Poslednja operacija sirijske armije na jugu Sirije približava se kraju i njen konačan završetak označiće otpočinjanje poslednje ili pak samo još jedne faze u sirijskom konfliktu.
Ofanziva na grad Daru označena kao „operacija Bazalt“ usledila je nakon uspešne kampanje oslobađanja brojnih pobunjeničkih džepova u predgrađima i okolini Damaska. Nova operacija koja je otpočela 18. juna dovela je do munjevitog sloma pobunjenika koji su u određenim mestima odustali od otpora i organizovanjem pro-vladinih demonstracija brzo omogućili ulazak vojske. U roku od manje od mesec dana, grad Dara koji je bio podeljen između pobunjenika i vladinih snaga još od 2011. opkoljen je i pobunjenici su potpisali sporazum kojim predaju južni deo grada vojsci.
Usledio je drugi deo ofanzive na pobunjeničke teritorije koje se graniče sa Golanskom visoravni koju kontroliše Izrael i koje će prema trenutnom toku dešavanja u kratkom roku preći u ruke vlade, zajedno sa malom teritorijom koju kontroliše Islamska država, odnosno njeni ostaci. Izrael, nemoćan da zaustavi sled događaja, s vremena na vreme bombarduje sirijske položaje insistirajući da neće dozvoliti prisustvo iranskih snaga na jugu Sirije.
Završetak ove operacije na jugu Sirije ostavlja Siriju podeljenu na 5 delova. Najveći jeste pod kontrolom sirijske vlade. Zatim, veliku oblast na severoistoku Sirije kontroliše SDF – Sirijske demokratske snage. Sledi teritorija pod kontrolom Turske, odnosno njenih štićenika, pro-turskih pobunjenika u oblasti oko gradova Al-Bab i Afrin. Četvrti deo jeste provincija Idlib koje je poslednje uporište pobunjenika. Zbog mogućnosti da ova oblast bude sledeća meta napada sirijske vojske, Erdogan je u telefonskom razgovoru pre nekoliko dana poručio Putinu da bi takav napad „uništio“ diplomatske napore koji se preduzimaju u Astani. I poslednji, peti deo jeste mali pustinjski pojas teritorije uz granicu sa Irakom u kojem su SAD unilateralno postavile svoju vojnu bazu. U više navrata Rusija je američko vojno prisustvo na ovom mestu označila kao nelegalno i neprihvatljivo. Međutim, mali su izgledi da bi Rusija i sirijska armija rizikovali direktan sukob sa američkom vojskom, pa je izglednije da će sačekati ishod diplomatskih napora.
Pred Rusijom i Sirijom se nalazi veliki izbor. Prva opcija je nastavak vojne kampanje oslobađanja države i napad na pobunjeničke oblasti u Idlibu uz istovremeni rizik sukoba sa Turskom koja teži da ovu oblast stavi pod svoju zaštitu. Time će građanski rat u Siriji samo ući u novu fazu koja će produžiti agoniju sirijskog naroda i možda pokrenuti novi izbeglički talas.
Druga opcija jeste potpuno okretanje diplomatiji i rešavanje preostalih pitanja u okviru pregovora u Astani koji se održavaju pod pokroviteljstvom Rusije, Turske i Irana. Turska bi mogla da upotrebi svoj uticaj na pobunjenike u Idlibu i da utiče na njihovo razoružavanje i vraćanje pod kontrolu centralne vlade. Međutim, jasno je koliko bi to bio herkulovski zadatak. Još jedna mogućnost rešavanja pitanja Idliba jeste da Turska, u nemogućnosti da utiče na tamošnje pobunjenike, pristane na vojnu ofanzivu Damaska.
Tek nakon rešavanja statusa pobunjenika u Idlibu uslediće razrešenje situacije oko teritorije koja je pod kontrolom SDF-a i one pod indirektnom kontrolom Turske. U svakom slučaju čini se da je završetak sirijskog konflikta bliži nego ikada.
Tekst je napisao Dušan Ćurčić, student međunarodne politike na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
