U proteklih nekoliko decenija multinacionalne korporacije zauzimaju centralno mesto u raspravama mnogih ekonomista, sociologa, aktivista i visokih državnih činovnika širom sveta. Iako su mišljenja o ovim konglomeratima uglavnom podeljena, njihov uticaj na privrede država i svakodnevne živote ljudi ne može se poreći. Danas, međutim, moderna istorija se nalazi na raskršću upravo zbog neizvesne budućnosti multinacionalnih korporacija.
Uspon multinacionalnih korporacija, kakve ih poznajemo danas, može se pronaći u godinama neposredno posle pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine. Uz masovno širenje zapadnjačkih ideja liberalne demokratije i odricanje ideja komunizma i nacionalizma, činilo se da svetska istorija doživljava preporod. Pisci, poput Fransisa Fukujame, verovali su da je ljudska vrsta došla do „krajnje tačke ideološke evolucije čovečanstva” i ,,kraja same istorije”. Usled ovakvih političkih uslova i promena u javnom mnjenju, dolazi do razvoja integrisane svetske ekonomije, a samim tim i novih prilika za razvoj domaćih preduzeća.
Širenje uticaja multinacionalne korporacije
Od tog perioda kompanije počinju naglo da se šire i ,,vertikalno” – povećavajući proizvodne mogućnosti i veličinu, i ,,horizontalno”- šireći se na nova tržišta. O tome koliko se naglo desila ekspanzija svedoče podaci da su početkom 20. veka postojale samo 3 firme sa imovinom u vrednosti od oko 500 miliona dolara, dok je početkom 21. postojalo bar 300 firmi sa imovinom od preko milijardu dolara. Danas, ekonomska moć ovih preduzeća nadmašuje privrede mnogih država – od 100 najvećih ekonomija na svetu, čak 51 su korporacije, dok ostalih 49 čine države (na osnovu poređenja korporativnih prihoda i bruto domaćih proizvoda država). Ovakav razvoj situacije odrazio se na privrede mnogih suverenih država, kako industrijalizovanih, tako i onih u razvoju.
Naime, veliki deo beneficija razvoja multinacionalnih konglomerata uživale su razvijene privrede država koje su primale poreski prihod od njihovog poslovanja. Među takve države ubrajaju se Švajcarska, Luksemburg, Singapur i mnoge druge. Takođe, sa razvojem multinacionalnih korporacija, svet je doživeo do tada neprikosnoven razvoj i ,,prelivanje” tehnologija. Širenje uticaja zapada na ostatak sveta donelo je sa sobom mnogobrojna naučna i tehnološka otkrića, kao i nove poglede na prava radnika i položaj žena u industriji. Već 2002. godine, multinacionalne korporacije doprinele su udelom od 46% u ukupnim svetskim ulaganjima u istraživanje i razvoj (Research and Development).
Mnoga domaća tržišta širom sveta osetila su pritisak konkurencije stranih proizvođača, te je potrošačima obezbeđen širi i raznovrsniji spektar proizvoda i usluga, po nižim cenama. Čak i države u razvoju osetile su dobre strane globalizacije – u 2010. godini, države u razvoju privukle su više od 50% ukupnih stranih direktnih investicija. Štaviše, prema podacima Međunarodne organizacije rada (International Labour Organization), transnacionalne korporacije zapošljavaju 95 miliona ljudi širom sveta, od kojih je većina iz država ,,trećeg sveta”.
Međutim, oštra podeljenost javnog mnjenja u pogledu aktivnosti međunarodnih konglomerata nastaje zbog brojnih problema koje ove korporacije izazivaju. Jedno od glavnih pitanja je izbegavanje izmirenja poreskih, kao i drugih obaveza kroz manipulaciju monetarnih sistema ili, čak, otvorenu korupciju. Jedan od načina na koji multinacionalne kompanije ovo rade je tzv. razmena unutar kompanije (intra-company trade), čime firme zaobilaze tržišne mehanizme kontrole i državne zakone i propise. Sa druge strane, uticaj multinacionalnih korporacija na domaća tržišta dosegao je nivo gde domaća preduzeća više ne mogu da konkurišu protiv ogromnih prednosti u tehnologiji i resursima koju konglomerati imaju. Time dolazi do istiskivanja manjih, lokalnih firmi sa tržišta i povećavanja zavisnosti nacionalne privrede od uvoza i stranih investicija.
