„Ne samo da diplomatija „nije za svakog“ nego se slobodno može reći da je mali broj ljudi koji zaista imaju dara i zvanja za taj posao. Naravno, mnogo je teže reći kakvi su ili kakvi bi trebalo da budu ti ljudi…

…Ukratko, treba biti čovek naročite vrste, a nimalo ne ličiti na to nego uvek i u svemu imati izgled običnog, prosečnog čoveka. Stotinu sposobnosti treba imati, ali strogo i na sto načina dozirati.“

Ivo Andrić

Beležnica „Šarena knjiga“ 1952.

Pripovedač i pisac, esejista i liričar, kritičar i hroničar. Nobelovac i diplomata. Sve su to epiteti koji često idu uz ime i prezime Ive Andrića- najvećeg sina srpske pisane reči i istoričara koji je svojim nadahnutim rečenicama bolje nego iko opisao duh i nemir balkanskog temperamenta umivenog uzburkanim brzacima plahovite, poslovično hladne, i mnogim narodima na ovim prostorima „krive Drine“.

Svakome ko je ikada kročio u obrazovne ustanove poznat je njegov legat i zaostavština, njegovo umeće da kroz pisane redove čitaoca uvede u vrtlog ljudske sudbine i objasni suštastvenu ulogu mostova, povezivanja, ljubavi; prikaže način života na jednom prostoru koji se uvek smatrao okidačem svih svetskih trvenja, na kojem su ukrštena interesna polomljena koplja velikih sila često probadala srca neutešnih majki. Kroz Andrićeva književna ostvarenja shvatali smo život, učili o ljubavi, razumeli istoriju. Kroz te pisane redove mogli smo biti svedoci mnogih proteklih događaja i hroničari mnogih zbivanja.

Kao što uvodne reči ovog članka nagoveštavaju, Ivo je imao stotinu sposobnosti od kojih jedna ostaje poprilično neistražena i u srpskoj, ali i svetskoj javnosti. Ili je makar nedovoljno naglašavana. U svakom slučaju, i u javnom diskursu i u obrazovnom sistemu često se zanemaruje (ili zapostavlja) njegova diplomatska sposobnost i njegovo taktično i prognozerski veoma dobro, diplomatsko delovanje.

Svakako treba reći da je Ivo Andrić rođen 9. oktobra 1892. u mestu Dolac kod Travnika. Nakon smrti oca Antuna, majka Katarina dvogodišnjeg Iva šalje u Višegrad kod svoje sestre gde će on završiti osnovnu školu. Veliku gimnaziju upisuje i pohađa u Sarajevu 1903. kada počinje da piše i svoje prve pesme. Već tada je postao vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva i pripadnik Mlade Bosne što će u velikoj meri odrediti njegovu dalju književnu ali i diplomatsku karijeru.

Studije je započeo 1912. na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu, a naredne godine ih nastavlja u Beču na odeljenju slavistike Filozofskog fakulteta. Zbog njegovog krhkog zdravlja prelazi na Jagelonski univerzitet u Krakovu, na, takođe, filološki odsek. U Krakovu ga zatiče vest o atentatu na prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, na Vidovdan 1914. godine posle kojeg on napušta Poljsku i odlazi u Bosnu i Hercegovinu. Austrijska policija ga hapsi u Splitu (zbog delovanja u Mladoj Bosni) i odvodi u tamnicu u Maribor gde će ostati sve do marta 1915. kao politički zatvorenik. U tom periodu tamničenja će nastati i njegova čuvena zbirka pesama „Ex Ponto“.

Nakon izlaska sa robije odlazi na lečenje (zbog bolesti pluća) u Zagreb gde će dočekati vest o ujedinjenju Južnih Slovena u Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, 1. decembra 1918. Zagreb mu, ipak, nije prijao. Bio je često usamljen i ukotvljen, siromašan, često na ivici gladi. Bolest i egzistencijalna kriza naveli su ga da napusti mesto u kom je započeo svoju književnu karijeru i preseli se u živahniji Beograd. Raduje ga uzavrela književna atmosfera, zahvaljujući kojoj je u „Moskvi“ puno vremena provodio sa Milošem Crnjanskim, Simom Pandurovićem i Stanislavom Vinaverom.

