Najveći pesnik srpske simbolističke književnosti  s početka 20. veka Jovan Dučić rođen je u Trebinju 17. februara 1871. godine, mada mnogi istraživači njegovog dela tvrde da je on najverovatnije rođen u junu ili julu 1872.

Osnovnu školu završio je u rodnom Trebinju, a zatim se njegova porodica preselila u Mostar, gde je upisao Trgovačku školu. U Sarajevu je pohađao Učiteljsku školu od 1890. do 1891., a potom odlazi u Sombor, gde maturira 1893. U jesen 1893. godine, na balu u tek sagrađenom hotelu ,,Drina“ u Bijeljini, mladi i ambiciozni učitelj Jovan Dučić susreće tek svršenu učenicu Trgovačke škole Magdalenu Nikolić, sa kojom se tajno verio 5. novembra 1893. godine.

Upravo je Magdalena bila neispcrpni izvor Dučićeve poezije po kojoj će on ostati zabeležen kao jedan od najdarovitijih srpskih pesnika svih vremena. Imao je veliku inspiraciju u ženama i nijedan pesnik pre njega nije sa takvom strašću pisao o nežnijem polu. Pored toga dosta je pisao o sreći, prolaznosti života, sudbini i za sobom je ostavio zavidan pesnički opus oličen u delima poput: ,,Gradovi i himere“, ,,Blago cara Radovana“, ,,Pesme ljubavi i smrti“, ,,Carski soneti“ i tako dalje.

Odluka koja će mu promeniti život i koja će oplemeniti i obogatiti srpsku diplomatiju jeste njegov odlazak u Ženevu 1903. gde je upisao Filozofsko-sociološki fakultet. Taj trenutak je doprineo tome da mladi Dučić bude opčinjen Zapadom, pa će narednih 10 godina provesti u inostranstvu na relaciji Ženeva- Pariz. Na Ženevskom univerzitetu završava studije prava i vraća se u Srbiju kada ujedno otpočinje i njegova bogata i plodonosna diplomatska karijera.

Kao već priznati jugoslovenski književnik preko svojih pozanika iz beogradskog kulturnog, književnog i političkog miljea pokušao je da dobije zaposlenje u Ministarstvu inostranih dela. Zahvaljujući pomoći Jovana Skerlića (sa kojim je pokrenuo časopise ,,Letopis“ i ,,Srpski književni glasnik“) i istaknutog srpskog pravnika Slobodana Jovanovića, postao je neukazani činovnik (pisar) Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije 1907. godine. Rešenje o postavljenju potpisao je tadašnji ministar inostranih dela Nikola Pašić, a Dučić je imao obavezu da ide u Bosnu i Hercegovinu i da tamo ,,po instrukcijama zastupa državne interese“.

Jovan Dučić
Jovan Dučić

Nakon izbijanja aneksione krize 1908. Dučić je dobio zadatak od srpske vlade da, u Rimu, radi na propagandi protiv aneksije Bosne i Hercegovine (čitaj: lobira). U tom cilju u Rimu je napisao i objavio brošuru pod nazivom Annessione della Bosnia e dell Erzegovina e la questione Serba, kojom je pokušao da utiče na italijanske parlamentarce uoči rasprave o tom pitanju. Početkom maja 1910. ukazom kralja Petra I Karađorđevića Dučić je ušao u svet diplomatije kao pisar u Poslanstvu Kraljevine Srbije u Sofiji, gde je službovao pored iskusnog poslanika Svetislava Simića, a potom Miroslava Spalajkovića.

Krajem juna 1912. u zvanju sekretara premešten je u Poslanstvo Kraljevine Srbije u Rimu. Iz tog perioda poznato je njegovo nastojanje da popravi rđav odnos italijanske javnosti prema Srbiji u vreme Prvog i posebno Drugog balkanskog rata. U Rimu je upoznao mnoge diplomate sa kojima je i vodio razgovore, između ostalog i sa predsednikom grčke vlade Elefteriosom Venizelosom. Od samog starta pokazao se kao izuzetno spretan i sposoban diplomata koji uspeva da dođe do veoma značajnih ljudi i što je još bitnije, do veoma značajnih informacija.

