Glavni spoljnopolitički prioritet Srbije od 2000. na ovamo jeste punopravno članstvo u Evropskoj uniji. To je još jednom potvrđeno na obeležavanju Dana srpske diplomatije od strane ministra spoljnih poslova. Srbija, kao kandidat za članstvo, na tom putu ima 35 prepreka, a čitav proces evropskih integracija je tokom svog 18-ogodišnjeg trajanja imao brojne uspone i padove. O tome kako Evropska unija vidi evropski put Srbije, kada možemo očekivati otvaranje novih poglavlja i kakve stavove zastupaju mladi razgovarali smo sa gospođom Jadrankom Joksimović, ministarkom za evropske integracije u Vladi Republike Srbije.
Nedavno je objavljen izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije u evropskim reformama i nekako se čini da je ovaj najobjektivniji do sada. Kakvo je Vaše generlano mišljenje o samom izveštaju i da li se slažete sa ocenom koja provejava u javnosti?
Izveštaj se generalno može oceniti kao objektivan i izbalansiran. U skoro svim oblastima reformi ocenjeno je da je postignut određeni napredak i nema nijedne oblasti za koju je konstatovano nazadovanje. U tom smislu možemo biti zadovoljni. Sa druge strane, izveštaj sadrži određene ocene koje više deluju kao politički utisak nego kao pregled aktuelnog stanja. To su delovi za koje smatramo da su mogli biti objektivniji i više bazirani na činjenicama.
Za nas je, u ovoj fazi, najznačajnija procena država članica EU o tome da li je ostvaren napredak dovoljan za otvaranje daljih pregovaračkih poglavlja. Verujemo da to jeste slučaj. Srbija je postigla konkretan napredak u svim oblastima reformi i očekujemo da taj napredak bude prepoznat i valorizovan kroz odluku o sazivanju Međuvladine konferencije u junu i otvaranje novih poglavlja.
Koje biste delove izveštaja ocenili kao pozitivne, a sa kojim se delovima ne biste složili?
Zadovoljni smo ocenom stanja u delu koji se odnosi na ekonomske reforme gde je konstatovan značajan napredak. Vlada je kontinuirano posvećena efikasnom sprovođenju ekonomskih reformi i dobro je što je ta nedvosmislena politička volja prepoznata u EU. Takođe smo veoma zadovoljni napretkom u pojedinim važnim sektorima reformi kao što su transport i poljoprivreda.
Srbija je ponovo dobila visoke ocene u oblasti regionalne saradnje što još jednom pokazuje značaj uloge Srbije kao ključne zemlje u regionu koja je posvećena miru, stabilnosti, saradnji i svakom obliku povezivanja unutar Jugoistočne Evrope. Naša uloga i nastup na nedavno održanom samitu EU-Zapadni Balkan u Sofiji su tu ulogu i značaj Srbije dodatno potvrdili.
U delu izveštaja koji se odnosi na slobodu izražavanja je konstatovano da nema napretka i sa takvom ocenom ne možemo da se složimo. To posebno, imajući u vidu činjenicu da je u novembru 2017. godine EU angažovala nezavisnog eksperta da dođe u Srbiju, u tzv. peer review misiju vezanu za stanje u medijima i slobodu izražavanja, i sačini izveštaj. Taj izveštaj je po našem mišljenju bio veoma objektivan, sa relevantnim komentarima i preporukama, ali na naše iznenađenje formulacije iz izveštaja eksperta, kog je angažovala EK, nisu se našle u izveštaju o napretku. Smatramo da je određenog napretka bilo u izveštajnom periodu, i da je izveštaj trebalo da to i konstatuje. Međutim, primili smo k znanju iznetu ocenu i svakako ćemo nastaviti da radimo na ispunjavanju preporuka EK.
Na putu Srbije ka Evropskoj uniji stoji 35 pregovaračkih poglavlja. Do sada smo otvorili 12 i privremeno zatvorili 2. Da li smatrate da je ovaj proces, otpočet decembra 2015. godine, mogao ići malo brže i gde vidite razloge zastoja?
