Svedoci smo poslednjih meseci, pa i godina, intenzivne i kontinuirane borbe Republike Srbije za očuvanje svog teritorijalnog integriteta, koja se odvija kako na diplomatskom i političkom planu, tako i sa stanovišta međunarodnog prava. Ne bi trebalo smetnuti s uma da pitanja prava državne svojine i uprave nad poljoprivrednim zemljištem, rudnicima, rekama, ali i manastirima, državnim spomenicima, fabrikama i drugim privrednim postrojenjima predstavljaju izuzetno važno pitanje u borbi Srbije da samostalno upravlja svojom južnom pokrajinom, doprinoseći njenom razvoju.
Brojne su značajne međunarodne institucije i organizacije, poput UNESKO-a, INTERPOL-a i naposletku Ujedinjenih nacija, u kojima Srbija vodi bitku kako za očuvanje svoje teritorijalne celovitosti i zaštitu kulturno-istorijskog nasleđa svog naroda, tako i bitku za pravo i pravdu. U toj iscrpljujućoj i često neravnopravnoj borbi, našoj državi pomoć i podršku pružaju brojne prijateljske zemlje, ne samo iz Evrope, već mahom iz Azije, Južne Amerike i Afrike.
Upravo s afričkog kontinenta dolazi veliki broj država koje, poštujući Povelju UN-a i principe međunarodnog prava, čvrsto i nedvosmisleno zastupaju stanovište da su Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije, njena južna pokrajina, ili, kako bismo mi u Srbiji neretko rekli, srce i kolevka naše domovine. U prethodnih 15 godina gotovo 30 zemalja sveta odlučilo je da povuče priznanje samoproglašene nezavisnosti tzv. Kosova, pa smo tako došli do važne činjenice i podatka da trenutno više od 100 država članica UN-a ne priznaje tzv. kosovsku nezavisnost.
Među tih stotinu država mnogo je onih koje nisu zaboravile pomoć i podršku koju im je bivša Jugoslavija, čija je Republika Srbija pravna naslednica, pružila 50-ih, 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, kada su se te nacije borile za svoju slobodu, samostalnost i suverenitet. Saradnja i prijateljstvo sa tim državama dodatno su se intenzivirali i dobili na značaju osnivanjem Pokreta nesvrstanih zemalja, čiji je Jugoslavija bila jedan od osnivača. Upravo iz tog perioda datira partnerstvo i prijateljstvo sa jednom od najznačajnijih i najuticajnijih afričkih zemalja – Kraljevinom Maroko.
Ova država od prvog časa snažno i principijelno stoji uz zvanični Beograd kada je reč o odbrani njegovog suvereniteta i teritorijalnog integriteta, što njeni državni predstavnici jasno iskazuju i tokom glasanja u svim relevantnim međunarodnim telima, forumima i organizacijama. Takav stav je potvrđen i tokom poslednje zvanične posete Rabatu tadašnjeg ministra spoljnih poslova Nikole Selakovića, početkom maja 2021. S druge strane, Selaković je tom prilikom podvukao jasnu podršku Srbije Marokanskoj inicijativi o autonomiji, kao jedinom realnom i kredibilnom rešenju spora koji postoji na prostoru južne marokanske pokrajine. Treba reći da podršku ovoj inicijativi pruža sve veći broj država članica UN-a, među kojima su i Sjedinjene Države.
Nažalost, naše dve države ne vezuju samo privredna i kulturna saradnja, srdačna i prijateljska prošlost, kao i sve snažnije partnerstvo danas, već i zajednička borba za odbranu svog teritorijalnog integriteta, međunarodno priznatih granica i pravno-istorijskog uporišta i nasleđa nad svojim južnim pokrajinama (Kosovo i Metohija i Zapadna Sahara). Maroko, baš kao i Srbija, vodi hrabru, pravednu i iscrpnu borbu protiv onih koji zlonamerno i perfidno nastoje da podrivaju njegovo pravo da samostalno upravlja svojom teritorijom, prirodnim bogatstvima i resursima.
Tzv. Front Polisario (separatistički pokret nastao tokom Hladnog rata koji podriva teritorijalni integritet Maroka pokušavajući da stvori nezavisnu državu na prostoru njegovih južnih provincija), uz podršku određenih finansijskih i političkih centara širom sveta uporno pokušava da ospori pravo Maroka da upravlja južnim provincijama i prirodnim resursima koji se tamo nalaze. Na taj način, ovaj separatistički pokret, koga ugledni francuski stručnjak iz oblasti geopolitike Žerom Beznar (Jérôme Besnard) karakteriše kao „kriminalnu organizaciju opasnu po regionalnu bezbednost severne Afrike, uključenu u brojne nezakonite aktivnosti koje podrivaju demokratske vrednosti i doprinose destabilizaciji regiona Sahare“ svoju borbu protiv Maroka sa bojnog polja prenosi na pravno polje, u sudnice britanskih, francuskih i drugih svetskih sudskih organa.
