Veliki pronalazač koji je stvarao civilizaciju u kojoj živimo. Visoki intelektualac i nepokolebljivi monarhista. Istaknuti srpski patriota i pre svega veliki diplomata. Osnivač NASA i čovek koji je skrojio granice SHS, donevši Srbiji Banat. Dobitnik Pulicerove nagrade i profesor na brojnim univerzitetima. Mihajlo Pupin, čovek koji je zadužio svet.
Rođen je 9. oktobra 1854. godine u banatskom selu Idvor, koji se nalazi u današnjoj opštini Kovačica, u srpskoj graničarskoj porodici Pupin kao deveto dete Koste i Olimpijade. Po pravilima surovog sveta vojne granice Habzburške imperije i on je bio predodređen da bude još jedan seljak-vojnik, koji će štititi Evropu od osmanske najezde ili ratovati bilo gde kad car iz Beča pozove. Međutim, njega je druga sudbina čekala.
U svojoj autobiografiji ,,Od imigranta do pronalazača“ (ili, kako je u Srbiji prevedeno, ,,Od pašnjaka do naučenjaka“) on, kao Mihajlo Majkl Idvorski Pupin, se priseća kako je njegova majka pričala učitelju u rodnom Idvoru, da je u snu videla kako je Sveti Sava položio svoje ruke na glavu njenog sina i rekao joj: ,,Pusti ga da pođe u svet gde može naći više duhovne hrane za dušu svoju, tako željnu znanja i nauke.“ I tako će i biti.
Išao je u Srpsku veroispovednu osnovnu školu, a potom je školovanje nastavio u nemačkoj osnovnoj školi u Perlezu. Srednju školu učio je u Pančevu i bio je jako talentovan za nauku. Zahvaljujući lokalnom proti dobio je stipendiju ali je opet do izražaja došlo njegovo političko delovanje. Još kao đak učestvovao je u protestima srpske omladine protiv austrougarskog režima. U jednom sukobu sa nemačkom omladinom, žandarmi su ga uhvatili sa ,,nogom na austrougarskoj zastavi“. Zbog toga je on morao da napusti Pančevo.
U beli svet je krenuo u jedinom odelu koje je imao, sa crnom jagnjećom šubarom na glavi, ogrnut dugim žutim kožuhom srpskog graničara, iskićenim po ivicama crnim i crvenim arabeskama. Sve što je imao sa sobom poneo je u dve šarene vunene torbe. Dečak koji nije otišao dalje od Pančeva, ukrcao se na brod za Budimpeštu. Umorni Mihajlo je prespavao stanicu na kojoj je trebalo da presedne za Prag i probudio se u Beču.
Tada je osetio svu gorčinu i žestinu tuđeg sveta u liku bečkih konduktera koji su ga izvređali kao ,,glupavog srpskog svinjara i nevaspitavinu seljačinu“. Međutim, zahvaljujući jednom paru starijih putnika koji su mu uredno kupili kartu, mladi srpski genije je stigao u svoje odredišno mesto, u Prag 1872. godine. Tamo je završio šesti i sedmi semestar sedmog razreda. Samo dve godine kasnije, 1874. godine mu umire otac i Mihajlo je poželeo da se vrati kući, međutim, majka ga je zavetovala da završi školovanje u Pragu.
U svojoj autobiografiji Pupin ističe kako je našao oglas parobrodarskog društva ,,Hamburg- Amerika“, koje je nudilo jeftin, nekomforman prevoz od Hamburga do Njujorka. Prodao je knjige, sat, odeću, žuti kožuh i crnu šubaru ne bi li skupio novac za kartu. Brodom ,,Vestfalija“, krenuo je na put 12. marta 1874. i posle 14 dana putešestvija po uzburkanom Atlantiku, ukazala mu se obala Long ajlenda u Njujorku. I tu zapravo kreće njegov put od idvorskog čobanina do američkog sna.
