Prošlo je više od mesec dana od kada su Rusi pokrenuli svoju vojnu i političku operaciju u Siriji i vreme za hiperbole i mahanje zastavom je jasno prošlo. Započeli su najiščekivaniji obračuni u novijoj istoriji, zajedno sa glasinama o MIGu-31S, ruskim padobrancima, hiljadama vojnog osoblja, balističkim podmornicama. I suprotno onome što su neki pisali, ništa se nije desilo u koordinaciji sa Belom kućom. Ono što ja predlažem da uradite danas je da procenite šta se zaista dogodilo.
Veoma smela vojna operacija
Rusi imaju impresivni broj naleta svakog dana (negde između 50 do 80). Ali, hajde da uporedimo to sa izraelskim vazduhoplovstvom tokom rata protiv Hezbolaha u 2006. godini, kada su Izraelci imali 400 naleta svakog dana. A ovom broju možemo da dodamo masovne izraelske artiljerijske baraže, pa čak i napade izraelske mornarice. Konačno, setimo se da Izrael nije borio protiv celog Hezbolaha, već samo protiv druge divizije Hezbolaha južno od reke Litani čiji broj iznosi manje od 1 000 boraca (Hezbolah čuva sve svoje najbolje obučene snage severno od reke Litani).
Dakle, hajde da uporedimo ove dve operacije:
Imajte na umu da je izraelska propaganda uvek predstavljala izraelsku vojsku i izraelske vazduhoplovne snage kao nepobedivu supersilu, kao heroje koji su najbolji od najboljih . Jedan brzi pogled na gornju tabelu govori ko su pravi heroji.
Ali moja glavna poenta nije da omalovažavam Izraelce, već da ukažem na ogromnu razliku u veličini između dve sile i da postavim jednostavno pitanje: da li velika izraelska sila ne može da pobedi oko 1 000 boraca Hezbolaha, i šta može da postigne relativno mala i orgraničena ruska intervencija u Siriji?
Ovo je, zaista, ključno pitanje. A odgovor je sasvim očigledan: ruska sila nikada nije poslata u Siriju da porazi ID ili čak da promeni tok građanskog rata. Pravi cilj ruskih intervencija je veoma ograničen u čisto vojnom smislu.
Prvo i pre svega, Rusija pokušava da ukine monopol SAD i Turske na otvorene vojne intervencije. U tome su nesumnjivo uspeli. Drugi cilj je bio da se obezbedi ograničenu, ali ipak ključnu podršku sirijskoj vojsci. Opet, i u tome su uspeli nesumnjivo. Treće, sada se čini da je jedan od ciljeva ruske intervencije bio i da se Siriji dostavi moderno naoružanje i u tome, Rusi su takođe uspeli, čak i ako delimično.
Zašto delimično kažem? Jer, sadašnja sposobnost vazdušne odbrane ruskih snaga u Siriji su dovoljne da brani sirijski vazdušni prostor od ograničenih napada, oni su daleko od toga da može da odbrani Siriju od velikog napada SAD ili NATO alijanse. Zanimljivo je da su Iranci izjavili da su kupili ruski sistem S-300S. Pri tome Rusija ne samo da pomaže u zaštiti Irana, već ruska vojska takođe pomaže prijateljskim zemljama u okruženju da obezbede vazdušni prostor koji bi mogao biti od vitalnog značaja za ruske akcije u budućnosti.
Pravi razlog ,,ruske akcije“, nikada nije bio vojni, već politički: Rusija je bukvalno naterala SAD da pregovara sa Iranom i Sirijom. Mantra ,,Asad mora da ode“ je sada nestala, a američka administracija mora da barem izgleda kao da je spremna na pregovore. Opet, ovo je nesumnjivo velika pobeda Rusije.
Veoma je impresivno ono što Rusi rade u Siriji, i vojno i politički. Rusi su pokazali ogromnu količinu hrabrosti i sposobnosti, na svim nivoima igre. Još smo veoma daleko od konačne pobede nad ID. Pretpostavka je da je ono što je Putina nateralo da pokrene ovu intervenciju je verovanje da se ruske snage u Siriji ne samo bore za Siriju, već da se one pre svega bore za Rusiju.
Preuzeto sa internet portala www.unz.com
Sa engleskog preveo Aljoša Gligorijević, diplomirani filolog arapskog jezika i književnosti