Takođe, kao česta tema rasprava pojavljuje se pitanje ugroženosti ljudskih prava i životne sredine koje prouzrokuju inostrane firme. Dobro je poznato da korporacije teže ka povećanju profita tako što će smanjivati troškove, između ostalog i nadnice radnika, do nepodnošljivih mera. Radna snaga, pogotovo u manje industrijalizovanim državama, biva eksploatisana od strane poslodavaca. Isto tako, smatra se da su globalno zagrevanje i klimatske promene velikim delom izazvane aktivnostima korporacija kao što su Chevron, ExxonMobil, BP i druge – 70% ukupne emisije štetnih gasova dolazi od ovakvih firmi.
Ipak, pokazalo se da način funkcionisanja ovih globalnih aktera nije održiv bar ne u dugom roku. Naime, uticaj multinacionalnih korporacija, od svetske ekonomske krize 2008. godine, sve do danas, znatno je opao. Više od pola najvećih svetskih kompanija iskusilo je pad u prinosu na kapital (return on equity) u poslednjih deset godina, a 40% nije uspelo da ostvari ni prinos od 10% – što se smatra osnovnim pokazateljem stvaranja bilo kakve vrednosti.
Najskoriji primer posledica ovakve situacije je nedavna odluka OPEC-a (Organizacije zemalja izvoznica nafte) da smanji cenu nafte usled nedovoljne tražnje. Razlozi za ovako loše performanse globalnih firmi u poslednjem periodu su mnogobrojni, od uvođenja novih regulacija i antimonopolskih zakona od strane vlada država, do napretka tehnologije i promene situacije na tržištima. Međutim, u korenu problema može biti i širi razvoj svetskih trendova i još jedna prekretnica u toku svetske istorije – okretanje od fenomena globalne, integrisane ekonomije ka nezavisnim, nacionalnim ekonomijama. U svakom slučaju postavlja se pitanje: ,,Kuda odavde?”
Usled velike zavisnosti privreda mnogih država od doprinosa multinacionalnih korporacija, teško bi bilo zamisliti potpuno prekidanje ovih odnosa. Sa druge strane, dešavanja na svetskoj političkoj sceni, kao što je imenovanje Donalda Trampa (poznatog po izolacionističkim tendencijama) za predsednika SAD, ne obećavaju poboljšanje pomenute situacije. Zbog ovoga, zadatak vlada suverenih država, kao i sadašnjih i budućih svetskih lidera, biće da osiguraju održivi razvoj i dalji prosperitet u ovako neizvesnim vremenima. Što se tiče uspona multinacionalne korporacije kao fenomena, pokazalo se da, skoro tri decenije kasnije, on nije obeležio ,,kraj istorije”, već samo početak jednog razdoblja u istoriji čovečanstva kome se, po svemu sudeći, nazire kraj.
Bibliografija:
Giddens A. Sociology. Fourth Edition. Cambridge: Polity Press 2001.
The Economist. Everybody’s Favourite Monsters. Survey of Multinationals, 27 March 1993.
Institute for Policy Studies. Top 200:The Rise of Corporate Global Power.
Javorick B. Multinationals indeed bring good jobs to host countries – here’s why. The World Bank (worldbank.org). Accessed February 26, 2017.
International Labour Organization. Engaging multinational enterprises on more and better jobs. November 2014.
Kim K. B. Direct employment in multinational enterprises: Trends and implications. Geneva: International Labour Organization 2006.
World Investment Report (www.worldinvestmentreport.org). Accessed February 26, 2016.
The Guardian. Just 90 companies caused two-thirds of man-made global warming emissions. Greenhouse gas emissions, 20 November 2013.
The Economist. The retreat of the global company. The biggest business idea of the past three decades is in deep trouble, January 2017.