Ivo Andrić- svedok burnih vremena
Na Drini ćuprija i Ivo Andrić

Godina 1919. jeste prekretnica u njegovom životu. To je godina u kojoj on kreće da ispisuje, đacima i ljudima u Srbiji, velikim delom nepoznatu, diplomatsku stranicu svog izuzetno plodonosnog života. Te godine, u oktobru mesecu, Ivo Andrić započinje svoju diplomatsku karijeru kao činovnik u Ministarstvu vera. Tada mu je u velikoj meri pomogao njegov srednjoškolski profesor iz Sarajeva Tugomir Alaupović. Međutim, Andrić je imao veliku želju da započne profesionalnu diplomatsku karijeru.  Početkom januara 1920. Andrić je poslao molbu tadašnjem ministru inostranih poslova dr Antu Trumbiću da bude postavljen u konzulat u Njujorku. Ukazom kralja Aleksandra I Karađorđevića od 14. februara 1920. Andrić je postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevstva SHS u Njujorku. Ipak, umesto u Njujork, on je, rešenjem ministra inostranih poslova od 16. februara, upućen na rad u Poslanstvo Kraljevstva SHS pri Svetoj Stolici u Vatikanu. To ga je veoma obradovalo zato što će biti blizu svoje samohrane majke koja živi u Sarajevu. Poslanik u Vatikanu je tada bio Dubrovčanin Lujo Bakotić.

Ivo Andrić je u Rimu stanovao u pansionu Via Sicilia 166. Bio je očaran Rimom i njegovim nasleđem, a u danima dokolice umeo je često da piše svom velikom prijatelju Milošu Crnjanskom. Tada će mu izaći i čuvena pripovetka ,,Put Alije Đerzeleza”. Iz Rima često piše i Alaupoviću i obilazi Sarajevo i Višegrad, svoju majku i tetku. Započinje i saradnju u najuglednijem književnom glasilu toga doba- ,,Srpskom književnom glasniku” pričom ,,Dan u Rimu”.

Pored toga, Andrić je bio svedok pojave Musolinija ili ,,dučea”- vođe fašista u Italiji. O njemu će napisati opširnu biografiju i na taj način ukazati na ogromnu opasnost od pojave fašizma u Evropi. Na neki način, svojim pronicljivim duhom i jedinstvenim osećajem predvideo je mračno doba koje će se ubrzo nadviti nad Evropom. Njegovi opisi Musolinijeve ličnosti su se u velikoj meri pokazali tačnim. Tu je Andrić pokazao izuzetnu sposobnost prikupljanja informacija (što je odlika svih vrsnih diplomata) budući da su ovi spisi, nastali 1922. godine, opisali pravo stanje stvari u Italiji kralja Vitoria Emanuela s početka treće decenije dvadesetog veka.

Obilazi Napulj, Pompeju, Vezuv, a sa Crnjanskim, koji mu dolazi u posetu juna 1921., i Sijenu, San Džeminjano, Firencu, Pizu, male gradiće u Toskani i Umbriji. Taj romantičarski zanos biće prekinut koji mesec kasnije zbog narušenog zdravlja i ,,rata” koji je Andrić imao sa rimskom klimom.

Kraljevim ukazom od 1. oktobra 1921. postavljen za vicekonzula u Generalnom konzulatu  Kraljevine SHS (Vidovdanskim ustavom iz iste godine promenjen je naziv u Kraljevina SHS) u Bukureštu, gde mu je pretpostavljeni bio generalni konzul Dobrivoje Svilokosić. Zbog pogoršano zdravstvenog stanja i nezadovoljstva oštrom klimom u Rumuniji on traži premeštaj i dobija ga. Novim ukazom kralja Aleksandra od novembra 1922. u istom zvanju biva premešten u Generalni konzulat Kraljevine SHS u Trstu. Tada je generalni konzul bio Aleksandar Cincar-Marković, budući ministar inostranih poslova. Međutim, služba u Trstu biće najkraća od svih njegovih službovanja- svega dva meseca. Tu je polagao pismeni deo ispita za diplomatsko-konzularne službenike iz narodne istorije na temu „Koliko je bilo srpskih država i kako su one postale.“ Ugledni srpski istoričar dr Vladimir Ćorović, tadašnji član Komisije, njegov rad je ocenio kao „vrlo inteligentan“ i predložio je ocenu 9.

