Poslednjih nekoliko godina javnost u Srbiji je sve zabrinutija zbog stanja u kojem se nalazi životna sredina u našoj zemlji. Zagađenost vazduha i reka, nicanje divljih deponija, nekontrolisana seča šuma, te zamena zelenih površina asfaltom i betonom, ali i prilično kontroverzna izgradnja malih hidroelektrana, samo su neka od ekoloških pitanja koja zaokupiraju pažnju javnosti. Degradacijom životne sredine Srbija narušava zdravlje sopstvenih građana, utiče negativno na njihovu produktivnost i očekivani životni vek, smanjuje plodnost poljoprivrednog zemljišta, sveukupno vršeći negativan uticaj na klimatske promene.
Veliki broj ekoloških problema sa kojima se suočava, pre svega u pogledu kvaliteta vazduha, ali i upravljanja otpadom, Srbija bi mogla da reši ako bi iskoristila bogate potencijale obnovljivih izvora energije kojima raspolaže. Potencijali Srbije u pogledu obnovljivih izvora energije procenjeni su na oko šest miliona tona ekvivalentne nafte (Mtoe), što bi zadovoljilo gotovo polovinu njenih godišnjih potreba za energijom.[1] Ipak, treba istaći da „bogatstvo zemlje obnovljivim izvorima energije nije dovoljan preduslov za njihovu ekploataciju, premda je ona uslovljena izgradnjom neophodne infrastrukture“.[2] Srbiji su stoga potrebne značajne investicije, kako bi ovi potencijali bili iskorišćeni.
Međutim, imajući u vidu stepen degradacije životne sredine i troškove javnog zdravlja koji dolaze kao posledica korišćenja fosilnih goriva, moglo bi se tvrditi da prelazak na obnovljive izvore zapravo i ne predstavlja trošak. Aleksandar Kovačević navodi da bi „proizvodnja električne i toplotne energije iz obnovljivih izvora u Srbiji mogla imati niže troškove nego u drugim državama Evrope, a posebno niže troškove u odnosu na sada korišćena fosilna goriva“.[3] U svakom slučaju, procenjuje se da su investicije za održavanje postojećih energetskih postrojenja koja su štetna po okolinu (pre svega termoelektrane koje koriste lignit) jednake investicijama neophodnim za izgradnju postrojenja koja bi upotrebljavala obnovljive izvore“.[4]
Energetski bilans Republike Srbije za 2021. godinu pokazuje da u strukturi planirane ukupne proizvodnje primarne energije obnovljivi izvori energije učestvuju sa 20 odsto, što predstavlja stagnaciju u odnosu na prethodnu godinu.[5] Među obnovljivim izvorima najprisutnije je učešće čvrste biomase sa 58 odsto, hidroenergija čini 36 odsto, energije vetra četiri odsto, dok biogas, energija Sunca i geotermalna energija zajedno učestvuju sa svega dva odsto.[6]
Iako u ovoj strukturi najveći udeo zauzima biomasa, daleko od toga da je Srbija iskoristila sve potencijale u eksploaticiji najznačajnijeg obnovljivog izvora koji poseduje. „Energetski potencijal biomase u Srbiji procenjuje se na oko 3,405 Mtoe što bi moglo da zadovolji čak 30 odsto energetskih potreba Srbije“.[7] U Srbiji je stoga moguće sprovesti „zelenu industrijsku tranziciju“ pre svega kroz opsežne mere pošumljavanja i iskorišćavanje potencijala biomase.[8]
Još jedan obnovljivi izvor energije na koji treba skrenuti pažnju i čije ogromne potencijale Srbija još uvek nije iskoristila jeste geotermalna energija. Marija Inđin navodi da „prema nekim podacima, Srbija spada u bogatije zemlje Evrope“, kada je u pitanju geotermalna energija.[9] Procenjuje se da Srbija ima preko 360 izvorišta termalnih i termomineralnih voda, a hidrogeološki i geotermalni resursi naše zemlje daleko su iznad evropskog proseka. „Količina geotermalne toplote u Srbiji – toplota koja izbija na površinu Zemlje – obračunata po jednom m2 u svakoj sekundi iznosi više od 100mW/m2, naspram evropskog potencijala od 60mW/m2“.[10]
Takođe, Srbija poseduje značajne potencijale za eksploataciju energije vetra, pre svega u košavnom području istočne Srbije i južnog Banata, ali i u Pešterskoj visoravni i okolini Zlatibora. Broj osunčanih dana u toku godine ukazuje na mogućnost iskorišćavanja i solarne energije, a najpogodnije lokacije za izgradnju solarnih elektrana i panela (mereno prema prosečnom intenzitetu sunčevog zračenja) nalaze se na jugoistoku Srbije, kao i na prostoru Kosova i Metohije.