Prva međuvladina konferencija između Srbije i EU održana je 21. januara 2014. godine, čime su otpočeli pristupni pregovori na političkom nivou, a 14. decembra 2015. godine održana je Druga međuvladina konferencija između Srbije i EU kada su otvorena dva od 35 pregovaračkih poglavlja – Poglavlje 32 o finansijskom nadzoru i Poglavlje 35 o praćenju sprovođenja Briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. Smatram da imamo solidnu dinamiku otvaranja poglavlja i da je mnogo urađeno, ali i da se mnogo radi u procesu evropskih integracija.
Zastoj procesa pristupnih pregovora kao i lažna obećanja u pogledu termina ulaska Srbije u EU dominirala su političkom scenom u prošlosti od 2000. do 2012. godine, što je doprinelo razvoju evroskepticizma kod jednog dela naših građana. Ne može se zanemarivati nijedan introvertan trenutak u EU, koja je okrenuta internim problemima i izazovima – od ekonomskih pitanja, Bregzita, migracija i uopšte zakomplikovanih međunarodnih odnosa koji nalažu repozicioniranje EU kao ekonomskog i političkog saveza, što svakako ne doprinosi suštinskoj regeneraciji agende politike proširenja. Ali i taj trenutak će proći. EU oduvek funkcioniše u ciklusima u kojima se smenjuju entuzijazam i indisponiranost prema proširenju. Važno je da mi radimo svoj posao.
Često se u javnosti poglavlje 23 (koje se tiče pravosuđa i osnovnih prava) ističe kao najveća i najteža „pravna i funkcionalna kočnica“ evropskih integracija Srbije i sasvim je sigurno da će EU po pitanju predstojeće reforme ustava i nezavisnosti sudstva biti jako rigorozna. Da li se slažete sa ovom ocenom i da li je ovo za nas, u čisto pravnom smislu, zaista najteži korak?
Poglavlje 23 je složeno i posebno jer uključuje najvažnije promene – ustaljene obrasce ponašanja, pogled na svet, a koje se sprovode kroz najvažniji set reformi u koje je uključeno celokupno društvo, dok je odgovornost raspodeljena prema merljivom učinku nadležnosti za primenu. Naizgled se čini da samo Vlada ima obaveze i odgovornost. Ako posmatrate ko je sve učestvovao u pripremi Akcionog plana koji je prethodio otvaranju poglavlja primetićete da su uključene sve tri grane vlasti – zakonodavna, izvršna i sudska, ali i, kako bi neki istraživači rekli, četvrta, regulatorna grana vlasti koju nazivamo nezavisnim tj. regulatornim telima.
To je ono što poglavlje čini politički i institucionalno zahtevnim. Pravni izazov ovog poglavlja je da kroz pravnu praksu dokažete kapacitet za primenu. U Briselu je naziv za ovaj pojam track record. Drugi pravni izazov je da u oblasti u kojoj nema u značajnijoj meri zajedničkih i kodifikovanih propisa EU nađete najbolju meru između vaše pravne tradicije i načela zajedničkih evropskim državama, koja su izvor prava i standard Saveta Evrope. Suština je da rešenja budu u skladu sa najboljim praksama EU, ali i primenljiva u odnosu na obrazac političke i institucionalne kulture zemlje. Zato u ovoj oblasti nema previše akija (acquis communautaire).
Neizostavno pitanje na kraju druge decenije 21. veka jeste pitanje zdrave životne sredine. Srbija, prema rečima ministra Trivana, mora da izdvoji i u ovoj oblasti investira 15 milijardi evra što predstavlja više od trećine ukupnog BDP-a naše zemlje. Poređenja radi, prema LIFE programu – glavnom finansijskom instrumentu EU za finansiranje projekata iz oblasti zaštite životne sredine od 1992. do danas investirano je preko 3 milijarde evra. Da li samo ove cifre govore da je poglavlje 27 zapravo ta glavna ,,nagazna mina” na evropskom putu Srbije i pored određenih pohvala iznetih u izveštaju?
