Dvoipodecenijski zamrznuti konflikt i vekovni spor između Jermenije i Azerbejdžana vezan za spornu oblast Nagorno-Karabah odmrznut je u ranim jutarnjim časovima u nedelju, kada je započeta razmena vatre između dve suprotstavljene strane. Istog dana, vlasti Jermenije proglasile su opštu mobilizaciju i uvele ratno zakonodavsto na šta je već sutradan stigao odgovor iz Azerbejdžana koji je proglasio delimičnu mobilizaciju. Bilans posle nekoliko dana oružanih sukoba iznosi – desetine mrtvih i stotine ranjenih.
Istorijat sukoba
Nagorno-Karabah, ili Gornja crna gora kako bi doslovno glasio prevod, retko je naseljena planinska jermenska eksklava unutar granica Azerbejdžana. Ova teritorijalna celina, kojom danas upravlja međunarodno nepriznata Narodna Republika Arcah sa svega 150 hiljada stanovnika i prestonicom Stepanakertom, već čitav jedan vek predstavlja nerešiv problem u odnosima dve zakavkaske republike. Koreni problema sežu u posleratne godine nakon Prvog svetskog rata kada su i Jermenija i Azerbejdžan proglasili nezavisnost koja je u oba slučaja bila kratkog veka jer su obe zemlje postale sastavni deo Sovjetskog Saveza.
Sovjetski lider Staljin je u tom periodu, kako bi zadovoljio azersko stanovništvo, smestio teritoriju Nagorno-Karabaha unutar granica sovjetske republike Azerbejdžan. Naredne decenije proticale su u znaku mirnog suživota u okvirima SSSR-a sve do 1988. godine kada je u Nagorno-Karabahu održan referendum o samostalnosti koji je bojkotovalo azersko stanovništvo, a čiji su rezultati bili većinski pozitivni. To je prethodilo pokušaju ujedinjenja sa Jermenijom što će biti uvod u rat za Nagorno-Karabah koji će se odvijati prilikom raspada SSSR-a i obnove nezavisnosti dveju država i trajati sve do 1994. godine.
Oružani sukobi okončani su tek posredstvom Rusije koja važi za partnersku zemlju obema zavađenim stranama. Od tada pa sve do nedelje 27. septembra, u Arcahu se živelo relativno mirno uz povremene granične incidente, kao što je to bio slučaj poslednji put u julu ove godine, a onda je izbio rat – drugi za Nagorno-Karabah.
Jermenija – zemlja drevnog naroda
Jermeni važe za jedan od najstarijih naroda čija je apostolska crkva jedna od najstarijih institucija u hrišanskom svetu, ali i za narod sa teškom istorijom koja u mnogo čemu podseća na jevrejsku. Danas ova država broji nešto ispod tri miliona stanovnika smeštenih podno planine Ararat bez izlaza na more, za razliku od istorijskih jermenskih granica koje su sezale kako do Crnog mora tako čak i do Sredozemlja.
Ogromnu ranu na duh i brojnost ovog naroda ostavio je pogrom jermenskog stanovništva 1915. godine kada je pobijena gotovo polovina celokupne jermenske populacije u masovnom zločinu od strane Turske koji Jermeni nazivaju genocidom, što Turska odbija priznati. Tako je jermensko stanovništvo danas, usled istorijskih nepogoda i stradanja, ali i uspešnog bavljenja trgovinom (po čemu su Jermeni tradicionalno poznati), raseljeno ne samo širom starog sveta nego i širom zemaljske kugle, pa se procenjuje da van same države Jermenije živi dva i po puta više Jermena negoli unutar njenih granica.
Najveće skupine jermenskog prekograničnog stanovništva nalaze se u Rusiji, Sjedinjenim Državama i Francuskoj, a u očima svetske javnosti najpoznatiji izdanci ove populacije jesu proslavljena američko-jermenska porodica Kardašijan, nekadašnji teniski broj jedan Andre Agasi, kao i francuski šansonjer Šarl Aznavur(jan). Upravo je jak lobi jermenskih iseljenika od velikog značaja za ovaj narod kako bi se na globalnoj pozornici saznalo za njihovu istoriju, pa tako često koriste priliku da iskažu sopstvenu kulturu sećanja. To je naročito bio slučaj na obeležavanju stogodišnjice genocida nad Jermenima 2015. godine, kada se u Jerevanu okupio veliki broj svetski poznatih ličnosti.
