Iako je Srbija hiljadama kilometara udaljena od Ostrva Velika Britanija je, praktično od uspostavljanja moderne srpske države, itekako bila zainteresovana da sa Srbijom gradi diplomatske odnose i da, preko nje, na Balkanu proširuje svoju zonu uticaja. S tim u vezi, srpsko-britanski diplomatski odnosi počinju intenzivno da se razvijaju u 19. veku.
Srbija je nakon ugušenog Prvog srpskog ustanka, rešila da digne i Drugi srpski ustanak ali sa drugačijom taktikom – a to su diplomatija, pregovori i posredovanje. Mudri, a opet nepismeni, knez Miloš je Srbiju izveo u svet i doveo svet u nju.
Nakon preseljenja prestonice u Kragujevac 1818. godine, krenuo je ubrzani razvoj Srbije. Taj ubrzani razvoj je kulminirao 1830. godine kada je sultan Mahmud Drugi darovao Srbiji Hatišerif kojim je zaokruženo stvaranje nezavisne državne uprave i autonomije. Tim činom Srbija je dobila fizionomije države, tačnije postala je Kneževina. Tada su krenula da se, simbolički rečeno, ,,lome koplja“ oko ovog dela evropske teritorije.
Neposredan povod za uspostavljanje srpsko-britanskih odnosa bilo je uspostavljanje srpsko-austrijskih diplomatskih odnosa 1836. godine. Tada je u listu Journal de Francfort u maju te iste godine objavljeno da je Austrija postavila svog prvog konzula u Srbiji. Taj čin se pre svega procenjivao u svetlu austrijsko-ruskih odnosa i podeli ,,balkanskog kolača“.
U junu je britanski ambasador u Carigradu Ponsonbi ukazao na potrebu uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Srbijom i istakao zabrinutost za preveliko širenje ruskog uticaja na Srbiju. Zbog toga je predložio lordu Palmerstonu, britanskom ministru inostranih poslova, da u Srbiju pošalje nekog ,,preduzimljivog konzula“ koji bi zastupao britanske interese na ovom podneblju i koji bi uspeo da spreči dalju rusku ekspanziju.
Najpre je britanski diplomata i publicista Dejvid Urkvart došao u Srbiju da izvidi situaciju i ,,opipa teren“. Preko njega, Britanija je uspostavila direktan kontakt sa knezom Milošem. Urkvart je dolazio u Srbiju u četiri navrata u periodu 1830-1837. Kao izraziti rusofob i turkofil, on je tokom svog boravka, razgovarao i ubeđivao kneza Miloša da se oslobodi ruskih stega i protektorata i okrene se ka Zapadu.
Svoje impresije Srbijom je objavljivao u časopisu ,,Portfolio“ koji je zajedno sa Adamom Čartoriskim on izdavao. Stoga, može se reći da je upravo on postavio kamen temeljac srpsko-britanskih odnosa i da se može smatrati idejnim tvorcem nove politike Velike Britanije prema ovom prostoru, a što će najbolje rečima opisati prvak liberala Viljem Gledston, prilikom izbijanja hercegovačkog ustanka i ponovnog otvaranja Istočnog pitanja.
Suština te politike svodila se na to da se Turska najlakše može očuvati tako što će se balkanskim narodima dati izvesna autonomija, pa čak i nezavisnost, i da će eventualni veliki Savez balkanskih zemalja biti pouzdana brana širenju ruskog uticaja na Balkanu.
Dakle, čitava priča oko uspostavljanja srpsko-britanskih odnosa se prelama kroz prizmu večite borbe i nesklada između Rusa i Britanaca. Sprečavanje širenja ruskog protekcionizma, geostrateško pozicioniranje i borba za ,,ključ“ i čuvanje važnog balkanskog mosta koji povezuje Istok i Zapad je, između ostalog, politika koju će Velika Britanija uz manje izmene voditi i narednih decenija na Balkanu.
Ono što je zanimljivo jeste i činjenica da je nakon Unkjar- Iskelesijskog ugovora 1833. godine, Rusija postala pokrovitelj interesa Srbije i koja je preko nje želela da proširi svoju zonu uticija, te je nastojala da se meša u njenu unutrašnju i spoljnu politiku. To je primetila i Austrija koja je sve više pokazivala zainteresovanost, pa se Srbija, sticajem okolnosti, našla u ,,zapetljanom klupku interesa“ velikih sila.
