Formiranju Višegradske četvorke prethodio je slom Sovjetskog Saveza, nestanak Varšavskog pakta i pad Berlinskog zida.
Države današnje centralne Evrope, Poljska, Češka, Mađarska i Slovačka, čije teritorije nekad bejaše najzapadniji delovi moćnog Istočnog bloka, osetile su potrebu da u turbulentnim geopolitičkim godinama poslednje decenije 20. veka, obezbede svom narodu bezbednu i bezbolnu tranziciju iz jednog poraženog društveno-političkog sistema u drugi, koji je tada bio na svom vrhuncu. Te su se zemlje našle na vetrometini krupnih, temeljitih promena u Evropi, pa su stoga uvidele potrebu udruživanja u jedan čvrst i perspektivan mini-blok, koji bi činili narodi koji dele slično istorijsko, kulturno i versko nasleđe, kao i tradicionalne veze. Ispostaviće se da su snaga i jedinstvo takvog saveza jači no što se moglo očekivati!
Tada, devedesetih godina 20. veka, ove su države hrlile ka EU i NATO savezu, trudeći se da zbace sa sebe crvene rite sovjetskog nasleđa, po kojima su bile prepoznatljive decenijama unazad. I na tom putu dobro su se pokazale, te su godinama njihovi primeri korišćeni kao sjajan obrazac upravo nama, građanima Zapadnog Balkana. Bio je to primer kako bi trebalo da izgleda kvalitetna i uspešna integracija u evropsku porodicu naroda i kapitalističko uređenje države.
Paradoksalno je međutim, da su upravo ove članice Unije, pre svih Poljska i naš severni sused, Mađarska, danas jedni od glavnih „kočničara“ briselske politike, kako monetarne, tako i migracione. Od uzornih učenika, koji su pomno radili na svojoj transformaciji i odrastanju, članice Višegradske grupe danas briselskoj administraciji neretko zadaju ozbiljnu glavobolju. Vladajuće elite ovih zemalja ne samo što klize ka sve većoj samostalnoti i nezavisnosti spram Brisela, već se često drznu da preispituju pa i bojkotuju odluke donešene u Evropskom parlamentu. Iz ugla zapadnoevropskih lidera, poput Emanuela Makrona i Angele Merkel, predstavnici ovih zemalja vidno su se otrgli kontroli.
Kada se to kaže, najpre se misli na harizmatičnog i kontroverznog mađarskog premijera, Viktora Orbana. Njegov odnos prema EU politici i regulativama, kao i njegov stav vezan za budućnost same Unije, u najmanju ruku bi se mogao opisati kao veoma smeo i osion, dok bi ga mnogi analitičari i stručnjaci okarakterisali kao izrazito drzak. Viktor Orban svojim izjavama i političkim potezima već godinama prkosi nadređenim evropskim kolegama, svesrdno radeći na jačanju nacionalne svesti mađarskog naroda. I upravo to svojevrsno nacionalno buđenje još jedna je zajednička karakteristika članica ove centralnoevropske četvorke. Predsednik Fidesa, po profesiji advokat, a trenutno mađarski premijer, koji je na svoj trnovit, ali neupitno uspešan politički put krenuo iz malog Sekešfehervara, danas sebe smatra prvim stubom odbrane evropske civilizacije i kulture, od „najezde talasa muslimanskih migranata“.
Po njegovom mišljenju, jedini način da Evropa poput Atlantide ne ostane potopljena pod tim izbegličkim cunamijem koji preti sa Bliskog istoka, jeste da se države EU okrenu nacionalnim politikama, jačajući hrišćansku veru, evropsku kulturu i tradiciju. U jednoj od svojih nedavnih objava na Fejsbuku, Orban je tako poručio glasačima da na predstojećim izborima za mesta u Evropskom parlamentu izaberu antimigracione lidere, ukoliko žele da zaštite svoju i budućnost svoje dece. Nemali broj puta, mađarski premijer je ovakvim stavovima ulazio u žestoke okršaje sa evropskim političarima, do te mere da je početkom godine, 12 partija članica EPP (Evropske narodne partije) uputilo zvaničan zahtev za isključenje Orbana i njegove partije Fides. No, čak ni ta činjenica nije pokolebala ovog 55-ogodišnjeg advokata na čelu Mađarske, da promeni kurs svoje politike i ublaži retoriku.
Evropska unija imala je sličnih problema sa još jednom svojom članicom, istočnim nemačkim susedom. Tvrda nacionalistička struja koja trenutno upravlja Poljskom, takođe predstavlja jedan od remetilačkih faktora evropske harmonije. Netrpeljivost prema migrantima, muslimanima, kao i LGBT osobama u Poljskoj poslednjih godina se popela na novi nivo, a osude iz Brisela s tim u vezi sve su češće. Lideri Višegradske četvorke očigledno nemaju nameru da posustanu u svojoj politici i ostaju dosledni principima nacionalne, hrišćanske i konzervativne Evrope.