U stilu latinske izreke per aspera ad astra, mladi Mihajlo je narednih pet godina radio kao fizički radnik. Vukao je đubre, radio u štali, vršio istovar i utovar, okopao je njive, radio u fabrici keksa. Paralaleno sa tim, išao je u večernju školu i učio engleski, grčki, latinski jezik i svetsku književnost (znao je, primera radi, celu Ilijadu napamet). Svaki slobodni trenutak koristio je za svoje stručno i naučno usavršavanje. Biblioteka ga je jednako viđala kao i njiva. Celo leto 1879. godine je marljivo učio spremajući prijemni ispit za prestižni Kolumbija Univerzitet. O tom periodu svog života Mihajlo u svojim memoarima ističe sledeće:
– Posle svaka dva časa testerisanja drva kupao sam se i ronio u reci Paseik i na kraju leta bio sav u mišićima. Ovo se pokazalo kao vrlo značajno, mišići i mozak su dve izvanredne stvari koje treba imati pri odlasku na koledž. Svakog dana učio sam po osam sati: tri sata grčkog pre podne, tri latinskog po podne; a dva sata uveče ostale predmete.
U septembru te iste godine, Mihajlo Pupin, koji je imenu dodao i Idvorski, s najboljim rezultatom postao je student Kolumbija univerziteta sa punom stipendijom. I sve to postigao je sa samo 5 centi u džepu sa kojima je stupio na tle Njujorka za pet godina.
Studije je završio 1883, posle čega se na kratko vraća u Evropu, u Veliku Britaniju, gde je nastavio usavršavanje na Univerzitetu Kembridž. Posle Kembridža Pupin započinje studije eksperimentalne fizike na Univerzitetu u Berlinu kod čuvenog profesora Fon Helmholca.
Doktorsku disertaciju je uspešno odbranio 1889. godine i te iste godine je održao ,,zavetni govor“ na jubilarnom vidovdanskom pomenu kosovskim junacima u Berlinu. Posle doktorata vraća se na Univerzitet Kolumbija, gde počinje da radi kao redovni profesor 1901. godine. Predavao je teorijsku elektrotehniku, što ga je usmerilo na istraživanje polja elektromagnetnih fenomena. Ubrzo, došao je do otkrića električnog strujnog kola sa podešavanjem u rezonancu, koje se primenjuje u radio-vezama.
Ovaj patent prodao je kompaniji ,,Markoni“. Godinu dana nakon što je Rendgen otkrio čuvene X-zrake, Pupin je došao do sekundarne rendgenske radijacije i razvio metodu brzog rendgenskog snimanja. Tako je proces snimanja smanjio sa jednog sata na nekoliko sekundi. No, to nije sve. Najpoznatiji je po Pupinovim kalemovima; induktivnim kalemovima koji se primenjuju za prenos telefonskog signala na dužim rastojanjima. Proces njihovog uključivanja u liniju njemu je u čast nazvan ,,pupinizacija“. Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i ogromnu zaradu jer je telefonska kompanija ,,Bel“ kupila pravo korišćenja patenta 1901, kao i kompanija ,,Simens i Halske“ u Nemačkoj.
Za ovo otkriće dobio je zlatnu medalju Nacionalnog instituta za društvene nauke. Sam Pupin je patentirao 34 pronalaska uglavnom iz telefonije, telegrafije i radio tehnike. Patentirao je električni prenos pomoću rezonantnih strujnih kola, proizvodnju asimetričnih struja, bežično prenošenje signala, radiofonski prijemnik i još mngo toga. On je toliko zadužio Ameriku da su njegovim imenom nazvali jedan od brodova američke ratne mornarice tokom Drugog svetskog rata, koji je plovio u sastavu flote Abrahama Linkolna. Amerikanci su, takođe, najveću laboratoriju za fiziku, koja se nalazi na Kolumbija univerzitetu, nazvali Pupin hol.
Dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, bio je član Američke akademije nauka, Srpske kraljevske akademije i počasni doktor čak 18 univerziteta. Pomenimo samo medalju Eliot Kreston instituta Frenklin 1902, Herbertovu nagradu 1916, Edisonovu medalju američkog instituta inženjera elektrotehnike i daleko najvažniju Pulicerovu nagradu koja se dodeljuje za najveće doprinose u književnosti, novinarstvu i komponovanju od 1917. godine.
Nagradu je ustanovio američki novinar mađarskog porekla Džozef Pulicer, koji je nakon smrti 1911. ostavio svoj novac Univerzitetu Kolumbija, koji i dan-danas krasi bista velikog Mihajla Pupina. On je tu nagradu dobio 1924. godine, za pomenuto autobiografsko delo ,,Od pašnjaka do naučenjaka“.