Da stvar bude još složenija, Britanija, koja je do tada u svojoj spoljnoj politici nastojala da održi kolonije na Istoku i ne meša se u evropske poslove, odlučuje da se uključi u igru ne želeći da ruski uticaj prevagne. Istočno pitanje je tridesetih godina 19. veka, u evropskim krugovima, ponovo postalo aktuelno, pa je Britanija pokazala interesovanje i za ovaj deo sveta.
Srbiju je označila kao idealnu prepreku za sprečavanje ruske najezde ka Balkanu i Bliskom istoku, što je bio njen strateški cilj. Budući da je tada Velika Britanija bila u svom industrijskom i privrednom usponu, prva stvar jeste bilo širenje ekonomskog uticaja ka Srbiji i otvaranje trgovinske razmene, što je lord Palmerston video kao strateško sredstvo za otimanje Srbije iz snažnog ruskog zagrljaja.
Na osnovu Urkvartovih izveštaja i ,,stanja na terenu“, lord Palmerston je doneo odluku da se otvori konzulat u Srbiji. Kralj Viljem Četvrti je 30. januara 1837. godine potpisao dekret kojim je za prvog konzula Velike Britanije u Srbiji postavljen Lojd Džordž Hodžis, a politička uputstva je potpisao i predao mu lord Palmerston 23. februara 1837. godine. On i njegova porodica su snabdeveni prvim pasošima koje je Ministarstvo spoljnih poslova Velike Britanije izdalo za Srbiju.
Mada je britanska vlada još početkom 1837. tražila berat od Porte kojim se turska vlada saglašava da Velika Britanija osnuje svoj konzulat u Srbiji, berat sa sultanovim potpisom stiže tek 24. maja, u isto vreme kada pukovnik Hodžis dolazi u Srbiju. U pozadini ove priče stoji namera austrijske diplomatije, podržane od strane Rusije, da kod turskih vlasti spreči otvaranje konzulata, pravdajući to činjenicom da između Britanije i Srbije nema nikakvih trgovačkih odnosa.
Nakon što je naišao na hladan doček kod beogradskog vezira, u tadašnjoj prestonici nailazi na toplu dobrodošlicu. Konzul u Kragujevac stiže 01. juna, da bi na svečanu audijenciju bio pozvan 03. juna 1837. godine gde je on knezu Milošu predao akreditivna pisma čime on i zvanično postaje konzul Britanije u Srbiji. Tom prilikom je potpisan i prvi trgovinski sporazum između ove dve zemlje, kojim je ova diplomatska priča, dobila još jednu dimenziju i ujedno legitimitet odnosa koji su Austrija i Rusija osporavali.
Prve smernice koje je dobio od britanske vlade bile su: da se ne upliće u unutrašnje političke diskusije, da podržava moć sultana i Otomanske imperije, da budno motri na sve aktivnosti ruskog konzula Vašćenka u Oršavi na širenju ruskog uticaja u Srbiji i susednim zemljama i da ne upliće britansku vladu u eventualne sukobe između srpskog kneza i ruskog konzula.
Ostaće u istoriji zabeleženo i to da je Hodžis od svog samog početka misije u Srbiji bio u izuzetno dobrim i prijateljskim odnosima sa knezom, koji je bio očaran njegovim dostojanstvenim, vojničkim držanjem i bogatstvom. To, za tadašnje prilike neobično veliko, prijateljstvo između njih dvojice je trajalo sve do kneževog odlaska sa vlasti. Pukovnik Lojd Džordž Hodžis, vojno lice po zanimanju kojem je ovo bila prva diplomatska misija, se kasnije nastanio u Beogradu gde je živeo, radio i obavljao svoje diplomatske dužnosti.
Dana 12. juna 2017. u Staroj skupštini u Kragujevcu, Nj.E. ambasador Ujedinjenog Kraljevstva u Srbiji Denis Kif i ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić su otvaranjem izložbe posvećene britansko-srpskim odnosima kroz istoriju, svečano obeležili 180. godišnjicu od uspostavljanja bilateralnih diplomatskih odnosa između Srbije i Velike Britanije.
Foto: Ministarstvo spoljnih poslova RS
Vest sa zvaničnog sajta Grada Kragujevca.
Vest sa zvaničnog sajta Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije.
Pročitajte više od ovog autora.
