Iako su ciljevi održivog razvoja gotovo neograničeni u svojoj ambiciji, njih lako postiže generacija koja je bogatija i tehnološki naprednija od svih prethodnih. Stvarno ograničenje nije ekonomska oskudica već politički cinizam.
Berkli – Postoji 17 ciljeva održivog razvoja Ujedinjenih nacija, koji teže rešavanju problema, uključujući siromaštvo, glad, bolesti, nejednakost, klimatske promene, ekološku degradaciju i mnoge druge. Jasno je da je 17 previše. Kao što je Frederik Veliki navodno rekao: „Onaj ko brani sve, ne brani ništa“. Slično tome, oni koji naglašavaju sve, ne naglašavaju ništa.
Ovo ukazuje na problem postavljanja ciljeva kroz konsenzus: oni mogu završiti kao pusta želja za sve što nije raj na zemlji. Ali kako bi bili efikasni, ciljevi bi trebalo da rade kao naplatne rampe koje vam dozvoljavaju napredak ka određenoj destinaciji mnogo brže nego da ste išli panoramskim putem. Svrha izgradnje konsenzusa bi onda trebalo da nas dovede do uključenja na rampi, nakon čega postaje teže napraviti pogrešno skretanje ili promeniti pravac.
Ipak, mogu postojati prepreke na putu napretka. Za Endrjua Šenga sa Univerziteta Cinghua i Ksijao Genga sa Univerziteta u Hong Kongu, ovo uključuje „remećenje tehnološkog napretka, geopolitičko rivalstvo, i produbljivanje društvene nejednakosti“, ali pre svega, „populistički pozivi za nacionalističke politike, uključujući trgovinski protekcionizam“.
Šeng i Geng vide svet u kojem „suverena država ima vrhovnu vlast sa nacionalnim interesima koji bacaju u senku zajedničke ciljeve.“ Oni ističu da i za napredne i za ekonomije u razvoju „plaćanje globalnih javnih dobara postaje sve manje primamljivo“, s obzirom na to da „i demokratsko i autoritarno upravljanje“ imaju problem da ostvare „ravnopravni razvoj“. Njihov zaključak je da će postizanje održivih razvojnih ciljeva verovatno biti nemoguće „u svetu koji pociva na vestfalskom modelu nacionalnih država“. Na kraju krajeva, ne postoji „globalni poreski mehanizam koji će osigurati snabdevanje globalnih javnih dobara“ i „nema globalnih monetarnih ili socijalnih politika kako bi se održala stabilnost cena i socijalni mir.“
Još jedna prepreka, tvrdi Mark Suzman iz fondacije Bil & Melinda Gejts, jeste da će „bez namernog, podacima motivisanog fokusiranja na potrebe žena i devojaka, napredak ka širokom dometu ciljevima ispaštati“. Tokom protekla dva veka, svet je napravio značajne korake u smanjenju smrtnosti beba, takve da prosecna žena više ne mora da provede 5 godina u trudnoći i još 10 godina dojeći. Ipak, tradicionalni patrijarhalni sistemi još uvek ne dozvoljavaju ženama da doprinesu onoliko koliko bi inače mogle, a bez više podataka, ne možemo da vidimo gde te blokade nastaju.
Dobitnik Nobelove nagrade Majkl Spens, sa svoje strane, upozorava da sve dok postoje „neinkluzivne šeme rasta“ u razvijenim i uspešnim ekonomijama, postoji malo nade da će „smanjiti siromaštvo i ispuniti osnovne ljudske težnje za zdravljem, sigurnošću, i prilikom da produktivno i kreativno doprinesu društvu.“ I, da stvar bude još kopmlikovanija, nejednak razvoj nosi rizik od podsticanja političkih i društvenih previranja, često obeleženih ideološkom ili etničkom polarizacijom, što onda dovodi do velikih promena politike ili do političke paralize.“
I Kaušik Basu sa Univerziteta Kornel sa žaljenjem kaže da je „usporenje razvoja“ u Indiji, koja je nekada bila uzor za političku stabilnost i ekonomski rast među ekonomijama u razvoju“, postalo „izvor ozbiljne brige ne samo u zemlji već i širom sveta.“ Kako bi Indiju vratio na pravi put Basu poziva vladu da usmeri svoje razvojne napore na određene sektore kao što su zdravstvo, obrazovanje i medicinski turizam, i da učine više za privlačenje kapitalnih investicija.
Za mene, osnovna zajednička briga u svim ovim komentarima nije toliko ekonomija koliko su to politika i ljudi – i ljudska politika. Živimo u svetu koji je daleko bogatiji od bilo koje prethodne generacije. U teoriji, trebalo bi da je lako osigurati da svi ljudi imaju hranu i zdravstvenu zaštitu koja im je potrebna da bi živeli ispunjenim životom. Obrazovati sve ljude kako bi mogli najbolje iskoristiti savremene tehnologije i druge resurse koji su im na raspolaganju bi trebalo da bude prilicno jednostavno. I trebalo bi da bude očigledno svima – čak i najbogatijima među nama – da obezbeđivanje udobnosti u starosti i prosperitet za sledeću generaciju, zahteva da najbogatiji plaćaju dovoljno poreza kako bi osigurali da je razvoj istinski i ravnopravno podeljen.
Problem je to što, dok mnogi ljudi rade na održivim razvojnim ciljevima, političari na vlasti postavljaju nove barijere tako što podstiču prezir onih koji su imali najveću korist od nejednakog napretka, kao i onih koji su tu korist propustili. U SAD-u ovo se vidi svakog sata na „Foks njuz” kanalu gde su meksički prodavci auto-delova, izbeglice iz Salvadora, „nezahvalni“ Amerikanci koji nisu bele rase i „globalisti“ svih vrsta redovno oštećeni. I naravno, može se videti ista stvar u drugim zemljama širom sveta.
Ali, mnogi od onih koji sede kući i gledaju vesti na kablovskoj (ili čitaju komentare o COR) čine 50% distribucije dohotka na globalnom severu ili 20% na globalnom jugu. Mi smo oni koji treba da budu prilično zahvalni za svoje okolnosti. Neki od nas imaju mnogo više od drugih; ali svi imamo više nego što zaslužujemo.
Ali opet, možda potpuno treba da prestanemo da razmišljamo o tome sta je uopšte zasluženo. „Jer svako od nas zaslužuje sve“ lik iz romana Ursule Le Gvin iz 1974. godine „Čovek praznih šaka“ nas podseća, „i svako od nas ne zaslužuje ništa“.
Drugim rečima, postizanje ciljeva održivog razvoja može zahtevati radikalno drugačiji pristup. „Oslobodite svoj um ideje zasluživanja, ideja zarađivanja“ nastavlja lik Le Gvin „i počećeš da razmiljaš“.
Bredford Delong
Profesor ekonomije na Univerzitetu Kalifornija
Tekst prevela: Mirjana Đorđević
Originalni tekst možete naći na ovom linku.
Sva autorska prava teksta pripadaju organizaciji Project Syndicate.
Copyright Project Syndicate