Ne bih ja govorila o „nagaznoj mini“, posebno kada imate u vidu da primena prava EU u oblasti zaštite životne sredine treba da doprinese boljem stanju javnog zdravlja i zdravlja stanovništva, očuvanju prirodnih resursa, konkurentnijoj privredi i, uopšte, višim standardima kvaliteta života jer se kvalitet života ne meri isključivo prosečnom platom.
Ne bih zastrašivala građane astronomskim brojkama. To nikada ne gledam kao troškove već kao investiciju i ulaganje u zdravlje i održivi razvoj države i građana. Oduvek su se radile analize troškova primene propisa EU u oblasti zaštite životne sredine i oduvek su iznosi bili veoma visoki, jer ovi propisi zahtevaju ugradnju najsavremenijih tehnologija u industrijska postrojenja ili izgradnju veoma složene komunalne infrastrukture.
Mi smo u Srbiji do sada uradili sektorske analize koštanja evropske ekološke regulative. To je rađeno pre zvaničnog početka pregovora. Sada, kada smo uveliko u pregovaračkom procesu, treba sačekati nove procene, te okončanje i usvajanje takozvanog DSIP (directive specific implementation plan) ili plan implementacije direktiva u oblasti zaštite životne sredine. Procena troškova je veoma složen posao u kojem imamo podršku evropskih stručnjaka. Od osnovanosti i objektivnosti iznesene procene zavisiće kvalitet pregovora.
Možete li nam reći kada možemo očekivati izradu pregovaračke pozicije i otvaranje ovog pregovaračkog poglavlja?
Nakon što je Evropska komisija usvojila Izveštaj o skriningu za ovo poglavlje, Republika Srbija je 9. januara 2017. godine zvanično primila pismo od strane predsedavajućeg Savetom sa pozivom za podnošenje pregovaračke pozicije za poglavlje 27, bez merila za otvaranje. Kao osnovni razlog da se ovo poglavlje otvori bez početnih merila uzima se usvajanje tzv. post-skrining dokumenta, koji je usvojen na sednici Vlade Republike Srbije 4. septembra 2015. godine. Od kako je uvedena praksa merila za otvaranje poglavlja 27, Srbija je prva država koja je u mogućnosti da otvori poglavlje bez ispunjavanja istog, jer se zbog postojanja tzv. post-skrining dokumenta smatra u dovoljnoj meri spremnom da otvori poglavlje.
Rad na Nacrtu pregovaračke pozicije je uveliko u toku. Očekujemo prve radne verzije polovinom godine, što, kao što je poznato, prati proces konsultacija sa Evropskom komisijom o nacrtu pregovaračke pozicije. To je veoma zahtevan proces, zbog čega je nezahvalno izlaziti sa procenom datuma otvaranja poglavlja.
Srbija je, između ostalog, deo Energetske zajednice, koja ima za cilj usklađivanje energetske politike zemalja koje nisu članice EU, sa energetskom politikom Unije. Ministarski savet EZ je 2012. usvojio Direktivu 28 koja predviđa da Vlada Republike Srbije poveća udeo obnovljivih izvora energije u ukupnoj bruto potrošnji energije na 27% do 2020. U izveštaju, za poglavlje 15, stoji da ipak nismo na putu da to ostvarimo i pored novog Zakona o energetici relativno dobro usklađenog sa acquisom. Da li ovaj raskorak legislature i prakse vidite kao jedan generalni problem u procesu pristupanja?
To je takođe pitanje koje se odnosi na Agendu održivog razvoja, proizvodnju i potrošnju energije i zato postoji obaveza povećanja udela obnovljivih izvora energije. Naravno da to nisu oblasti u kojima je lako postići standarde, pa ni za sve članice EU. Važno je stalno raditi kroz sistem malih koraka koji će dovesti do značajne promene.