Ovakva njihova politika tako je vremenom uspela da se infiltrira i među stanovništvom Nemačke, Holandije, Velike Britanije, Francuske, Italije i Španije. Poslednjih godina, u svim ovim zapadnoevropskim državama zabeležen je primetan porast desno orijentisanih, nacionalnih partija, dok političku scenu Rima, Madrida, Berlina i Pariza, polako zauzimaju ljudi poput Matea Salvinija, zatim članova partije VOX i Marin le Pen. Moglo bi se reći da su za ovaj novonastali politički fenomen itekako zaslužne zemlje Višegradske grupe. Stiče se utisak da je trenutno na delu svojevrsna inverzija uticaja u Evropi, pa su tako one države koje su devedesetih čamile u zapećku Evropske unije i praktično molile da budu integrisane u nju, obećavajući pritom da će učiniti sve što je za taj čin potrebno, danas preuzele ulogu idejnog vođe novog, evropskog poretka. Te su države pažljivo i strpljivo mirovale godinama, obnavljale i snažile svoje ekonomske, diplomatske i vojne potencijale, ne podrivajući politiku EU na koju su se obavezali.
Međutim, danas kada te države imaju jaku i stabilnu ekonomiju, čvrstu i sigurnu vladajuću strukturu, kada su privredno, vojno i u svakom drugom pogledu ojačale i stale na svoje noge, sada one ponovo ponosno dižu svoje nacionalne zastave, stavljajući ih ispred briselske plave, sa žutim zvezdicama. Ono što im je omogućilo ovakav silovit zaokret i čvrst, nacionalni stav po svim pitanjima unutar Unije, jesu, između ostalog, sledeći podaci. Ukupan bruto domaći proizvod Mađarske u prošloj godini, iznosio je 270 milijardi dolara, dok je BDP njenog partnera iz grupe V4, Poljske, bio čak 530 milijardi dolara. Što se tiče Češke njen BDP nešto je niži od Mađarskog, ali se zato ona može pohvaliti sa blizu 20 milijardi evra direktnih stranih investicija, koje su ovoj državi donele preko 150.000 novih radnih mesta. Ovo su samo neki od ekonomskih pokazatelja koji nam daju pravu sliku o tome gde se danas nalaze ove članice EU, nekada opustošene, razorene i opljačkane gubernije Istočnog bloka.
U Mađarskoj, Poljskoj i Češkoj, plate napreduju od 7 do 15 odsto godišnje, i trenutno se kreću u rasponu od 1.000 do 2.000 evra. Jasno je dakle na kojim osnovama počiva ta odlučnost, taj dosledan i nepokolebljiv stav, kao i nacionalni ponos, koji krase Višegradsku grupu. Do koje granice će Brisel dozvoliti i tolerisati ovu mini uniju, u okviru svoje Unije, ostaje da se vidi. Ono što je za sada sigurno to je da su saradnja i jedinstvo Višegradske četvorke neupitni, što pokazuju i novi, ambiciozni građevinski, infrastrukturni projekti koji se najavljuju. Naime, plan je da brzom prugom budu povezane Budimpešta, Bratislava, Ostrava i Varšava. Mađarski ministar spoljnih poslova i trgovine Peter Sijarto, istakao je nakon razgovora sa potpredsednikom Evropske investicione banke, Vazilom Hudakom, da će to biti jedan od najambicioznijih železničkih projekata u dosadašnjoj istoriji zemalja Višegradske grupe.
V4 kao što vidimo nepokolebljivo i složno gradi svoju viziju nove, reformisane Evrope, ali ovaj put, reformisane u jednom drugom pravcu, u jednom novom ruhu. Nastojeći da vrate stari, izgubljeni identitet evropskih nacija, tradicionalnih naroda koji su gajili porodične i konzervativne vrednosti, ponosnih naroda čija je istorija isprepletena hiljadugodišnjim nitima, lideri ovih zemalja popločavaju put novim, mladim naraštajima. Ukoliko te nove generacije budu uvidele u čemu se ogleda poraz današnjeg briselskog koncepta, gde su načinjene greške i šta se mora ispraviti, ima nade za novu zoru Starog kontinenta, koja se danas, nažalost, postepeno gasi. U moru zabluda, problema, konflikata, nesuglasica i dogmi, lažnog sjaja i devijantnih navika, zemlje poput Višegradske grupe pružaju novi put, novu alternativu. Tim putem trebalo bi da pođemo i mi, stanovnici balkanskih država, stari evropski narodi. Jer oni koji su nekada pognute glave lutali hodnicima istočne Evrope, zaparloženi i zapostavljeni, danas nam mogu služiti kao žarka svetiljka u tunelu koji zovemo, put ka Evropskoj uniji.
