Srbija i Francuska intenzivno su jačale svoje ekonomske i trgovinske veze, naročito od Berlinskog kongresa, preko 90-ih godina XIX veka, kao i tokom prve dekade XX i Aneksione krize. Početkom XX veka, Kraljevina Srbija potpisuje nekoliko ugovora sa Francuskom koji su se ticali naoružavanja srpske vojske, dok 1904. počinje sa radom Francusko društvo borskih rudnika. Iste godine osnovano je i Francusko literarno društvo.
Finansijske i ekonomske korelacije dveju država krunisane su osnivanjem Francusko-srpske banke u Beogradu 1910. i u ovom periodu doći će do veoma prisnog, ličnog prijateljstva i kulturno-naučne saradnje srpskih i francuskih intelektualaca, koji će takođe doprineti uzajamnom prožimanju dve države. To vidimo iz prijateljskih odnosa našeg velikana Milovana Milovanovića i Arsena Anrija, francuskog doktora prava. Trebalo bi se setiti i francuskog ratnog dopisnika Anria Barbia koga je do te mere pogodilo srpsko stradanje kroz istoriju i koga je očarala ljubav našeg naroda prema Staroj Srbiji i Kosovu i Metohiji, da je na kraju za vreme Balkanskih ratova odlučio da postane srpski dobrovoljac. On će našu junačku vojsku pratiti i tokom stradalničkog prelaska preko albanskih gudura i vrleti Prokletija, sve do obala mora. Barbi je tada zapisao:
„Ovaj herojski marš, pod neopisivim uslovima, trajao je dvanaest dana, a hrane je nestalo posle trećeg dana… Koliko je ovih heroja platilo ili će još platiti svojim životima ove učinjene natčovečanske napore.“ Zahvaljujući njemu, ali i drugim njegovim sunarodnicima, francuska javnost biće valjano upoznata sa svirepim zločinima i torturom kroz koju je prolazio srpski živalj na Kosovu i Metohiji. Njima treba zahvaliti što srpska muka i tragedija nisu ostali zabašureni i skriveni u granicama brdovitog Balkana, već će glas o tome dopreti duboko u zapadnu Evropu.
Srpska golgota tokom Prvog svetskog rata i nadljudska borba naše vojske izazvali su dodatne simpatije među Francuzima. Balkanski David herojski se suprotstavio evropskom Golijatu i ta srpska hrabrost, ali i žrtva biće itekako priznati i potpomognuti od Francuske. Srbiji će njen zapadnoevropski saveznik pružiti znatnu pomoć u naoružanju, dok će francuska mornarica učestvovati u spašavanju, organizovanju i transportu iznurenih srpskih trupa na ostrvo Krf, kao i na obale severne Afrike. Hiljade srpskih ranjenika i bolesnika biće smešteno i zbrinuto u francuskim bolnicama, dok će stotine naših dečaka i devojčica utočište od ratnih strahota i mirnije detinjstvo pronaći upravo u domovima i školama širom Francuske. Vojna komanda Treće francuske republike učestvovaće zajedno sa srpskim generalštabom u organizaciji Solunskog fronta i pružiće ključnu logisitčku podršku. Probojem Solunskog fronta komandovao je maršal Luj Franše D’Epere, rame uz rame sa srpskim vojvodama Bojovićem i Mišićem.
Ovaj vrhunski francuski strateg, kasnije izrazito poštovan i omiljen među Srbima, biće impresioniran snagom i odvažnošću naše armije i odaće srpskom seljaku i vojniku visoko priznanje. General D’Epere dodeliće gradu Beogradu orden Legije časti u ime francuske republike, 1921. i tako će srpska prestonica postati jedan od četiri grada u svetu koji pored Pariza nosi ovo visoko priznanje, kao večno svedočanstvo srpsko-francuskog prijateljstva tokom Velikog rata.
