„Potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča sаmo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da se izraze?“
Ovako je besedio Ivo Andrić na dodeli Nobelove nagrade za književnost 1961. godine. Tom prilikom, Andrić je podsetio šta znači pričati priču, ali i suočavati se sa sličnim problemima i pojavama kroz vreme, ali ono što je najvažnije, Andrić je prisutne podsetio šta znači biti čovek.
„Biti čovek, rođen bez svog znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek“.
Pedeset osam godina nakon što je Andriću dodeljena nagrada, na dodeli se pojavljuje pisac koji uzburkava ceo svet. Ne toliko svojom književnošću koliko svojom prošlošću.
Odrastao je u Istočnom Berlinu, a svoj prvi roman objavio sa 23 godine, u leto 1965. godine, pod nazivom „Stršljeni“. Primljen je u Srpsku akademiju nauka i umetnosti (SANU) u Beogradu 2013. godine, kao inostrani član, a na to mesto izabran je sa 102 glasa. Upravo Peter Handke je dobio Nobelovu nagradu za književnost za 2019. godinu, i tako svoje ime upisao pored velikana svetske književnosti. Priča ne bi bila tako zanimljiva da do proglašenja dobitnika Nobelove nagrade nisu prethodili nemiri kako na kulturnoj, tako i na političkoj sceni.
Naime, uoči proglašenja dobitnika cenjenog priznanja, bečki nedeljni list Falter objavio je na naslovnoj strani naslov „Umetnost i moral“ i među slavnim ličnostima povezanim sa pedofilijom, antisemitizmom, desničarstvom, obljubom maloletnika i potencijalnim ubistvom, uvrstio i fotografiju Handkea ispod koga je bilo postavljeno pitanje: „Кoliko loš čovek sme da bude umetnik?“.
U Stokholmu, na konferenciji za novinare, na 77. rođendan ovog pisca, pored čestitki, usledila su i pitanja u vezi sa izjavama i stavovima koje je Handke ranije iznosio. Novinari su svojim pitanjima podsećali na delo „Zimsko putovanje na Dunav, Savu, Moravu i Drinu: Pravda za Srbiju“ u kojem je, prema njihovim rečima, vešto rečima negirao zločin u Srebrenici, koji oni nazivaju „genocidom“. Handke je na ta pitanja odgovorio pričom o pismima koja su mu stizala i jednom anonimnom u kojem je pored pisma dobio i toalet papir. „Više volim anonimno pismo u kojem stoji toalet papir nego vaša prazna i neznalačka pitanja“, završio je odgovor Handke.
Кao prijatelj Jugoslavije, doputovao je 1996. godine u Bosnu i Hercegovinu i tada napisao esej „Pravda za Srbiju“, a tri godine kasnije dobio je i jugoslovenski pasoš, koji je nedavno otkrio jedan njegov prijatelj i fan, Hans Vidrih. U zbirci predmeta koje je dobijao od Petera Handkea, našao se i pasoš, a snimak stvari koje poseduje Vidrih objavljen je na sajtu Nacionalne biblioteke u Beču.
Ni pasoš Jugoslavije ne bi bio u centru pažnje da nije, prema austrijskom zakonu, zabranjeno da državljani Austrije poseduju još jedan, osim ako ga od države nisu zatražili službeno i dobili odobrenje. Ovaj događaj je medijima širom sveta povezivan i sa izjavom pisca da bi bio u Srbiji kada bi je NATO bombardovao. Tako je i bilo. Godine 1999. Handke dolazi u Srbiju, a kao razlog za to navodi da je ona za zapadne medije bila „crna rupa“. U intervjuu za list Cajt, rekao je: „Nijedna reč koju sam napisao o Jugoslaviji nije za osudu, nijedna. To je književnost“.
Ni ovo nije jedina optužba upućena na račun austrijskog pisca. Naime, na sahrani Slobodana Miloševića Handke je održao govor, pa je nakon uručenja Nobelove nagrade došlo do osude zbog ovog čina. Ministarstvo spoljnih poslova Hrvatske saopštilo je da će ova zemlja bojkotovati dodelu Nobelove nagrade Peteru Handkeu koji je, kako je navedeno, „osoba politički angažovana u davanju podrške velikosrpskoj politici Slobodana Miloševića“.
Kada su Handkea, u intervjuu za list Cajt, upitali da li se obradovao zbog nagrade, rekao je: „To je bilo nešto drugo. To je bio veliki mir u meni. Ali osetim ga ponovo ponekad, stalno se vraća“. Nakon dodele Nobelove nagrade za 2019. godinu, korice knjiga slavnog i sada već kontroverznog pisca su širom sveta ukrašavale izloge knjižara, i bile istaknute kao najpopularnije knjige.
