“To su seljaci, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, to su ljudi slobodni, nesalomivi, gordi na sebe i gospodari svojih njiva. Ali, došao je rat. I, eto kako su se za slobodu zemlje ti seljaci bez napora pretvorili u vojnike, najhrabrije, najistrajnije, najbolje od svih. To su te sjajne trupe, zbog kojih sam gord što sam ih vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine.” – francuski general Franše D’Epere.
U trenutku kada obeležavamo 180. godišnjicu od uspostavljanja modernih diplomatskih odnosa Republike Srbije i Francuske imamo svojevrsnu priliku, ali takođe i obavezu da se prisetimo svega onoga na čemu se temelje veze i spone naša dva naroda. Ovaj jubilej svedoči o bezmalo dva veka intenzivnih, dinamičnih i pretežno srdačnih odnosa, koji su u par navrata neosporno osetili izvesno zahlađenje. Danas međutim, vlade i državnici naših dveju zemalja svesrdno rade na unapređenju bilateralne saradnje, dok smo pored toga svedoci i sve prisnijih i bližih odnosa samih naroda, građana Francuske i Srbije.
U ovih 180 godina stala su dva svetska rata, herojska borba naših predaka, velike zajedničke pobede, a potom i surova nacistička okupacija čije su strahote proživeli i Srbi i Francuzi. Kao ponosni saveznici u oba svetska rata, koji su se hrabro borili na strani pobednika i oslobodilaca Evrope, ispisali smo zlatnim slovima imena naših predaka, ali i potomaka na stranice ljudske istorije. To savezništvo, čvrsto i skladno, zauvek će vezivati zajednička krv, zajednička pogibija, ali i veličanstvena udružena pobeda. Međutim, neretko se u senci te zvanične, međudržavne saradnje, često daleko od kamera ili bilo kakvog publiciteta odvijala ona najvažnija, međuljudska, humana i diskretna, prijateljska saradnja dva naroda. Takvih primera ima I danas i na nama je da to prijateljstvo gajimo i održavamo.
Mais, comment tout a commencé? – Kako je sve počelo?
Prema trenutno dostupnoj istorijskoj građi, koreni srpsko-francuskih odnosa sežu od poznog srednjeg veka, tačnije od sredine XIII veka kada se srpski kralj Stefan Uroš I Nemanjić oženio rođakom Karla I, kralja Napulja i Sicilije i brata čuvenog francuskog vladara Luja IX. Ova skromna i odana žena srpskog kralja, majka budućih vladara Srbije, Stefana Dragutina i Stefana Milutina, ostaće u našoj istoriji upamćena kao Jelena Anžujska. O njenom poreklu pak nemamo još uvek sasvim pouzdane podatke, ali je njeno srodstvo sa francuskim dinastima neosporno. Nepobitna je i njena uloga u srpskoj istoriji i trag koji je ostavila u našem narodu. Podarila je Srbiji dvojicu kraljeva, od kojih se jedan, Milutin, ubraja u red naših najznačajnijih vladara.
Neko vreme upravljala je srpskim oblastima Zete i Trebinja, da bi kasnije osnovala prvu žensku školu u Srbiji. Doprinela je takođe i prepisivanju knjiga i stvaranju dvorskih biblioteka. Po ugledu na druge pripadnike svetorodne dinastije Nemanjić, i ona je za života podigla zadužbinu – manastir Gradac, koji i danas ponosno krasi šumovite obronke planine Golije. Svojim radom i pojavom kraljica Jelena doprinela je smanjivanju tenzija između pravoslavaca i katolika na Balkanu.
Sama francuska kraljevina međutim, ni tada, a ni u nekoliko narednih vekova nije imala interesa niti potrebe da se zanima za područje jugoistočne Evrope, pa samim tim ni za Srbiju.
Njena sfera uticaja i interesovanja bili su najpre zapadna i centralna Evropa, a potom otkrićem Američkog kontinenta i zapadna, prekookeanska hemisfera. Treba razlučiti da položaj, moć i uticaj Francuske i Srbije u svetu nisu ni približno isti, a izuzev u srednjem veku, nikada nisu ni bili. Francuska je kroz istoriju, iz decenije u deceniju postajala i opstajala ne samo evropska već i svetska sila. Njena hegemonija, pored naravno i drugih moćnih činilaca svetske istorije, protezala se kroz vekove. Srbija je, s druge strane, sredinom XV veka oterana u stagnaciju i mrtvilo i tako na jedno vreme istupila sa puta razvoja, jačanja i prosperiteta. U narednih 350 godina Francuzi gotovo da neće dolaziti u dodir sa Srbima, sve do XIX veka. Početkom stoleća jedan broj Srba naći će se čak u okviru Napoleonove Francuske imperije, kao deo stanovništva zabačenih provincija zapadnog Balkana, tzv. Ilirskih provincija, koje je pokorila francuska čizma. Prve vesti i utisci o Srbima u Francusku će doneti putopisci i intelektualci koji su se vraćali sa putovanja po istoku. Ta će slika biti prilično romantičarska i nadasve pozitivna, pa će tako i junačka borba srpskog naroda za oslobođenje i samostalnost naići na pozitivne odjeke u Francuskoj.