Nakon dve godine službovanja u Večnom gradu, biva premešten u istom zvanju u Poslanstvo Kraljevine Srbije u Atini, u Grčkoj. Istorijski podaci kažu da je službovao pored šefa srpske misije poslanika Živojina Balugdžića. Dučić je u Atini 1916. prvi put sreo regenta Aleksandra Karađorđevića, a u jesen 1917. sa njim je bio u obilasku Solunskog fronta. Veliki književnik je svoj izuzetno bogat pesnički staž dodatno upotpunio diplomatskom sposobnošću. Samim tim uspevao je da srpskoj vladi Krfu pruži neophodne važne i pravovremene informacije. Po tome možemo zaključiti da je Jovan Dučić, zapravo, ,,upijao“ sve savete Nikola Makijavelija, kojim je ovaj podučavao mladog Rafaela Đirolamu, i veoma dobro ih sprovodio u delo.

Jovan Dučić
Jovan Dučić u diplomatskom odelu

Početkom jula 1918. ukazom prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića premešten je u Poslanstvo Kraljevine Srbije u Madridu koje će od početka decembra 1918. biti preimenovano u Poslanstvo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, gde mu je šef bio Dragomir Janković, kraljev sekretar. Upravo za vreme službovanja u Madridu, on će biti unapređen u viši stepen zvanja- savetnika. Aprila 1921. biće prisutan kao zvanični predstavnik Kraljevine SHS u Lisabonu na otkrivanju spomenika Neznanom junaku, koji izražava solidarnost saveznika iz Prvog svetskog rata. Krajem decembra 1922. se vraća u Atinu i nakon odlaska Balugdžića on 1. septembra 1923. postaje otpravnik poslova.

Sredinom jula 1924. ministar inostranih poslova Vojislav Marinković, sa namerom da posveti veću pažnju učešću Kraljevine SHS u radu Društva naroda, tražio je pogodnu ličnost za mesto stalnog delegata u Ženevi. Našao ju je u Jovanu Dučiću. Ukazom kralja od početka oktobra 1924. on je postavljen za stalnog delegata vlade Kraljevine SHS pri Društvu naroda u Ženevi. Dužnost stalnog delegata Jovan Dučić je preuzeo početkom januara 1925. kada je svoje akreditive predao generalnom sekretaru Društva naroda. Međutim, njegova misija u Ženevi trajaće veoma kratko, svega 7 meseci, kada će zbog iskonstruisane afere on biti povučen sa te funckije avgusta iste godine.

Posle povlačenja iz Ženeve, ukazom kralja Aleksandra I iz avgusta 1925. Jovan Dučić je postavljen za generalnog konzula u Generalnom konzulatu Kraljevine SHS u Kairu. U Kairo je otputovao tek u martu 1926. Istog meseca, umesto Generalnog konzulata u Kairu, otvoreno je Poslanstvo Kraljevine SHS, a Dučić je postavljen za otpravnika poslova – šefa diplomatske misije. Naredne godine, dok se nalazio na odmoru u Beogradu, fizički je nasrnuo na Milutina Jovanovića, poslanika Kraljevine SHS u Bernu, koga je on označio kao glavnog krivca njegovog povlačenja iz Društva naroda. Zbog tih nemilih scena i Dučić i Jovanović su suspendovani na dve godine.

Kasnije je preko jednog svog prijatelja, Dučić pokušao da dobije agreman od Svete stolice u Vatikanu. Međutim, iz Vatikana nije stigla neophodna saglasnost. Umesto u Vatikanu, nakon istekle suspenzije 1929. godine on postaje šef misije u Egiptu, tačnije Kairu, gde je postavljen za otpravnika poslova Poslanstva Kraljevine Jugoslavije. Tu će provesti dve godine tokom kojih će učiniti ogromne napore da poboljša odnose, pre svega trgovinske, između Egipta i Jugoslavije. Svoje diplomatske putešestvije nastavlja 1933. gde će ukazom kralja biti postavljen za izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra u Budimpešti (Mađarska).

Našao se u ,,nebranom grožđu“. Mađarska štampa vodila je intenzivnu kampanju protiv Jugoslavije, a režim Đule Gembeša, predsednika vlade, pretvorio je Mađarsku u totalitarnu državu. U takvim okolnostima i pored dosta truda, nije uspevao da popravi odnose između dveju država. U Mađarskoj se zadržava godinu i po dana da bi nedugo zatim, ponovo bio u njemu omiljenom gradu- jedinom Večnom gradu, Rimu. Avgusta 1933. on biva postavljen isto tako za izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra u Rimu, da bi na funkciju stupio oktobra te godine, zamenivši njegovog ,,alter ega“ (barem po pesništvu), još jednog velikog srpskog poetu- Milana Rakića.