Na kraju, treba se osvrnuti i na hidropotencijale Srbije. Premda je Srbija „već iskoristila ekonomski opravdane lokacije za izgradnju velikih hidroelektrana, mahom su preostale lokacije za izgradnju malih hidroelektrana“.[11] Stoga je u Srbiji aktiviran katastar iz doba SFRJ prema kojem je planirana izgradnja 856 MHE, uglavnom derivacionog tipa. Ipak, ova strategija naišla je na brojne kritike od strane naučne javnosti i lokalnog stanovništva, koji osporavaju koncept mini hidroelektrana i ukazuju na ekološke štete koje ovaj model nosi.
Dekan Šumarskog fakulteta, prof. dr Ratko Ristić, ističe da je Srbija „najsiromašnija zemlja regiona kada su u pitanju autohtone površinske vode“, te upozorava da bi izgradnja MHE derivacionog tipa dovela do narušavanja biodiverziteta i degradacije ekosistema u Srbiji.[12] „Izgradnjom malih hidroelektrana trajno se menja izgled predela, reka se usled smanjene količine vode uvodi u cevi, čime se narušava ravnoteža čitavog ekosistema, što dovodi do izumiranja biljnog i životinjskog sveta“.[13] Premda je, pored ozbiljnih ekoloških šteta, energetska korist koju bi Srbija dobila igradnjom MHE neznatna, zaključuje se da bi trebalo odustati od ovog koncepta, te se okrenuti drugim izvorima obnovljive energije, kojima je Srbija znatno bogatija i koji ne bi ugrozili njen ekosistem.
Zaključak
Ovaj kratak pregled potencijala Srbije kada su u pitanju obnovljivi energetski izvori pokazuje da je naša zemlja i te kako bogata prirodnim resursima (mada ne vodnim resursima, kako se to često pogrešno misli) koji bi joj omogućili da sprovede zelenu tranziciju. Ipak, svedoci smo da prirodni potencijali, iako predstavljaju šansu, nisu uvek garant društvenog razvoja.
Srbija je danas suočena sa brojnim ekološkim problemima koji se u velikoj mogu prevazići prelaskom na obnovljive izvore energije, za šta je pre svega neophodna politička volja. Iako bi ovo u kratkom roku iziskivalo značajna javna ulaganja, dugoročne koristi zelene tranzicije bi nemerljivo nadmašile troškove. Srbija bi postala zdravija, čistija i bogatija zemlja, sposobna da se okrene održivom ekonomskom razvoju, kojim bi njen privredni rast postao kompatibilan sa očuvanjem njene prirode i zdravlja stanovništva.
________________________________________________________________________
Uputnice:
[1] Nikola Lakić. 2014. „Republika Srbija u kontekstu energetsko-klimatske politike EU: razvoj zelene ekonomije u Republici Srbiji“. Politička revija 2: 245-267, str. 260.