Iako će Hitlerova Nemačka za vreme Drugog svetskog rata pokoriti i Srbe i Francuze, te ćemo se ponovo boriti kao saveznici, odnosi dveju država i vlada koje su formirane po završetku rata nisu bili ni izbliza onakvi kao pre par decenija. Četvrta francuska republika i SFRJ imaće u narednih 20-ak godina nekoliko turbulentnih diplomatskih „epizoda“, koje će na jedno vreme distancirati naša dva društva. Najpre će francuska vlada zameriti novoformiranoj komunističkoj vlastima u Jugoslaviji nacionalizaciju imovine nekadašnjih francuskih kompanija koje su na ovim prostorima godinama poslovale. Do još većeg zahlađenja u odnosima dolazi zbog kontroverznog suđenja i potom smrtne presude generalu Dragoljubu Mihailoviću, inače ličnom prijatelju predsednika Šarla de Gola i njegovom školskom drugu iz Francuske vojne akademije. Treća i verovatno najdrastičnija epizoda tiče se Alžirskog rata za nezavisnost (1954 – 1962), u kojem je Jugoslavija kao članica Pokreta nesvrstanih stala na stranu pobunjenika i gerilskih jedinica, te im čak prodavala oružje. Francusku vladu je to ražestilo i usledio je oštar protest jugoslovenskom rukovodstvu. Do obnove tradicionalno pozitivnih odnosa dolazi 70-ih i 80-ih godina i u tom periodu francuski predsednik Fransoa Miteran biće proglašen za počasnog građanina Beograda.
Poslednja dekada XX veka, jedna od najtežih u modernoj srpskoj istoriji ostaviće gorak ukus u francusko-srpskim odnosima. Srpski narod će tada na svojoj koži osetiti zapažanje nemačkog filozofa Martina Hajdegera o tome kako je „Evropa u svojoj opakoj zaslepljenosti uvek spremna sama sebi potajno udariti u srce“.
Iako je na početku građanskog rata, 1991. predsednik Miteran bio za očuvanje Jugoslavije, ujedinjena i ojačana Nemačka odbacila je tu ideju i evropskim državama, pa i Francuskoj nametnula svoj stav. Vršen je veliki pritisak na francusku vladu da prizna otcepljenje i nezavisnot Slovenije i Hrvatske, što je naposletku rezultiralo eskalacijom krvavih sukoba. I tada je, pak, Fransoa Miteran isticao posebne i prijateljske veze Srbije i Francuske i zalagao se za pravično rešenje vojno-političkog konflikta. Možda i najžešći udarac srpsko-francuskom prijateljstvu usledio je zlokobne i po mnogo čemu sudbonosne 1999. godine. Na pragu XXI veka, dok su po evropskim i svetskim metropolama sijala sva svetla i svi ukrasi, novogodišnje jelke i okićeni bulevari, dok je njihovim gradovima odzvanjala muzika, pesma, smeh i radost, našim su ulicama odzvanjale sirene, a srpsko su nebo parali bombarderi NATO eskadrile. Iznad naših glava tada nisu bile konfete i vatrometi, već granate i bombe. Nažalost, u ovoj NATO koaliciji nalazila se i Francuska.
Međutim, ni ovde ne možemo biti nepošteni i situaciju posmatrati crno-belo, ma koliko naša patnja i stradanje tada neosporno bejaše stravični. Treba napomenuti da je francuska vlada zaista učinila sve što je mogla da zauzda sile NATO-a i od početka je insistirala da se ni u kom slučaju ne gađaju civilni objekti i mete, što SAD, kao glavni i najjači član Alijanse ipak nije do kraja ispoštovao. Na meti NATO avijacije nalazili su se čak i neki beogradski mostovi, ali je Francuska i ovde uložila oštro protivljenje. Ono što se danas takođe nedovoljno spominje jeste i činjenica da su građani Francuske u velikom broju pružili podršku i solidarnost Srbima, iskazavši svoje neslaganje sa NATO agresijom. Tokom trajanja ove vojne operacije Francuzi su se u nekoliko navrata okupljali na ulicama svojih gradova nezadovoljni učešćem njihove države u napadu na Srbiju.