Odlukom Ministarskog saveta Energetske zajednice od 18. oktobra 2012. godine (D/2012/04/MC – EnC) o primeni Direktive 2009/28/EZ i izmeni člana 20. Ugovora o osinivanju EnZ, Republika Srbija obavezala se da usvoji pravni okvir i prenese odredbe ove Direktive u svoj sistem. Istom Odlukom određen je i veoma zahtevan obavezujući cilj za Republiku Srbiju koji iznosi 27% obnovljivih izvora energije u njenoj bruto finalnoj potrošnji energije u 2020. godini.
Zakonom o energetici Direktiva 2009/28/EZ delimično je transponovana. Što se tiče podzakonskih akata usvojena je Uredba o garanciji porekla dok je u toku priprema podzakonskih akata u oblasti biogoriva čijim usvajanjem će Direktiva 2009/28/EZ biti potpuno transponovana u sektoru energetike.
Članom 15. Odluke potpisnice UO EnZ dostavljaju Sekretarijatu EnZ izveštaj o napretku pri podsticanju i korišćenju energije iz obnovljivih izvora u odnosu na ciljeve predviđene Nacionalnim akcionim planovima, svake druge godine. Nacionalni akcioni plan za korišćenje obnovljivih izvora energije Republike Srbije usvojen je 2013. godine („Službeni glasnik RS”, broj 53/13). U toku je priprema trećeg izveštaja koji će biti dostavljen EnZ do kraja 2018. godine.
Najteže političko pitanje u procesu pristupanja EU jeste svakako poglavlje 35 koje se, između ostalog, bavi i normalizacijom odnosa Beograda i Prištine. Gotovo svaki građanin naše zemlje stiče utisak da je Evropska unija po ovom pitanju jako pristrasna. To je očigledno i u ovom izveštaju gde je pohvaljeno to što je posle pet godina kašnjenja oformljena Radna grupu za izradu nacrta Statuta Zajednice srpskih opština. Sada vidimo da je i taj potez sporan. Kako gledate na taj stav Brisela?
Poglavlje 35 (Ostalo) nije zamena za dijalog Beograda i Prištine već se kroz poglavlje 35 prati implementacija postignutih aranžmana iz briselskog dijaloga. Što se tiče dela izveštaja koji se odnosi na dijalog Beograda i Prištine, u kojem je na naše iznenađenje ušla odrednica da je postignut napredak u formiranju ZSO, svakako da napredak nije postignut i mi smo jasno skrenuli pažnju i izneli zamerku predstavnicima EK.
Podsetiću da pet zemalja članica nije priznalo jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, te da EU jeste okvir i medijator koji je zbog obaveze svoje statusne neutralnosti prihvatljiv. Otuda se odvija proces dijaloga olakšan i posredovan od strane EEAS-a i Federike Mogerini, kao Visoke predstavnice za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU.
Po svemu sudeći, pitanje svih pitanja u ovom procesu biće postizanje pravno obavezujućeg sporazuma sa Prištinom čiji je sadržaj za sada nepoznat. Možete li pretpostaviti šta bi on trebalo da sadrži i da li bi potpisivanje tog sporazuma značilo da Srbija ,,političkom prečicom” dolazi pred vrata EU? Ili će to biti ponovna igra ,,štapa i šargarepe”?
Mislim da je pre svega važno da insistiramo da se ispuni jedan drugi pravno obavezujući sporazum koji je potpisan od strane madam K. Ešton, nekadašnje Visoke predstavnice za spoljnu politiku i bezbednost, čime je EU postala garant sprovođenja tog sporazuma. Radi se naravno o Briselskom sporazumu koji je pravno obavezujući i koji je deo Zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU, a koji je potpisan između Beograda, Prištine i EU. Dakle, nije u pitanju bilateralni sporazum. Beograd je ispunio sve obaveze iz Briselskog sporazuma, a Priština već više od pet godina nije formirala ZSO, koja predstavlja suštinu tog sporazuma. Tek onda na dnevni red treba da dođu pitanja imovine, kulturnog nasleđa, prava iseljenih i prognanih.
