Bogati srpsko-francuski diplomatski odnosi svoje prapočetke vezuju za srednji vek i svetu lozu Nemanjića čija je aktivnost zasigurno predstavljala osnove srpske diplomatije. Stefan Uroš Prvi, srpski kralj u periodu 1243-1276, je prvi udario temelje srpskih odnosa sa Francuskom tako što je 1250. godine oženio Jelenu Anžujsku čija je majka bila francuska plemkinja.

O tome danas svedoče manastir Gradac, koji je sveta kraljica sagradila i Dolina jorgovana, koju je, po uzoru na Semiramidine viseće vrtove, zasadio kralj Uroš u njenu čast i za njenu ljubav.

Međutim, moderni odnosi ove dve zemlje uspostavljaju se početkom 19. veka, kada Napoleon Bonaparta ima glavnu ulogu u evropskim vojnim igrama. Prvi srpski ustanak zbio se u razdoblju od Napoleonovog najvećeg uspona (1804. godine krunisan je za cara) do njegovog pada (1813) i to je nesumnjivo uticalo na dalji razvoj odnosa Srbije i Francuske.

Krajem 1806. godine između Francuske i Austrije zaključen je Požunski mir, kojim su Austriji oduzeti posedi na Jadranu, a nakon francuske pobede kod Vagrama (1809) stvorene su Ilirske provincije pa su tako rasli apetiti i ka samoj Srbiji. Držanje Napoleona prema Karađorđevom ustanku bilo je određeno njegovom politikom prema Turskoj, Rusiji i Austriji.

Istorija pamti da je 1809. Karađorđe poslao svog izaslanika Rada Vučinića da od njega zatraži zaštitu i pomoć u ratovanju protiv Turske. Napoleon tom prilikom nije obećao ništa, ali je Vučinića, kada je došao u Pariz, zadržao i izdržavao pune četiri godine (1810-1814). Njemu se čak, putem pisma, lično obratio i sam Karađorđe koji je u njemu istakao divljenje prema Napoleonu i francuskom narodu. Međutim, saradnja je izostala zbog francuskih prioriteta, koji nisu uključivali Srbiju. Ipak, ostaće zabeleženo da je u Ašpernu kod Beča, 21. maja 1809. odgovarajući na hvalospeve, Napoleon rekao sledeće:

Lako je meni biti veliki s našom iskusnom vojskom i ogromnim sredstvima, ali daleko na jugu, na Balkanu, postoji jedan vojskovođa, iznikao iz prostog seljačkog naroda, koji je, okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo trešnjevim topovima da potrese temelje Osmanlijskog carstva i da tako oslobodi svoj porobljeni narod tuđeg jarma. E, to je Crni Đorđe – njemu pripada slava najvećeg vojskovođe.

Usled propasti Prvog srpskog ustanka i sloma Napoleonove vladavine, usledio je period obostrane nezainteresovanosti koji će potrajati punih 20 godina, sve do 1834. kada Francuska šalje zvaničnog izaslanika da pomogne Srbiji u izradi novog ustava. Bio je to grof Boa le Kont koji će uticati na ustavopisce, pre svega Dimitrija Davidovića, da u sam ustav ugradi demokratske i liberalne ideje Zapadne Evrope. U tome je i uspeo, jer je Sretenjski ustav iz 1835. godine u visokim evropskim krugovima, bio nazivan ,,francuskim žbunom u sred turske šume“.

Nakon otvaranja Istočnog pitanja i nakon ubrzanog razvoja srpske kneževine, velike sile su počele veoma intenzivno da razmišljaju o ovom prostoru. Posebno je to bilo uočljivo nakon otvaranja diplomatskih predstavništava Austrije, Velike Britanije i Rusije u Srbiji. Odjednom su sve evropske sile htele da budu prisutne u Beogradu. Logično je bilo da ovu igru sledi i Francuska ne želeći da u tome zaostaje za svojim takmacima.

Potrebu da se uspostave diplomatski kontakti postojali su još za vreme dolaska Adolfa od Karamana i pesnika Alfonsa de Lamartina iz 1829. godine, ali su konkretni koraci napravljeni sa grofom le Kontom. Jedino ostaje nejasno zbog čega on nije postavljen za prvog vicekonzula već je to bio Andre Diklo.