Naime, nakon okončanja procesa Bregzita, kojim je Ujedinjeno Kraljevstvo napustilo Evropsku uniju (EU), britanska administracija donela je odluku da zaključi sporazum sa Kraljevinom Maroko o uspostavljanju trgovinskog aranžmana na obostranu korist, sa novim međusobnim trgovinskim odnosima zasnovanim upravo na ovom dogovoru. Pomenuti sporazum je stupio na snagu 1. januara 2021. godine.
Ubrzo po njegovom objavljivanju, „satelit“ i glasnogovornik Polisario grupe u Velikoj Britaniji, poznat pod nazivom „Kampanja za Zapadnu Saharu UK/WSCU“, odlučio je da minira legitimnu privrednu saradnju dve države preduzimajući pravni postupak protiv ovog sporazuma i pozivajući se na činjenicu da je sporazum o saradnji Maroka i Ujedinjenog Kraljevstva zaključen bez saglasnosti stanovništva regiona Sahare. Međutim, britanski Apelacioni sud je 25. maja 2023. godine jasno i nedvosmisleno odbio žalbu koju su uložili sateliti Polisarija, čime je definitivno zatvorena debata o legitimitetu ovog sporazuma. Sudija je zaključio da predočeni argumenti nemaju adekvatno uporište u realnom stanju na terenu i da sama žalba nema pravnu težinu, te da jedino može biti oborena.
U praktičnom smislu, ova odluka anglosaksonskog pravosuđa predstavlja presedan kojim se potkopava navodni, samoproklamovani legitimitet Polisarija da bude portparol i pravni predstavnik saharskog stanovništva, pritom učvršćujući legitimitet delovanja Kraljevine na prostoru Zapadne Sahare. Naposletku, ovakva odluka britanskog suda potvrdila je da su sporazumi zaključeni između Maroka i Ujedinjenog Kraljevstva u potpunosti u skladu sa međunarodnim pravom. Na izvestan način, ova presuda vraća Polisario Front u njegovu pravu dimenziju, odnosno implicira da ova organizacija ne može pretendovati da predstavlja stanovništvo regiona Sahare.
Treba napomenuti da tokom ovog sudskog procesa anglosaksonski tribunal nije sebi dopustio uplitanje i zadiranje u politički aspekt i pitanja vezana za regionalni spor oko Sahare, ostavljajući ih u isključivoj nadležnosti Saveta bezbednosti UN-a, onako kako bi po međunarodnom pravu i trebalo da bude. Nije ovo bio jedini pokušaj Polisarija da pokrene sudski postupak protiv Maroka i ospori mu pravo upravljanja nad svojom teritorijom i prirodnim resursima. Pokušali su ponovo i doživeli još jedan neuspeh na ovom frontu, što je potvrđeno odbijanjem njihove nove žalbe od strane Administrativnog suda u Londonu 5. decembra 2022. godine.
Pravna borba preselila se potom iz Evrope na drugi kraj sveta, na Novi Zeland, gde je tamošnji satelit Polisarija, pod nazivom „Kampanja za Zapadnu Saharu – Novi Zeland“ pokrenuo postupak pred Višim sudom Novog Zelanda ne bi li se osporio ekonomski sporazum Maroka sa „Novozelandskim superfondom“. I taj sudski postupak doživeo je epilog prethodna dva i završen je u korist međunarodnog prava, pravde i Kraljevine Maroka, 15. marta 2021. godine.
Da Polisario na prethodnim slučajevima nije izvukao pouke ili makar prihvatio poštovanje pravnih normi i međunarodno utvrđenih principa koji uređuju međudržavnu saradnju, pokazuje i najnoviji pokušaj potkopavanja francusko-marokanske saradnje. Naime, francuski sindikat poljoprivrednika Confederation Paisanne (Udruženje farmera), koji inače neskriveno podržava stavove i politiku pomenute separatističke grupe, pokušao je pred pravosudnim organima malog grada Taraskona da ospori nedavno zaključeni poljoprivredni sporazum između Maroka i Francuske, zloupotrebljavajući tako pravosudni sistem svoje države u korist stranog separatističkog pokreta.
Confederation Paisanne, koji stoji iza pokušaja da se kroz sudske instance ospori poljoprivredni sporazum sa Francuskom, u aprilu 2014. pokrenuo je tužbu pred Trgovinskim sudom u Taraskonu protiv IDIL-a, kompanije specijalizovane za proizvodnju i plasiranje na tržište voća i povrća iz Maroka, uključujući tu i južne provincije.