U skladu sa tim, sadržina pravno obavezujućeg sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa treba da proizađe iz dijaloga Beograda i Prištine. I to nije stvar dobijanja prečice za ulazak u EU, jer postavite pitanje na drugi način – šta da Srbija nije u procesu evropskih integracija? Da li bi to značilo da bismo se pravili da je sve baš onako kako bismo želeli da bude, i da se ne bismo uopšte bavili nalaženjem održivih rešenja za pitanje KiM i naših interesa za sve pobrojane oblasti? U visokoj državnoj politici morate da odmerite pažljivo okolnosti koje utiču na neki proces, snagu drugih zainteresovanih aktera i koliko u tom trenutku možete da dobijete, izvučete više, ili izgubite manje. Uvek će biti oprečnih mišljenja ali rešavati otvorene probleme je obaveza odgovornih političkih elita.
Za kraj bih želeo da prokomentarišete rezultate istraživanja ,,Stavovi studenata Univerziteta u Beogradu o spoljnoj politici Srbije” koje je radio naš Centar. Stavovi mladih po pitanju EU su poprilično pesmistični. Da li ste zabrinuti zbog ovakvog trenda i da li studenti s razlogom zastupaju takve stavove prema evropskom putu Srbije?
Ministarstvo za evropske integracije takođe sprovodi istraživanja javnog mnjenja, odnosno pita dva puta godišnje građane o tome kakvi su im stavovi prema EU i evropskim integracijama Srbije. Ono što smo uočili iz rezultata tih anketa, rađenih po standardu Eurobarometra, a nakon gotovo deceniju i po iskustva, jeste da je trend generalno stalno pozitivan kada je reč o mišljenju ispitanika o članstvu naše zemlje u Uniji. Možemo primetiti periode uspona i padova te podrške u odnosu na čitav niz političkih okolnosti.
Prema našim istraživanjima iz januara ove godine, ta podrška iznosi 52 odsto, odnosno toliki procenat građana bi na referendumu glasao za pristupanje Srbije Evropskoj uniji, dok je 24 odsto njih protiv članstva.
Nesumnjivo je da događaji, uglavnom međunarodni, u velikoj meri utiču na taj trend. Što se tiče mladih, ono što znam je da bi većina volela da radi i da se školuje u zemljama EU, da se usavršava, putuje. Istraživanje Centra rađeno je pre više od godinu dana i, kako ste i sami primetili, tadašnje međunarodne okolnosti doprinele su da rezultati budu, kako vi kažete, pesimistični. Na posledice Bregzita, migrantske krize, zastoja u realizaciji Briselskog sporazuma, pa, ako hoćete, i zastoja u politici proširenja, ni sama Unija pre godinu dana nije imala do kraja definisan odgovor. Sada, nakon Samita u Sofiji, a pre toga i objavljivanja Strategije proširenja, rekla bih da se situacija promenila nešto nabolje. Sa više optimizma možemo da gledamo na perspektivu članstva Srbije u EU i ja sam uverena da će i studenti sa srpskih univerziteta, koji su, vidimo to i iz vašeg istraživanja, veoma dobro informisani, tu perspektivu prepoznati i podržati.
Prema našim ovogodišnjim istraživanjima, u ciljnoj grupi mladih od 18 do 29 godina, 49 odsto ispitanika odgovorilo je da bi zaokružilo pozitivan odgovor na referendumu za članstvo. Od tog broja je 52 odsto studenata koji su se izjasnili za članstvo Srbije u EU, dok je u ukupnom broju mladih njih 14 odsto bilo protiv, među njima i 11 odsto studenata. Da bi se ovakav trend održao, naša obaveza je da obezbedimo što više informacija kako bi oni, kao i svi drugi građani, mogli da grade svoje mišljenje na osnovu činjenica i da razumeju kolika je korist od usvajanja evropskih standarda – za svakog od njih pojedinačno, a samim tim i za državu.
Razgovor sa gospođom Jadrankom Joksimović vodio je Radomir Jovanović, član UO Centra za međunarodnu javnu politiku.
