju” bogatim i da će u nekoj krajnjoj tački doći na isti nivo.

 

PODELI
Prethodni članakKata(ko)lonija
Sledeći članakOsam vekova srpske krune (1217-2017)
CMJP
Centar za međunarodnu javnu politiku је nevladino i neprofitno udruženje čiji je prvobitni cilj da podstiče i unapređuje međunarodnu saradnju u oblastima spoljne politike, diplomatije, privrede, obrazovanja i kulture. Centar ima za cilj da podstiče saradnju sa unutrašnjim, političkim i državnim subjektima kao i sa odgovarajućim institucijama iz inostranstva. Između ostalog centar će proučavati međunarodne političke procese kao i položaj Srbije u istim.

Ostavite komentar