Tršćanska klima, takođe, nije odgovarala narušenom zdravlju velikog pisca pa je on zatražio novi premeštaj. Kralj mu ponovo izlazi u susret i novim ukazom od 12. januara 1923. Andrić biva premešten u Konzulat Kraljevine SHS u Gracu. Za vreme tog službovanja Andrić je, da bi ostao u diplomatiji i da bi napredovao, morao da položi usmeni deo ispita i da okonča studije na fakultetu. Najpre je položio ispit da bi zbog tadašnjih zakonskih propisa ostao privremeno bez posla u službi. Nakon položenih ispita na fakultetu u Gracu, on je 1924. godine stekao diplomu doktora nauka za tezu napisanu na nemačkom jeziku pod nazivom „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“. Dve godine kasnije, na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, Ivo Andrić 1926. godine postaje član Srpske akademije nauka i umetnosti čime dobija još jedno veliko priznanje.

U skladu sa stečenim kvalifikacijama dekretom ministra inostranih poslova dr Vojislava Marinkovića te iste godine Andrić je postavljen u zvanju sekretara na rad u Ministarstvo. Posle dve godine provedene u Beogradu usledio je novi put u inostranstvo- on novim ukazom kralja iz oktobra 1926. godine biva postavljen za vicekonzula u Generalnom konzulatu SHS u Marseju, gde je generalni konzul bio dr Velizar Ninčić, brat ranijeg ministra inostranih poslova dr Momčila Ninčića.

Već početkom 1928. on će ostati na istom mestu samo u Generalnom konzulatu SHS u Parizu, gde je premešten uz odobrenje ministra. Novim ukazom od 10. aprila 1928. on će u istom zvanju biti premešten u Poslanstvo SHS u Madridu, gde je nekada službovao i njegov kolega Jovan Dučić. Tu je često zbog odsustva poslanika dr Josipa Smodlake obavljao poslove otpravnika poslova sve dok nije stigao novi poslanik Dragomir Janković. Ovo je bilo novo i dragoceno iskustvo za Andrića koji je svoju diplomatsku veštinu dodatno unapredio i ojačao.

Nakon Madrida on će službovati u u istom zvanju u Poslanstvu Kraljevine SHS u Belgiji (sa kojom Srbija ima diplomatske odnose od 1879.), a u Brisel stiže avgusta 1929. Tamo je, slično kao i u Madridu, često obavljao poslove otpravnika poslova u odsustvu poslanika Petra Pešića. Tu će se zadržati kratko, sve do 1. januara 1930. kada Ivo Andrić biva raspoređen na rad u Stalnu delegaciju Kraljevine Jugoslavije (nova promena imena iz oktobra 1929. i Zakona o nazivu i podelu Kraljevine na upravna područja) pri Društvu naroda u Ženevi. Na istom mestu će, 6 godina kasnije, raditi i Jovan Dučić.

On je bio svedok nemoći i neefikasnosti jedne univerzalne svetske organizacije koja je trebalo da sačuva svetski mir. To je bilo vreme kada su do punog izražaja dolazile sve suprotnosti i neslaganja velikih sila. Andrić je bio prisutan na vanrednom zasedanju Skupštine Društva naroda sazvane na inicijativu Kine povodom japanske agresije na tu zemlju. Bilo je to neprocenjivo iskustvo za Andrića koji je tada bio u epicentru svih svetskih zbivanja i koja su mu pomogla da shvati i razume položaj Kraljevine Jugoslavije u svetskim previranjima. Uz tadašnje šefove misija dr Iliju Šumenkovića i dr Konstantina Fotića, Andrić je stekao brojne kontakte sa svetskim diplomatama, a takođe je i sazreo kao diplomata visokog ranga.