Nije bilo lako tada biti poslanik u gradu na Tibru. Musolinijev fašistički režim je jačao i zahuktavao se za krvoproliće koje će uslediti samo koju godinu kasnije, bugarski i mađarski revizionizam sa sve albanskim težnjama ka Velikoj Albaniji su do temelja zaljuljali Kraljevinu Jugoslviju. To je bilo vreme veoma loših odnosa na relaciji Rim-Beograd. Kako je tada u svojim spisima Jovan Dučić beležio, to je bio njegov ,,vrhunac diplomatske karijere“. Iako su odnosi između Italije i Jugoslavije, bili u najmanju ruku, trusni i poremećeni, do izražaja još jednom dolazi visprenost diplomatskog uma Jovana Dučića. Zajedno sa grofom Galeacom Ćanom je pripremio teren za pregovore između ove dve zemlje koji su krunisani Sporazumom Stojadinović- Ćano potpisanim 25. marta 1937. u Beogradu.

Milan Stojadinović je i pored toga urgirao da Dučić dobije agreman u Bukureštu. Nakon oproštajnih poseta kralju Emanuelu, grofu Ćanu i Musoliniju on se vratio za Beograd, gde je na audijenciji kod kneza Pavla Karađorđevića, septembra 1937. imenovan za izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra u Rumuniji. Početkom novembra te iste godine predao je akreditivna pisma kralju Karolu Drugom. Za razliku od poprilično neprijateljski nastrojene Italije, došao je u prijateljsku, dobrosusedsku državu koja sa Srbijom ima čak i dinastičke veze. Ono što je ovde bitno istaći, jeste činjenica da mu je ukazana posebna čast kada je ukazom kraljevskih namesnika početkom januara 1939. postavljen za izvanrednog i opunomoćenog ambasadora Kraljevine Jugoslavije u Bukureštu. Tako je postao prvi ambasador u istoriji jugoslovenske diplomatije.

Zaoštreni odnosi između kneza Pavla i Milana Stojadinovića rezultirali su formiranjem nove vlade početkom februara 1939, na čijem čelu se našao Dragiša Cvetković. Novi ministar inostranih poslova bio je Aleksandar Cincar-Marković, do tada poslanik Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, koji je maja 1940. predložio Dučiću da prihvati mesto poslanika u Španiji.

Ubrzo je donet ukaz kojim se ambasador Jovan Dučić postavlja za izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra Kraljevskog poslanstva u Madridu. Poslednjeg dana maja 1940. Dučić napušta Bukurešt i avionom odlazi za Madrid, ovoga puta kao šef misije. Krajem juna i početkom jula već je bio na zvaničnom obeležavanju 800 godina portugalske države gde je razgovarao sa predsednikom portugalske vlade i ministrom inostranih poslova o uspostavaljanju diplomatskih veza između Beograda i Lisabona.

Lisabon je tada bio važno ,,raskršće i strateška tačka“ za diplomatsku poštu na relaciji Beograd-London i stoga je bilo neophodno da se izgrade prijateljski odnosi dveju država. U ostatku Evrope se vodio rat, a Portugalija je bila neutralna; lisabonske luke su odjednom postale itekako važne i stoga je od prvorazrednog značaja bilo uspostaviti bilateralne odnose. Upravo ovde, još jednom, dolazi do izražaja Dučićeva diplomatska anticipacija, kada je rešenjem ministra inostranih poslova Cincar- Markovića sredinom novembra 1940, Jovan Dučić, poslanik u Madridu, istovremeno akreditovan i kod vlade Republike Portugalije, s tim da mu sedište i dalje bude Madrid. Akreditvna pisma je predao portugalskom predsedniku krajem decembra na svečanoj audijenciji u Lisabonu.

Kasnije je tražio od ministra inostranih poslova Momčila Ninčića da ga pošalje u diplomatsku misiju u SAD, do čega ipak nije došlo jer je tu funckiju tada mogao da obavlja samo neki član vlade. Predlagane su mu Švajacarska i Južna Afrika ali je on odlučio da samostalno ode u SAD. Narušenog zdravlja i zgrožen zločinima nad srpskim narodom, on je odlučio da je se otisne preko okeana uoči okupacije Jugoslavije 1941. Tamo je aktivno učestvovao u organizaciji srpske dijaspore, čiji je osnivač bio Mihajlo Pupin. Nastanio se u Indijani u gradiću Geri, na obali Mičigenskog jezera, gde mu je živeo rođak Mihailo Dučić. Dve godine kasnije, 7. aprila 1943. on će preminuti, a posmrtni ostaci biće mu prenti u manastir Svetog Save u gradu Libertvilu.