Od 1840. kada je pri Collège de France osnovana Katedra za slovenske jezike i literaturu, interesovanje i angažovanje francuskih geografa, istoričara, a naposletku i diplomata za Srbiju vidno će narasti. Nije na zgoreg vratiti se za trenutak na Cezara devetnaestog veka, velikog imperatora Napoleona, koji je za srpskog vožda Đorđa Petrovića i pravednu borbu njegovih ustanika imao reči hvale i poštovanja.
„Lako je meni biti veliki s našom iskusnom vojskom i ogromnim sredstvima, ali daleko na jugu, na Balkanu, postoji jedan vojskovođa, iznikao iz prostog seljačkog naroda, koji je, okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo trešnjevim topovima da potrese temelje Osmanlijskog carstva i da tako oslobodi svoj porobljeni narod tuđeg jarma. E, to je Crni Đorđe – njemu pripada slava najvećeg vojskovođe.”
Ovako je Napoleon Bonaparta odgovorio na Karađorđevu molbu da se francuska vojska uključi u ustaničke borbe i pomogne srpske težnje. Ova izjava, s jedne strane itekako značajana i laskava, ostala je nažalost samo na tome, na pohvali i priznanju srpskom vojskovođi. Da su naše starešine i narodne vođe toga vremena imale priliku da bolje sagledaju širu, geopolitičku sliku Evrope, shvatili bi da Napoleonu Srbija ne samo što nije bila prioritet niti se uklapala u njegov osvajački mozaik, već mu je zapravo na izvestan način bila i trn u cipeli. Naime, Napoleon je tih godina spremao i naposletku pokrenuo grandioznu invaziju na Rusko carstvo i sve svoje snage usmerio je ka istoku. Njemu je itekako bilo važno da Rusija bude rastrgnuta borbama i neprilikama na više frontova i potajno je navijao za „Bolesnika sa Bosfora“, u rusko-turskom ratu. Srbija, kao ruski saveznik nije dakle činila uslugu Napoleonu pružajući toliko žestok otpor Turskoj.
S druge strane, Rusija, pritisnuta francuskom invazijom bila je primorana da napusti balkansko ratište i da srpsku braću prepusti turskoj odmazdi. Što se tiče Karađorđevog izaslanika, Rada Vučinića, njemu je Napoleon pružio utočište u starom gradu na Seni, gde je ovaj boravio sve do 1814. i time je ipak iskazano izvesno poštovanje prema Srbima.
Međutim, nakon Drugog srpskog ustanka i uspostavljanja Kneževine Srbije, francusko-srpski državni interesi sve više će se približavati. Sam knez Miloš Obrenović, u želji da sebi načini veći manevarski prostor nastojaće da izgradi prisnije odnose kako sa Britanijom, tako i sa Francuskom. Njen slobodarski, demokratski duh biće tako utkan u zakone prvog srpskog ustava, Sretenjskog. Retki školovani pravnici u Srbiji toga vremena, koje je knez Miloš uglavnom dovodio iz Južne Ugarske, prevodili su francuske zakone i uvodili red u srpsko društvo. Najpoznatiji od njih bio je Jovan Hadžić, književnik, doktor prava, jedan od osnivača Matice srpske i pisac našeg prvog građanskog zakonika. U izradi pomenutog ustava učestovaće i specijalni francuski izaslanik grof Boa Le Kont. Pa ipak, za prvog vicekonzula u Kneževini Srbiji biće postavljen Andre Diklo, 29. novembra 1838. Ovaj vrsni poznavalac prilika na Balkanu uvideo je u malenoj srpskoj kneževini i potencijal za regionalnu trgovinu. Tako će dve godine po uspostavljanju zvaničnih diplomatskih odnosa krenuti i skromna trgovinska saradnja.
Francuski putopisac Ami Bue, boravio je tokom 1839. u tadašnjoj srpskoj prestonici, Kragujevcu, i imao prilike da razgovara sa knjazom Milošem i njegovim saradnicima. Bue nam je u svom delu „Evropska Turska“ ostavio svedočanstvo o Srbiji toga vremena, ali i o njenom vladaru, koga opisuje kao „veoma mudrog i sposobnog državnika“. On takođe govori vrlo pohvalno o vladavini Miloševoj, konstatujući da mu Srbija po mnogo čemu više liči na republiku, nego na monarhiju.