Novim kraljevim ukazom od 1933. on biva vraćen na rad u Ministarstvo inostranih poslova u Beogradu, a zbog ogromnog iskustva stečenog u Ženevi na pitanjima manjina, on biva postavljen krajem te godine na poziciju šefa Odseka za manjine u okviru Trećeg odseka Političkog odeljenja. Naredne godine je unapređen u zvanje savetnika, a dolaskom dr Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra unutrašnjih poslova 1935. godine, kreće i brži uspon samog Ive Andrića- on postaje vršilac dužnosti načelnika Političkog odeljenja ministarstva inostranih poslova.

Ivo Andrić- svedok burnih vremena
Nobelovac diplomata

Godine 1937. Andrić Ukazom kraljevskih namesnika biva postavljen za pomoćnika ministra inostranih poslova. Tako postaje druga ličnost jugoslovenske diplomatije! Ogromnim delom je ovo zasluga zbog članstva u Jugoslovenskoj radikalnoj zajednici (JRZ) Milana Stojadinovića.

Zbog trusne političke situacije i Hitlerove soldateske koja je krenula na svoju avanturu po Evropi i Jugoslavija je morala da odabere „kom će se carstvu privoleti“. Milan Stojadinović je odabrao da se svrsta na stranu sila Osovine i zbog toga će pasti 1939. Vladu su preuzeli Dragiša Cvetković i dotadašnji poslanik u Berlinu Aleksandar Cincar-Marković. Upravo će on premijeru Cvetkoviću predložiti da se Ivo Andrić imenuje za novog poslanika u Berlinu.

Agreman je zatražen neuobičajenim putem- preko nemačkog poslanika u Beogradu, Viktora fon Herena. Taj nemački diplomata je pohvalno pisao Hitleru o Andriću i zbog toga mu je zvanični Berlin dao agreman (pristanak šefa jedne države ili ministra spoljnih poslova te države da prihvati akreditovanog predstavnika druge države). Ukazom kraljevih namesnika iz marta 1939. Andrić je postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevskog poslanstva u Berlinu, preuzimajući dužnost aprila iste godine.

Zašto baš Andrić?

Nova vlada Cvetković-Cincar-Marković je njegovim imenovanjem u Berlinu zapravo samo htela da pokaže Hitleru kako će Jugoslavija zadržati isti spoljnopolitički kurs orijentisan ka silama Osovine. Taj put je utabao Milan Stojadinović svojim prisnim kontaktima sa Hitelrom, a njegova desna ruka- Ivo Andrić bi posle njegovog pada ostao glavni „štih“ u rukama nove vlade. Andrić je trebalo da bude most između Berlina i Beograda i čovek od poverenja za konačno javno objavljivanje te nove spoljnopolitičke orijentacije ka Nemačkoj. Međutim, vlada je više puta tajno slala svoje emisare da „pripreme teren za pristupanje Trojnom paktu“. I njih dvojica (Cincar-Marković i Cvetković) su u dva navrata odvojeno dolazili u Berlin krajem 1940. i početkom 1941. a da o tome Andrić nije znao ništa. Zbog toga je u jednom trenutku zahtevao da bude povučen iz Berlina zbog „smanjenog autoriteta i poverenja koje vlada ima u njega“.

Andriću je bilo jasno da Jugoslavija oseća veliki pritisak i da nova vlada nema nameru da se tom pritisku odupre. To je postalo poznato još od aprila1939. kada se Cincar-Marković sastao sa Joakimom fon Ribentropom, ministrom inostranih poslova Nemačke i samim Hitlerom kada je praktično dogovoren modalitet saradnje dve zemlje. Tom sastanku je prisustvovao i sam Andrić u svojstvu poslanika.