Uzevši u obzir sve relevantne činjenice i validne argumente, sud u Taraskonu presudio je 14. juna protiv udruženja Confederation Paisanne, što predstavlja ujedno najnoviji poraz Polisarija i njegovih podržavalaca u Evropi.
Ta nova presuda, ovoga puta jednog francuskog suda, samo je dodatno potvrdila realno stanje stvari na terenu i konsolidovala poziciju Maroka. Odlukom suda u Taraskonu još jednom je apostrofiran legitimitet marokanske politike i delovanja na prostoru njenih južnih provincija, kao i potpuna usklađenost ekonomske, razvojne politike ovog područja koju sprovodi Rabat, imajući u vidu i eksploataciju prirodnih resursa shodno svim međunarodnim standardima i u skladu sa međunarodnim pravom.
Ovde bi bilo korisno pomenuti i Deklaraciju UN-a o načelima međunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji država shodno Povelji UN-a, koja je usvojena od strane Generalne skupštine konsenzusom 1970. godine.
Ovom Deklaracijom ističe se da „ništa neće biti tumačeno kao da ovlašćuje ili podstiče bilo kakvu akciju koja bi imala za cilj da razori ili ugrozi, potpuno ili delimično, teritorijalni integritet ili političku nezavisnost bilo koje suverene i nezavisne države, koja se ponaša u skladu sa načelom ravopravnosti i samoopredeljenja naroda formulisanim gore i otuda upravlja vlada koja predstavlja celokupan narod teritorije bez obzira na razlike u pogledu rase, vere ili boje.
Jasno je da razlika koja postoji između dva međunarodna načela neretko ume biti maglovita i konfuzna pri različitim tumačenjima. Dakle, ima li načelo samoopredeljenja primat nad načelom očuvanja teritorijalnog integriteta države i nepovredivosti granica? Ukoliko pažljivo pogledamo praksu i nemali broj sličnih sporova u kojima je postojala namera jednog dela stanovništva za samoopredeljenjem, ili čak otcepljenjem od matice, videćemo da se u velikom broju slučajeva išlo na postizanje zajedničkog rešenja u vidu određenog stepena i nivoa autonomije, umesto potpune disolucije i razbijanja jedne suverene države.
Ovu problematiku, dakle, trebalo bi rešavati putem unutrašnjeg samoopredeljenja kroz izvesnu autonomiju, kao što to marokanska vlada i predlaže. Međutim, do konsenzusa nije uvek lako doći, pa tako tenzije nekada umeju da eskaliraju ka oružanim sukobima ili pak kroz različite manevre i aktivnosti da se sa bojnog polja presele na polje međunarodnog prava.
Iz tih razloga, svaka ozbiljna država koja teži očuvanju svog suvereniteta i teritorijalnog
integriteta opravdano nastoji da sanckioniše takve težnje i postupke koji mogu biti vrlo problematični, naročito imajući u vidu multikulturalnost određenog područja i celokupan kontekst. Tu dolazimo do nekoliko slučajeva iz prakse, nedavno okočanih, koji zapravo predstavljaju jednu vrstu manevara u cilju sabotaže legalnog i legitimnog delovanja države s aspekta raspolaganja svojim resursima i zaključivanja ugovora sa drugim relevantim subjektima prava.
Naposletku, izučavajući pomenute slučajeve evropske jurisprudencije u ovoj oblasti, te ističući značaj takve pravne borbe pred nadležnim organima pravosudnih sistema u Evropi, nesumnjivo doprinosimo jačanju pozicije legalnih i legitimnih akcija suverenih i međunarodno priznatih država, što Maroko i Srbija svakako jesu. To će takođe biti snažan argument koji bi trebalo koristiti u budućim aktivnostima usmerenim ka suprotstavljanju pravosudnim manevrima od strane separatističkih entiteta i pokreta, bilo u slučaju Maroka ili neke druge države.
Drugim rečima, zemlje poput Srbije, koju Maroko smatra svojim bliskim partnerom i jednom od najznačajnijih država Balkana, a koje se suočavaju sa sličnim izazovima vezanim za teritorijalni integritet i nacionalni suverenitet nad delovima svoje teritorije, mogle bi izvući pouke iz izuzetnog uspeha koji je ova severnoafrička Kraljevina ostvarila u odbrani svojih prava i potvrdi svojih legitimnih zahteva širom sveta.
Autorka: Teodora Jovanović, rukovodilac novosadskog departmana Centra
Naslovna fotografija: Tigmi Moiz on Unsplash