Mogao je i do Nobelove nagrade ali negde u to dobra krenulo je ,,zveckanje oružja“ na Balkanu koje će doneti veliko krvoproliće. ,,Amerikanac po obrazovanju ali Srbin po rođenju“, kako je za sebe govorio Pupin, je osetio potrebu da pomogne svom narodu. Pored naučne i obrazovne do izražaja dolaze i njegove diplomatske veštine. Najpre, jako je bitno uočiti da je ovaj veliki naučnik još 1907. godine osnovao Slovensko iseljeničko društvo, koje predstavlja neku vrstu lobija slovenskih grupa naroda (Rusa, Čeha, Slovaka, Poljaka). Organizovao je srpske imigrante, a pamti se i njegov svesrpski sabor u Klivlendu 1909. godine.
Pupinov neposredni ulazak u srpsku državnu politiku inicirao je 1910. godine tadašnji ministar spoljnih poslova Milovan Milovanović koji ga je predložio za počasnog konzula Srbije u SAD. Naučnik je u početku odbijao takvu mogućnost, smatrajući da tu dužnost treba da obavlja bankar ili advokat. Međutim, ipak je 1911. prihvatio gotov ukaz o postavljenju s potpisom kralja Petra, gde je kralj istakao divljenje njegovom demokratskom držanju.
Jedan od njegovih prvih poteza bio je povezivanje organizacija Crvenog krsta u Srbiji i SAD, a u vreme balkanskih ratova Pupin finansira i izdaje besplatni dnevni list ,,Srpski dnevnik“ koji treba da obaveštava iseljeništvo. Konstantno je tražio američku podršku u borbi za oslobođenje balkanskih naroda od otomanskog militarizma. Sukobljavao se i sa Aleksandrom Kontom, austrijskim lobistom u SAD, koji se podsmevao srpskoj zaostalosti.
Kada je izvršen atentat u Sarajevu na Vidovdan 1914, istog dana je u Univerzitetskom klubu u Njujorku održao govor u kom je austrijsku represivnu politiku naveo kao glavni razlog tragedije. Bio je pasionirani borac za srpske interese. Branio je srpsku vladu od izmišljenih napada nekih listova i pojedinaca, razgovarao je sa brojnim američkim zvaničnicima, pa i sa predsednikom Ruzveltom koji mu je obećao da će on i Republikanska partija podržati napore da Jugosloveni stvore nezavisnu državu.
Uoči proboja Solunskog fronta, on je založio svu svoju ogromnu imovinu uspešnog profesora i pronalazača da bi srpska vojska dobila opremu i naoružanje. Naime, vojni liferanti saveznika SAD nisu želeli da daju robu na veresiju vojsci zemlje sa vladom u izbeglištvu na nekom malom grčkom ostrvu. Tek kada je Pupin založio sve što je imao, i imovinu i čast, srpskoj vojsci je isporučivan ratni materijal i naoružanje.
Organizovao je i Kolo srpskih sestara 1914. i angažuje se u sakupljanju pomoći i upućivanju dobrovoljaca. Takođe je bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad. Ostaće zabeleženo i to da je bio glavni govornik 1912. na sveslovenskom protestnom zboru u Karnegi Holu, pred deset hiljada ljudi kome su prisustvovali i članovi tada najuglednijih američkih porodica, kao što su Ruzveltovi i Rokfeleri.
Međutim, kao član Jugoslovenskog odbora veoma brzo se razočarao u jugoslovensku ideju budući da Slovenci i Hrvati nisu mogli da skupe ni 200 dobrovoljaca dok hiljade Srba odlazi u pomoć otadžbini. Zbog toga je smatrao da srpski narod treba da odigra navjeću ulogu u stvaranju jugoslovenske države. Ovakav stav doveo je do toga da ga Pašić odrekne i oduzme mu status počasnog konzula. Međutim, on ga se ponovo setio tek 1919. kada su saveznici doslovno izbacili delegaciju SHS sa mirovne konferencije u Parizu u kojoj su bili i bivši neprijateljski ministri iz Austrougarske.