I u drugoj polovini veka bilo je francuskih putopisaca zainteresovanih za Srbe i Srbiju. Jedan od njih bio je Rene Mije, koji je napravio analizu srpske vojske tokom oslobodilačkih ratova 1876-1878. godine.
“Ja ne držim Srbe za velike taktičare. Ali oni znaju da pate i da ćute. Ja sam ih video nepomične i ćutljive pod kišom, čitavih dana, bez šinjela, a često i bez hleba. Ni najmanji žagor ce ne podiže. Posle sam ih viđao u bolnicama, podnoseći operacije mirnom postojanošću, sa cigaretom u ustima, dok im je lice bilo upalo i crne oči uvećane; one, jedine žive, okretahu ce prema nebu Istoka. Ovi narodi su naučeni na duge patnje. Njima nije potrebno da ih posle detinjstva literatura uči veštini dobrog umiranja. Njihova pasivna hrabrost prezire nadraživanje taštinom.”
Ovako je Mije video i opisao srpsku vojsku. Čak je i veliki francuski književnik Viktor Igo progovorio u parlamentu o jako teškom položaju Srba pod osmanskom upravom i založio se da Francuska pomogne našem narodu.
Nova faza u odnosima Francuske i Srbije nastupiće i kada prvi srpski studenti, stipendisti kneževine, budu poslati na studije u Pariz. Takozvane Parizlije će tokom 50-ih i 60-ih godina XIX veka, vraćajući se u domovinu, doneti sa sobom prosvećeni duh francuske prestonice i činiće okosnicu buduće srpske administracije i državne uprave. Upravo će u Parizu čuveni srpski državnik i političar, Ilija Garašanin, upoznati Ipolita Mondena, koga potom dovodi sa sobom u kneževinu. Ovaj istaknuti francuski kapetan zadobiće simpatije srpske vlade i države i biće jedan od pokretača razvoja naše vojske. Monden će se staviti na raspolaganje našim vlastima, u dva navrata, od 1853. do 1855. i potom u periodu od 1861. do 1865. Ostvariće veoma dobru i plodonosnu saradnju kako sa knezom Aleksandrom Karađorđevićem, tako i sa Mihailom Obrenovićem. Ipolit Monden biće postavljen za načelnika Glavne vojne uprave i proizveden u čin pukovnika, da bi nedugo zatim bio imenovan i za prvog ministra vojnog Kneževine Srbije. On će srpski narod zadužiti i svojim učešćem u organizaciji odbrane Beograda, prilikom turskog bombardovanja 1862.
Dalje veze sa francuskim društvom i državom uslediće preko istaknutih Srba koji su se takođe školovali i usavršavali u Francuskoj. Milivoje Petrović Blaznavac, intrigantna i zagonetna ličnost moderne srpske istorije, kalio je svoje vojničke i oficirske veštine upravo u Francuskoj, u Mecu. Pored njega, obe srpske vladarske dinastije, Karađorđevići i Obrenovići, takođe su gradili poznanstva i prisne veze sa Francuskom. Tako je na primer, kralj Milan Obrenović bio poslat na studije u pariski licej „Louis le Grand“, da bi se po abdikaciji sa prestola vratio upravo u grad svoje mladosti, u grad ljubavi i umetnosti, gde je bio uvažen i zapažen. Naš Grof od Takova, kako se kralj Milan predstavljao poslednjih godina života, bio je veliki mecena umetnika, pre svih slikara. Imao je istančan ukus za kvalitetne slike i nije žalio ni vreme ni novac da dođe u njihov posed. Šetao bi tako po boemskim četvrtima poput MonMartra i posmatrao mlade, tada još uvek neafirmisane i nepoznate francuske slikare kako izlažu svoja impresionistička dela. Jedan od ovih slikara kome je srpski kralj bio mecena i čija je dela doneo u Srbiju, bio je i čuveni Anri de Tuluz-Lotrek.
Bliske odnose sa Francuskom ostvario je i kralj Petar I Karađorđević, koji je završio priznatu vojnu školu „San Sir“, u kojoj je postigao čvrstu korelaciju sa francuskom vojnom elitom.
Kao dobrovoljac je učestvovao i u francusko-pruskom ratu, gde je mnoge zadivio svojom hrabrošću i pridobio dodatne simpatije Francuza. Što se tiče kulturološke veze sa Parizom, nju je presvih jačao Jovan Skerlić.
Nastaviće se …