Pored istorije, prema Jermenima je jednako nemilosrdna i geografija što geopolitički položaj ove države čini globalno jednim od najnezahvalnijih. Država smeštena u planinskom predelu bez izlaza na more okružena je dvema neprijateljskim državama u vidu Turske, sa kojom deli zatvorenu zapadnu granicu, i Azerbejdžana sa kojim deli takođe neprolaznu granicu na istoku kao i na najvećem delu juga zemlje.
Granica sa Iranom na jugu predstavlja uski prolaz između dve odvojene azerbejdžanske teritorije – osovine i eksklave Nahčivan između Jermenije i Irana, a jedini pravi put u svet za Jermene predstavlja severna granica sa Gruzijom. Ipak, najvećeg i jedinog istinskog saveznika Jermeni ne pronalaze među susednim državama nego u Rusiji te nesumnjivo pripadaju ruskom svetu. Shodno tome, Jermenija je članica Evroazijske unije, ODKB-a i priključena je na ruske energetske tokove što čini egzistencijalnu osnovu ove države koja bi se u suprotnom našla prepuštena na milost i nemilost neprijateljskom Azerbejdžanu.
Ono što u političkom smislu krasi Jermene jeste negovanje demokratske kulture. Jermenija je predstavnička parlamentarna demokratska republika sa polupredsedničkim sistemom od proleća 2018. kada se u zemlji dogodila revolucija prilikom koje je vlast preuzeo premijer Nikol Pašinjan. Država takođe teži produbljivanju evropske i evroatlantske saradnje u onim granicama u kojima im to objektivne okolnosti omogućavaju te neguje bliske odnose prvenstveno sa Francuskom i SAD-om.
Bilo kako bilo, Jermenija danas važi za siromašnu zemlju koja se bori sa demografskim problemima te se po prvi put procenjuje da je broj stanovnika zemlje pao na ispod tri miliona. Istovremeno, BDP Jermenije je na nivou od oko 12 milijardi dolara, što je, poređenja radi, čak tri milijarde ispod nivoa Albanije, jedne od najnerazvijenijih zemalja Evrope.
Azerbejdžan – zemlja vatre i nafte
Azeri pripadaju turkmenskoj porodici naroda te se smatraju najbliskim narodom Turcima. Iako ne dele kontinentalnu granicu sa Turskom, Azerbejdžan je u izrazito bliskom odnosu sa ovom državom. Azerbedjžan je u poslednjem veku prošao sličan razvojni put kao i Jermenija i pod sovjetskom upravom je bio sve do 1991. godine, otkada postoji kao nezavisna država. Upravo u sličnom zajedničkom istorijskom putu pod SSSR-om ogleda se i jedina sličnost između ove dve zemlje.
Azerbejdžan izlazi na Kaspijsko more prebogato izvorima nafte i gasa koji su ovu državu učinili brzorastućom ekonomijom, a glavni grad Baku jednim od najlepših gradova ovog dela sveta kroz koji se ogleda silno azersko bogatstvo. Iako ne nosi težinu velike istorijske nacije, Azerbejdžan danas sa preko deset miliona stanovnika i BDP-om od skoro 50 milijardi dolara predstavlja stabilnu državu čiji vojni budžet gotovo da može da se poredi sa celokupnim budžetom Jermenije.
Kao i brojni drugi novokomponovani bogataši, ni Azeri se ne libe da svetu pokažu svoju finansijsku moć i tako skrenu pažnju na svoju zemlju. Prilikom organizacije Evrovizije 2012. godine su za svega nekoliko meseci izgradili velelepnu dvoranu u Bakuu uz rekordnu sumu novca utrošenu na organizaciju ovog događaja, država je bila generalni sponzor FK Atletiko Madrida koji je na dresovima pronosio slogan „Land of fire“ (Zemlja vatre), Baku je bio domaćin prvih Evropskih igara 2015, a državna naftna kompanija Socar generalni je sponzor UEFA-inih reprezentativnih takmičenja od 2016. godine, kao i pokrovitelj Velike nagrade Bakua u karavanu Formule 1.