Ovde vidimo da se i pored izrazito agresivne anti-srpske kampanje koja je dominirala zapadnim medijima 90-ih godina, ipak našao nemali broj ljudi koji nisu zaboravili našu slavnu istoriju i nisu poverovali tadašnjoj propagandi. Nije na zgoreg spomenuti i francuskog generala Pjer Anri Binela, koji je iz poštovanja prema Srbima, verujući u francusko-srpsko savezništvo dostavio našem obaveštajcu, generalu Jovanu Milanoviću važna, strateška dokumenta o metama udara NATO avijacije. On će zbog ovog čina biti osuđen na petogodišnju robiju u Francuskoj, dok će ga Srbija 2013. odlikovati Medaljom za hrabrsot „Miloš Obilić“.
Danas Srbija i Francuska intenzivno rade na učvršćivanju svojih kulturnih odnosa, na jačanju ekonomske i trgovinske saradnje, kao i na negovanju naše zajedničke tradicije, istorije i prijateljstva. Francuska podržava napore Srbije da se reformiše i priključi Evropskoj uniji i ujedno je šesti spoljnotrgovinski partner Srbije, sa robnom razmenom od gotovo milijardu evra.
U Francuskoj danas živi blizu 150.000 Srba, pretežno u Parizu, Lionu i Marseju i oni su se veoma uspešno integrisali u francusko društvo. Veliki doprinos međuljudskim odnosima kao i intelektualnoj i kulturnoj saradnji sa Francuskom, daju Ambasada Francuske u Beogradu, zatim Francuski institut u Beogradu (Institut français de Serbie) i Katedra za romanistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Interesantno je napomenuti i to da se srpska boemska četvrt „Skadarlija“ jedina u svetu može pohvaliti bratimljenjem sa čuvenim Monmartrom, dok nekadašnja srpska prestonica Kragujevac, ima bratske odnose sa zapadnopariskom opštinom Siren. Neizostavnu sponu današnjih srdačnih odnosa Francuza i Srba predstavlja i jedan divan mladi čovek, rođen u podnožju mističnih Alpa, u živopisnom Grenoblu. Svojom nesebičnom dobrotom i humanošću vratio je mnogim Srbima veru u pravdu, u sreću i bolji život. Za priču o njegovom nemerljivom doprinosu srpsko-francuskim odnosima, za priču o iskazanoj humanosti, o istrajnosti i pre svega ljubavi prema Srbiji, ne bi nam bile dovoljne ni stranice jedne knjige, a kamoli stupci jednog ovakvog teksta.
Ono što je veliki kuriozitet jeste to da se gospodin Arno Gujon za Srbiju zainteresovao upravo te 1999. godine, kada je svaka lažna, fabrikovana slika o Srbima bila praktično udarna vest zapadnih medija. Slušajući priče svoga dede, a onda i oca, o uzajamnom prijateljstvu i stradanju naša dva naroda, nije mogao a da se ne zapita kakav su zapravo narod ti Srbi.
U opštoj magli lažnih informacija, neistina i propagande koja se nadvila nad zapadnim svetom, on je uspeo da Srbiju sagleda onakvom kakva ona zaista jeste, a danas svesrdno radi na tome da tu predstavu o jednom malom, ali hrabrom narodu sa Balkana podeli i sa svojim sunarodnicima. I u tome je očigledno uspeo, jer je do sada ujedinio više od 8.000 Francuza koji su donirali pomoć za ugrožene Srbe sa Kosova i Metohije. Svoju ljubav prema Srbiji iskazao je i zahtevom za dobijanje srpskog državljanstva, što se naposletku i dogodilo 2015. godine. Zbog svega što je učinio i što tek namerava da učini već dugo ga „bije glas“ da je Arčibald Rajs XXI veka i usudio bih se da kažem da je ovaj mladi humanitarac i dobrotvor taj epitet itekako zaslužio.
U oktobru ove godine, na sastanku zemalja stalnih članica Frankofonije, Srbija je dobila status pridruženog člana, što je samo još jedna potvrda da Srbija i Francuska imaju tesne istorijske veze koje u doglednoj budućnosti treba da ožive na pravi način.
Foto: Wikipedia/PetarM, CC BY-SA 3.0