[2] Marija Inđin. 2019. „Izazovi i prepreke pri korišćenju obnovljivih izvora energije u Srbiji“. Ekonomski vidici 1-2: 111-118, str. 112
[3] Aleksandar Kovačević. 2013. Pristupanje Srbije Evropskoj uniji – značaj materijalnih uslova u oblasti energetike. Beograd: Evropski pokret u Srbiji, str. 21.
[4] Dragoljub Todić. 2014. „Klimatske promene i Srbija: između ciljeva Evropske unije i nacionalnih prioriteta i mogućnosti“. U Radna grupa Životna sredina – analiza i preporuke, 153-179. Evropski pokret u Srbiji, str. 160.
[5] Vlada Republike Srbije. 2020. Odluka o utvrđivanju Energetskog bilansa Republike Srbije za 2021. godinu: 312-10938/2020. Službeni glasnik RS.
[6] Ibid.
[7] Nikola Lakić. 2014. „Republika Srbija u kontekstu energetsko-klimatske politike EU: razvoj zelene ekonomije u Republici Srbiji“. Op. cit., str. 260
[8] Dragoljub Todić. 2014. „Klimatske promene i Srbija: između ciljeva Evropske unije i nacionalnih prioriteta i mogućnosti“. Op. cit., str. 166.
[9] Marija Inđin. 2019. „Izazovi i prepreke pri korišćenju obnovljivih izvora energije u Srbiji“. Op. cit., str. 116.
[10] Energetski portal. 2021. „Geotermalna energija“. Pristupljeno 26. avgusta 2021. https://www.energetskiportal.rs/obnovljivi-izvori-energije/geotermalna-energija/
[11] Ibid., str. 115.
[12] Nova ekonomija. 2019. „Dekan Šumarskog fakulteta: U Evropi reke nisu gurnute u cevi“. Pristupljeno 26. avgusta 2021. https://novaekonomija.rs/vesti-iz-zemlje/dekan-%C5%A1umarskog-fakulteta-u-evropi-reke-nisu-gurnute-u-cevi
[13] Marija Inđin. 2019. „Izazovi i prepreke pri korišćenju obnovljivih izvora energije u Srbiji“. Op. cit., str. 116.
________________________________________________________________________
Literatura
Vlada Republike Srbije. 2020. Odluka o utvrđivanju Energetskog bilansa Republike Srbije za 2021. godinu: 312-10938/2020. Službeni glasnik RS.
Energetski portal. 2021. „Geotermalna energija“. Pristupljeno 26. avgusta 2021. https://www.energetskiportal.rs/obnovljivi-izvori-energije/geotermalna-energija/
Inđin, Marija. 2019. „Izazovi i prepreke pri korišćenju obnovljivih izvora energije u Srbiji“. Ekonomski vidici 1-2: 111-118
Kovačević, Aleksandar. 2013. Pristupanje Srbije Evropskoj uniji – značaj materijalnih uslova u oblasti energetike. Beograd: Evropski pokret u Srbiji.
Lakić, Nikola. 2014. „Republika Srbija u kontekstu energetsko-klimatske politike EU: razvoj zelene ekonomije u Republici Srbiji“. Politička revija 2: 245-267.
Nova ekonomija. 2019. „Dekan Šumarskog fakulteta: U Evropi reke nisu gurnute u cevi“. Pristupljeno 26. avgusta 2021. https://novaekonomija.rs/vesti-iz-zemlje/dekan-%C5%A1umarskog-fakulteta-u-evropi-reke-nisu-gurnute-u-cevi
Todić, Dragoljub. 2014. „Klimatske promene i Srbija: između ciljeva Evropske unije i nacionalnih prioriteta i mogućnosti“. U Radna grupa Životna sredina – analiza i preporuke, 153-179. Evropski pokret u Srbiji.
Autor: Sava Mitrović, diplomirani politikolog za međunarodne poslove
Naslovna fotografija: Abby Anaday on Unsplash
Više o sličnoj temi pročitajte ovde.