Pupin je lično uputio memorandum 19. marta 1919. predsedniku SAD Vudrou Vilsonu, kojim ga je upoznao o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međimurja, Baranje i Makedonije. Vilson je tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom i prihvatanju Pupinovih predloga kojim je Jugoslavija dobila široki izlaz na Jadran. Praktično, on je Srbiji, ispostaviće se kasnije, doneo Banat koji su tako žarko želeli Rumuni. Tako je njegov Idvor ostao u sastavu Srbije iako za to nikada nije dobio priznanje. A veliko je pitanje šta bi bilo sa Kraljevinom SHS da Pupin nije bio u Parizu.
I ne samo to. Danas je opšte poznato (nažalost, ne toliko u Srbiji) da je od tajnog tima u kome je Pupin razvijao sonar i radio komunikacije, nastala agencija NASA. Tačnije rečeno, Mihajlo Pupin je 23. aprila 1915. godine, sedeo na prvom sastanku Nacionalnog savetodavnog komiteta za aeronautiku (NACA) u Kancelariji Sekretara rata, čime je postao jedan od dvanaestorice ljudi koji su osnovali NASA. On je bio član Glavnog odbora NACA i predsedavajući Podkomiteta za komunikacije vazduhoplova. U svojoj autobiografiji, srpski naučnik je otkrio da je ideje za svoje genijalne pronalaske poneo iz pastirskog detinjstva u rodnom Idvoru. Tako je recimo, korišćenje akustičnih talasa za otkrivanje podmornica bilo zasnovano na treperenju noževa zabodenih u zemlju za komunikaciju između pastira koji su lovili lopove.
Pored brojnih drugih univerziteta, Mihajlo Pupin je postao počasni doktor nauka Univerziteta u Beogradu 1929., kada dobija i Orden Belog orla Prvog reda Kraljevine Jugoslavije. Pored toga, iste godine, dobija Orden Belog lava Prvog reda, najvišeg odlikovanja za strance Čehoslovačke. U SAD je 1958. godine ustanovljeno odličje Medalja Mihajla Pupina, koja se dodeljuje za doprinos nacionalnim interesima Amerike. Nagrada je uvedena 104 godine posle njegovog rođenja, zbog uverenja Amerikanaca da je rođen 1858. godine. Nagradu je 1961. dobio i Edgar Huver, najpoznatiji direktor američkog FBI. U Beogradu je 1946. osnovan Institut Mihajlo Pupin. On ima i bulevar sa svojim imenom kao i nedavno otvoreni most u Beogradu. Pored toga, jedan krater na Mesecu nosi njegovo ime.
Ipak, i pored svega ovoga, ostaje gorak utisak da Srbi i ne poznaju dovoljno, uz Nikolu Teslu, najvećeg srpskog naučnika svih vremena. Na primer, svako zna da je Aleksandar Bel izumeo telefon. Međutim, ono što malo ljudi kod nas zna jeste da je Bel izumeo samo lokalni telefonski poziv. Mihajlo Pupin je taj koji je stvorio međugradske i međunarodne telefonske pozive svojim induktivnim kalemovima. To potvrđuje i nekadašnji dekan Škole za tehničke i primenjene nauke na Univerzitetu Kolumbija Zvi Galil.
Nepravedno zapostavljen od obe Jugoslavije (od kojih je ova druga opljačkala njegovu imovinu, pretvorivši njegov rodni dom u kafanu), domaćih političara i istoričara Mihajlo Pupin ostaće zabeležen kao jedan od najvećih umova čovečanstva, koji u neprekidnoj trci za dobro i napredak ljudi, zauzima središnje, najbolje mesto u ,,stazi“ pored Ajnštajna, Marije Kiri, Rendgena, Tesle i ostalih velikana.
Jedna od mnogih anegdota i dogodovština koje prate buran i inspirativan žihot Mihajla Pupina jeste ona kada je kralj Aleksandar ponudio Pupinu da mu država izgradi vilu na Dedinju, ako ikad odluči da se vrati u otadžbinu. Pupin je kralju odgovorio da, ako se bude vraćao, može da izgradi kuću jedino u Višnjičkoj banji, kako bi svako jutro mogao da gleda svoj Banat. I to valjda nešto govori o ličnosti i karakteru našeg velikana.
Umire u Njujorku 12. marta 1935. godine, gde i danas počiva u miru.
Mihajlo Pupin – čovek koji je previše bio Srbin za obe Jugoslavije.