Jovan Dučić
Vrsni diplomata iz Trebinja

Njegov patriotizam i vernost državi koju je predstavljao nikada nisu dovođeni u pitanje. Svojom visprenošću i istančanošću da predoseti pravi trenutak, uspevao je da svojoj vladi obezbedi ključne informacije i da joj proširi vidike. Kao poliglota, švajcarski đak i čovek kome je diplomatska služba bila ideal, obišao je 9 država u kojima je bio u 13 misija. Od Sofije preko Kaira do Lisabona pronosio je i štitio interese svoje države kojoj nije bilo nimalo lako da svoje tek ,,svijeno gnezdo“ osigura od najezde evropskih kondora.

Kao istaknuti parnasovac Jovan Dučić prošao je diplomatsku službu kakvom se ne mogu pohvaliti mnoge karijerne diplomate, a kamoli književnici. Jedan je od retkih koji je uspeo da dođe i do bugarskog kralja Ferdinanda i egipatskog vladara Fuada; bio je istaknuti analitičar i prognozer koji je predvideo još 1932. da je Hitler opasnost za čitav svet; imao je nepogrešiv osećaj da će ta ista Nemačka zdušno podržati zahuktalo ustaštvo koje će sa lica zemlje zbrisati mnoge nedužne živote. Sve je to za svog života uspeo da ostvari ovaj romantični pesnik i prkosni Hercegovac, sjajni diplomata i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti.

Njegova jedina želja pre smrti jeste da bude sahranjen u rodnom Trebinju koje je neizmerno voleo. Pesnikova želja je ispunjena 57 godina kasnije, kada je njegovo telo preneseno u Trebinje, 23. oktobra 2000. godine. Tamo, u prkosnoj Hercegovini, u Hercegovačkoj Gračanici, na Crkvini, brdašcu iznad Trebinja, u Blagoveštenskoj crkvi počiva srpski velikan.

Jovan Dučić
Grobno mesto Jovana Dučića, Hercegovačka Gračanica

Ostaje samo nejasno zašto nije do kraja ispunjena njegova želja iz testamenta. Umesto ploče od crnog granita, postavljena je braon ploča, na kojoj ne piše ništa, koja je u ravni poda. Na zidu, na ploči od sivog mermera, piše jednostavno Jovan Dučić – pesnik. Jednostavno, kao pero kojim je pisao antologijska dela i jednostavno kako je slavu i čast svoje zemlje pronosio širom sveta.

Pročitajte više o drugim srpskim diplomatama.

PODELI
Prethodni članakČlanovi CMJP održali sastanak sa predstavnicima ambasade Azerbejdžana
Sledeći članakPredavanje: Migrantska kriza, uzroci, posledice i perspektiva
Radomir Jovanović
Radomir Jovanović rođen je 4. februara 1994. godine u Kragujevcu, Republici Srbiji. Nakon završene srednje ekonomske škole u Kragujevcu, završava i osnovne akademske studije međunarodne politike na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Diplomirani je politikolog za međunarodne poslove i trenutno je na master akademskim studijama na Fakultetu političkih nauka, smer ekološka politika. Član je UO i jedan je od osnivača Centra za međunarodnu javnu politiku. Član je prve generacije kulturnih ambasadora Agencije za kulturnu diplomatiju iz Beča od 2016. godine i jedan je od organizatora najveće simulacije rada EU institucija na svetu - BEUM 2016. Posebno je zainteresovan za klimatske promene, pa je kao moderator vodio panel diskusiju „Godinu dana od COP21 - Srbija na putu klimatskih promena“. Pored toga interesuje se još i za diplomatsku istoriju Srbije, kulturnu diplomatiju, region Latinske Amerike, a takođe je i pasionirani ljubitelj sporta. Stipendista je Zadužbine Studenica iz San Franciska, SAD i Fonda za mlade talente Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije. Aktivno radi na implementaciji Pariskog klimatskog sporazuma u Srbiji kroz rad u civilnom društvu. Služi se engleskim jezikom.

Ostavite komentar