„Ako postoji knjiga koju želite da pročitate, ali još nije napisana, onda je morate napisati“, reči su pisca Toni Morison, prve Afroamaerikanke koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost 1993. godine.
„Morisonina dela često oslikavaju teške okolnosti i tamnu stranu čovečanstva, ali ipak prenose integritet i iskupljenje. Način na koji otkriva priče o pojedinačnim životima prenosi uvid u razumevanje i empatiju za njene likove“, navodi se na zvaničnoj Fejsbuk stranici „Nobelova nagrada“, nekoliko sati pre početka ceremonije dodeljivanja ovogodišnje nagrade za književnost.
Tradicionalno, u 13 časova, izgovoreno je ime novog dobitnika Nobelove nagrade za književnost. U pitanju je američka pesnikinja Luiz Glik. Nagrada je dodeljena za njen „nepogrešiv poetski glas koji strogom lepotom čini individualno postojanje univerzalnim“, navodi se na zvaničnoj Fejsbuk stranici „Nobel Prize“.
Luiz Glik je rođena 1943. godine u Njujorku i živi u Кembridžu, Masačusets. Osim što piše, profesorka je engleskog jezika na Univerzitetu Jejl, Nju Hejven, Кonektikat. U intervjuu za Poets and Writers, navela je da je u mladosti mislila da pisci treba da vode poseban način života u kojem odbijaju svet oko sebe i da na taj način svu svoju energiju treba da usmeravaju ka stvaranju umetnosti.
Nakon nekoliko godina odlučila je da ne želi da bude pisac. Tako je prihvatila posao profesorke u Vermontu. Od trenutka kada je ponovo počela da ima obaveze i da predaje, počela je ponovo i da piše. Dobitnica je nekoliko prestižnih priznanja, među kojima su i Pulicerova nagradu (1993) i Nacionalna nagrada za knjigu (2014). Objavila je dvanaest zbirki poezije i neke tomove eseja o poeziji. Detinjstvo i porodični život, blizak odnos sa roditeljima i braćom, jesu centralna tema njene poezije.
Predsedavajući Nobelovog komiteta, Anders Olson, naveo je da „u njenim pesmama sluša ono što je ostalo od njenih snova i zabluda”, spominjući i uticaj njenog privatnog života na njeno stvaranje.
Napisala je zbirke poput „Trijumfa Ahila“ (1985) i „Ararata“ (1990), a u jednoj od svojih najvaljenijih zbirki „Divlja Iris“ (1992), za koju je dobila Pulicerovu nagradu, opisuje čudesni povratak života nakon zime u pesmi „Visibabe“.
„Moja prva misao bila je ‘neću imati prijatelje, jer su većina mojih prijatelja pisci’“, izjavila je pesnikinja u telefonskom razgovoru koji je vodila sa organizatorima svečanosti, neposredno nakon što je čula vest da joj je dodeljena Nobelova nagrada za književnost za 2020. godinu. „Ali uglavnom“, rekla je, „brinem o očuvanju svakodnevnog života sa ljudima koje volim.“
Je li je Handke katolik ili pravoslavac, Jugosloven ili Austrijanac, obožavalac Slobodana Miloševića ili ne, nije ni važno. Njegovo ime upisano je među velikane zlatnog pera. Znamo samo da ćemo čitati njegova dela, kao i dela ostalih Nobelovaca kada dođe vreme za to.
Luiz Glik je postala još jedna žena dobitnica Nobelove nagrade iz oblasti književnosti. Možda će se nekome, kada prođe vreme, nagrada koju je dobila činiti nedostojnom, kao što je to bio slučaj sa Handkeom. Jedno je sigurno – nagrade su dodeljene i vreme će pokazati da li su reči koje su napisane na hiljadama stranica papira zaista vredne i jesu li politički obojene.
Naš nobelovac, Ivo Andrić, istakao je da pisac treba da piše o čovekovoj sudbini „koju on mora uočiti i što bolje razumeti, poistovetiti se sa njom, i svojim dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane živo tkanje priče koju on želi da saopšti čitaocima, i to što lepše, što jednostavnije, i što ubedljivije“. Jedno je sigurno, svako od njih ostaće upamćen po nečemu: Andrić po priči i pričanju, Handke po kontrovreznoj prošlosti, a za Glik ostaje da to vreme pokaže.
Ipak, u filmu „Nebo iznad Berlina“, za koji je Peter Handke napisao scenario, može se uočiti i ono što je Andrić davno poručio – bitno je prihvatiti drugačiji svet u kojem može da se nađe i bezgrešno biće, ali jedno je važno – biti čovek.
Autorka: Katarina Pantelić, članica Centra za međunarodnu javnu politiku
Naslovna fotografija: AP Photo/Fernando Vergara