Naime, francuska vlada je 29. novembra 1838. uputila Dikloa na diplomatsku službu u Srbiju. Njegova prethodna misija je bila u Moldaviji odakle je on pratio situaciju i zbivanja na Balkanu i zato njegov premeštaj u Beograd nije slučajan jer je on poznavao najbolje ekonomske i političke prilike u Srbiji.

Iz Pariza je za Beograd krenuo 2. januara 1839. godine. Do Marselja je u pratnji pisara i poslužitelja došao kočijom, da bi se tu ukrcao na parobrod kojim je, zajedno sa svojom svitom, došao do Malte. Na Malti se ukrcao na drugi parobrod kojim je posle velikih putešestvija stigao u snegom okovani Carigrad 25. januara. Da bi se odatle zaputio za Srbiju, neophodno je bilo pribaviti agreman i pasoš za kretanje po Otomanskom carstvu jer je Srbija, uprkos svemu, još uvek bila vazalna autonomna kneževina. Kada su spore turske vlasti konačno izdale neophodna dokumenta, diplomatski karavan je 22. februara krenuo za Srbiju.

Vicekonzul je najpre stigao u Kragujevac, tadašnju srpsku prestonicu, i tu se prvo susreo sa predsednikom vlade i ministrom spoljnih poslova Avramom Petronijevićem, koga je na to mesto postavio knez Miloš. Prema istorijskim navodima, 20. marta 1839. godine Dikloa je primio i lično knez Miloš. U svečanu audijenciju on je otišao sa svojim pisarom Siterlenom. Pred Dvorom ga je sačekao knez Miloš sa mnogobrojnim žiteljima Kragujevca, da bi ga u svečanoj audijenciji još jednom pozdravio i tom prilikom izrazio zadovoljstvo što je Francuska ,,najzad pomislila na Srbiju i poslala joj jednog konzula“.

Nakon toga, Diklo je posetio članove srpske vlade ali i ruskog diplomatskog predstavnika Vaščenka inače poznanika iz Moldavije. Sutradan je, kako to diplomatski protokol nalaže, knez Miloš uzvratio posetu vicekonzulu. On se kratko zadržava u Kragujevcu, a za mesto konzulata se uzima Beograd. U Beogradu je bio smešten u samoj kneževoj kući, poznatijoj kao Gospodarski konak, koja se nalazila na mestu današnje Patrijaršije, preko puta Saborne crkve.

Osim toga, Beograd je danas jedini grad van Francuske koji nosi orden Legije časti. Njega je srpskoj prestonici lično dodelio general d’Epere na svečanosti na Terazijama 30. januara 1921. godine, da zauvek ponosno svedoči o pomoći koju je Francuska pružila Srbiji u Prvom svetskom ratu.

Pored toga, beogradska Skadarlija je jedina boemska četvrt u svetu koja je zbratimljena sa nadaleko čuvenim pariskim Monmartrom. Na kraju krajeva i grad u kome su rođene francusko-srpske veze Kragujevac je zbratimljen sa francuskim gradom Sirenom Poveljom o bratimljenju iz 1967. godine.

Pročitajte više o diplomatskoj istoriji Srbije.

PODELI
Prethodni članakZid je pao, živjeli zidovi
Sledeći članakDremež jednog Narcisa (o multikulturalizmu)
Radomir Jovanović
Rođen je 4. februara 1994. godine u Kragujevcu, Republika Srbija. Nakon završene srednje ekonomske škole u Kragujevcu, završava i osnovne akademske studije međunarodne politike na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Diplomirani je politikolog za međunarodne poslove i trenutno je na master akademskim studijama na Fakultetu političkih nauka, smer ekološka politika. Član je UO i jedan je od osnivača Centra za međunarodnu javnu politiku. Član je prve generacije kulturnih ambasadora Agencije za kulturnu diplomatiju iz Beča od 2016. godine i jedan je od organizatora najveće simulacije rada EU institucija na svetu - BEUM 2016. Interesuje se za diplomatsku istoriju Srbije, kulturnu diplomatiju, održivi razvoj, a posebno interesovanje gaji prema klimatskim promenama. Takođe, predstavnik je Centra u ,,Zelenoj stolici" koja prati isupunjavanje obaveza Srbije prema poglavlju 27 u procesu pristupanja Evropskoj uniji. Stipendista je Zadužbine Studenica iz San Franciska, SAD i Fonda za mlade talente Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije. Aktivno radi na implementaciji Pariskog klimatskog sporazuma u Srbiji kroz rad u civilnom društvu. Služi se engleskim jezikom.

Ostavite komentar