Ivo Andrić- svedok burnih vremena
Ivo Andrić nakon predaje akreditiva Adolfu Hitleru, 19. aprila 1939. godine

Svi jugoslovenski diplomatski predstavnici su ujutro 24. marta 1941. dobili obaveštenje da će Vlada Kraljevine Jugoslavije pristupiti Trojnom paktu. Ivo Andrić je dobio poziv i da prisustvuje toj ceremoniji potpisivanja koja će se održati u Beču, u Žutoj dvorani dvorca Belvedere 25. marta 1941. Tog dana su Dragiša Cvetković, predsednik Vlade i Aleksandar Cincar- Marković, ministar inostranih poslova stavili svoje potpise pored potpisa ministara inostranih poslova Italije i Nemačke, grofa Galeaca Ćana i Joakima fon Ribentropa i japanskog ambasadora u Berlinu Ošime, na Protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu.

Usledili su poznati događaji od 27. marta kada je svrgnuta vlada i izvršen vojni udar upravo zbog potpisivanja Trojnog pakta. Nakon toga celokupno diplomatsko-konzularno osoblje je moralo da napusti Nemačku zbog prekida diplomatskih odnosa. Dana 5. aprila šef protokola u nemačkom ministarstvu inostranih poslova je Andriću uručio pasoš i „kartu u jednom pravcu“- za Beograd, gde će on doputovati vozom. Tamo će ga sačekati rezignirano novo rukovodstvo i penzija. Rešenjem Ministarskog saveta od 15. novembra 1941. Ivo Andrić je penzionisan čime je završena njegova bogata i plodonosna diplomatska karijera.

Drugi svetski rat Andrić provodi u svom stanu u Beogradu, dovršavajući svoja antologijska dela- „Na Drini ćuprija“, „Travnička hronika“ i „Gospođica“ koja će izaći na svetlost dana 1945. godine. Još jedan čuveni roman-esej „Prokleta avlija“ će izaći u javnost 1954. godine.

Ivo Andrić- svedok burnih vremena
Dodela Nobelove nagrade za književnost 1961. godine

Diplomata koji piše, a ne pisac u diplomatiji svoje najveće životno i profesionalno priznanje stiče 1961. godine, dobivši Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. To je, ujedno, i najveće priznanje koje je ikada dobio neki književnik sa ovih prostora služeći se srpskim književnim jezikom.

Diplomata svetskog kova, virtuoz pisane reči i čovek o kojem su svi njegovi pretpostavljeni i kolege imali samo reči hvale za njegovu izuzetnu diplomatsku nadarenost, energičnost i njegov osećaj za dostojanstvo svog naroda u mutna vremena, preminuo je 13. marta 1975., a njegova urna sa pepelom biva pohranjena u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Ivo Andrić- genijalni hroničar Balkana u diplomatskom fraku.

Pročitajte više o drugim srpskim diplomatama.

 

PODELI
Prethodni članakČlanovi CMJP na obeležavanju 18 godina od početka NATO agresije na SRJ (Srbiju)
Sledeći članakČlanovi Centra za međunarodnu javnu politiku u poseti ambasadi Republike Kipar
Radomir Jovanović
Rođen je 4. februara 1994. godine u Kragujevcu, Republici Srbiji. Nakon završene srednje ekonomske škole u Kragujevcu, završava i osnovne akademske studije međunarodne politike na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Diplomirani je politikolog za međunarodne poslove i trenutno je na master akademskim studijama na Fakultetu političkih nauka, smer ekološka politika. Član je UO i jedan je od osnivača Centra za međunarodnu javnu politiku. Član je prve generacije kulturnih ambasadora Agencije za kulturnu diplomatiju iz Beča od 2016. godine i jedan je od organizatora najveće simulacije rada EU institucija na svetu - BEUM 2016. Posebno je zainteresovan za klimatske promene, pa je kao moderator vodio panel diskusiju „Godinu dana od COP21 - Srbija na putu klimatskih promena“. Pored toga interesuje se još i za diplomatsku istoriju Srbije, kulturnu diplomatiju, region Latinske Amerike, a takođe je i pasionirani ljubitelj sporta. Stipendista je Zadužbine Studenica iz San Franciska, SAD i Fonda za mlade talente Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije. Aktivno radi na implementaciji Pariskog klimatskog sporazuma u Srbiji kroz rad u civilnom društvu. Služi se engleskim jezikom.

Ostavite komentar