Na pomen međunarodne slike Azerbejdžana kroz sport, nezaobilazno je pomenuti i FK Karabah iz grada Agdama koji je 1993. godine srušen do temelja u ratnim sukobima te od tada ovaj klub svoje utakmice igra u Bakuu. Višestruki su šampioni Azerbejdžana i učesnici Lige šampiona u sezoni 2017/2018. kada je čitava Evropa imala priliku da ih gleda u crno-belim dresovima koji aludiraju na svetlo i tamu te predstavljaju „klub izbeglica“ koji podržava pola miliona raseljenih Azera tokom rata za Nagorno-Karabah.
Ipak, Azerbejdžan ne može da se pohvali zavidnim nivoom demokratije iako država ima demokratsko uređenje. Na čelu države, u trećem mandatu, nalazi se predsednik Ilham Alijev. On je 2003. godine nasledio oca Hejdara Alijeva, koji je na predsedničkoj poziciji bio od 1993. godine, a prethodno i prvi zamenik premijera SSSR-a u periodu od 1982. do 1987. dok je Azerbejdžan još uvek imao status sovjetske republike. Usled dinastijske vlasti porodice Alijev, Azerbejdžan na osnovu ocena Freedom House-a potpada u kategoriju neslobodnih demokratija.
Geopolitičke okolnosti i međunarodni partneri
Ma koliko pažnje prethodnih dana okupirao novouspostavljeni sukob dve zemlje, ovaj konflikt u globalnim razmerama podvodi se u drugorazrednu kategoriju. Velike sile nemaju previše interesa u ovom sukobu, pa tako nastoje održati dobre odnose sa obema državama te stoga pozivaju na pregovore u okviru OEBS-ove Minsk grupe nastale još u periodu rata između 1991. i 1994. godine. Rusija naročito ne želi zauzimati bilo čiju stranu iako je javna tajna da su Rusima Jermeni bliskiji, ali azerbejdžanski energenti i prisutan ruski uticaj u ovoj državi neće dozvoliti narušavanje odnosa ovim sukobom.
Jedine države koje su se do sada javno oglasile i svrstale na jednu od dve strane jesu Turska, kao prirodni zaštitnik i spoljnopolitički partner Azerbejdžana, i Pakistan kada je reč o podršci upućenoj na azerbejdžansku adresu, s tim da je zanimljivo istaći kako su, sem iz ove dve države, podršku primili i iz Sarajeva od strane bošnjačkog člana Predsedništva BiH Šefika Džaferovića i njegovog partijskog šefa u SDA, Bakira Izetbegovića. Otvorenu podršku Jermenima uputio je samo Kipar koji se duže od četiri decenije nalazi u drugom zamrznutom konfliktu na severu zemlje upravo sa Turskom.
Zašto baš sada
Ipak, okolnosti koje su dovele do tekućeg sukoba na dugoročnom planu nisu slučajne. Jermenija je ‘90-ih iz rata izašla kao pobednik značajno proširivši teritoriju Arcaha te uspostavivši de fakto kontrolu nad ovom oblasti uprkos činjenici da nijedna država priznata od strane UN-a ne prizanje Arcah, uključujući i samu Jermeniju. Međutim, od nekada bogatog trgovačkog naroda u odnosu na siromašno azersko stanovništvo ostalo je samo istorijsko sećanje.
Jermenija se suočava sa demografskom krizom koja dovodi u pitanje njihovu budućnost, a sukob sa Azerbejdžanom oko Nagorno-Karabaha i dostojanstvo nacije. Na drugoj strani, u Azerbejdžanu, u čiju korist rade kazaljke na satu, odlučni su da po svaku cenu ako ne povrate suverenitet nad sopstvenom teritorijom onda zasigurno skrenu pažnju svetske javnosti na ovaj problem.
Izgledi za okončanje sukoba iz trenutne perspektive ostaju nejasni, ali u borbi između Davida i Golijata, kao i u legendi, ne pobeđuje nužno Golijat, a upravo to i jeste ono što jermenski narod okuplja i ujedinjuje i u ovim vremenima krize u cilju odbrane Nagorno-Karabaha, koji će Azerbejdžan svim silama nastojati da vrati pod svoje okrilje. Hoće li uspeti u tome ili će Jermeni i iz ovog sukoba izaći kao pobednici otkriće vatreni period pred nama.
Autor: Marko Lončar, dopisnik Centra iz Banjaluke i student Fakulteta političkih nauka u Banjaluci. Ekskluzivno za cmjp.rs.
Naslovna fotografija: Armenian Defense Ministry, via Agence France-Presse/Getty Images
