Seobe. Reč koja para uši. Odjekuje. Asocira… i opisuje. Opisuje tu nesnađenost, to traganje i besciljno lutanje uz velike patnje i istu takvu bol. Još kao mladić, ovaj velikan pisane reči će na svojoj koži osetiti svaku nijansu boje oslikane na platnu rukom nadaleko čuvenog umetnika Paje Jovanovića. Ta slika na kojoj srpski narod predvođen Arsenijem III Čarnojevićem, beži od najezde Osmanlija ka granicama Habzburške monarhije će zauvek ostati najupečatljiviji detalj koji opisuje sudbinu, život i stvaralaštvo, posle Ive Andrića, verovatno najplodonosnijeg srpskog književnika. Njegovo ime je Miloš Crnjanski i ovo je njegova priča.
Rođen je 26. oktobra 1893. godine u Čongradu, u tadašnjoj Austrougarskoj (današnjoj Mađarskoj), a otac Toma, činovnik, prognan je iz rodne Ilanče u Banatu zbog zastupanja manjinske srpske politike. Odrastao je u Temišvaru, u porodici koja je gajila duboko rodoljubiva osećanja prema Srbiji, a tamo je i završio osnovnu školu. Potom se preselio u Beč. No, zastanimo ovde za trenutak.
U Srbiji postoji izreka da ,,iver ne pada daleko od klade” i da ono što ponesemo iz kuće jeste naš najveći kapital. Najveći kapital koji je Crnjanski poneo iz svoje ravnice jeste upravo to uzvišeno osećanje patriotizma, taj prkos da uprkos tuđinskoj zemlji on ne uzme i tuđinski identitet. Ta njegova ljubav prema svojoj zemlji i pravoslavlju će oblikovati celokupan njegov pesnički opus, za koji mnogi kažu da je nepravedno bio nenagrađivan. Štaviše, po umetničkoj formi mnogi kažu da je on pre Ive Andrića zaslužio da bude nagrađen od strane Švedske kraljevske akademije nauka. Ipak, sud o tome ćemo ostaviti književnim kritičarima.
U svet književnosti ulazi pesmom ,,Sudba”, koju je objavio u dečjem listu ,,Golub” 1908. godine, u Somboru. Životni roman se baš poigrao sa Crnjanskim kada mu je još tada kao golobradom mladiću u ruke uručio baš taj centralni motiv njegovog stvaralaštva koji će katkad imati epitet tužnog prizvuka. Četiri godine kasnije u sarajevskom časopisu ,,Bosanska vila” objavljuje pesmu ,,U početku beše sjaj”. Tada mu gore pomenuti životni roman uručuje još jedan motiv- sjaj…sjaj zvezde u beskrajno plavom krugu za kojim će tako žudno tragati.
Baš tu u Beču, reč ,,sudba” će početi da se ostvaruje u glavnoj ulozi u melanholičnom filmu zvanom ,,Miloš Crnjanski”. Njega će tu, kao studenta medicine (koju nikada neće završiti), zateći vest o atentatu na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda što je značilo da je Evropa konačno dočekala da svoje unapred naoštrene bajonete dodatno ,,oplemeni” mirisom krvi i baruta. Vihor Prvog svetskog rata odneo je jednog pripadnika naroda Gavrila Principa na drugu stranu, te je nesrećni Crnjanski bio primoran da obuče uniformu na kojoj ne stoje četiri ocila i krene u ratnu avanturu na galicijsko polje da se bori protiv Rusa. Tamo je bio ranjen pa je većinu rata proveo u ratnoj bolnici u Beču. Pred sam smiraj rata on je poslat na italijanski front da još jednom okuša sreću.
Ono što je na ova dva ratišta pokupio obeležiće čitavo njegovo pripovedanje i, na ovim prostorima, jedinstveni stil pisanja- sa nagomilanim opisima, mnogim zarezima, koje je u biti melanholično, setno, preneseno, ponekad religijski obojeno pa uvijeno u formi snebivanja, preispitivanja, traženja smisla života. Ni sam nije bio svestan da je utemeljio jednu novu, avangardnu formu pisanja nastalu nakon užasa Prvog svetskog rata. Time je on predvodio čitavu jednu plejadu mladih ljudi izgubljenih u ratnom vihoru- onu generaciju koja je najbolje godine svog života izgubila potucajući se po raznim vrletima, ne znajući ni zašto, niti za koga ratuje. Svu svoju frustraciju i nelagodu, ta plejada pesnika pretočila je u novi književni pravac i pripovedanje čiji idejni tvorac ostaje Crnjanski. Lutanje, strah, beznađe, maštanje i besmislenost stradanja ostaće najupečatljiviji motivi tog doba.
Tokom 1919. godine odlazi u Beograd gde objavljuje svoje prvo veće delo, dramu ,,Maska”, a potom upisuje Filozofski fakultet na kom će studirati književnost. Zatim će početi da uređuje i list ,,Dan” čime će otkriti i svoj, ispostaviće se kasnije, veliki talenat- novinarstvo. Književnu javnost je uzburkao svojom čuvenom zbirkom pesama ,,Lirika Itake” tokom te iste 1919. godine, da bi kasnije objavio i knjigu pripovedaka ,,Priče o muškom” (1920), i ,,Dnevnik o Čarnojeviću” (1921). Nedugo zatim postaje i novinar u listu ,,Vreme”. Iako je tim činom nagovestio da polako napušta književnost i uplovljava u novinarske vode, on je u to vreme počeo da u delovima objavljuje svoje remek-delo, svoj znak raspoznavnaja na srpskom književnom nebu- roman ,,Seobe” u Srpskom književnom glasniku, koje će u formi knjige izaći iz štampe 1929. godine.
Za to delo dobija nagradu SANU 1930. godine, a nedugo zatim objavljuje i ,,Ljubav u Toskani” (kao neki vid memoara, putopisa posvećenog Vidosavi Ružić, koju je oženio 1921.) i ,,Knjigu o Nemačkoj”. Tokom 1934. godine postaje urednik patriotskog nedeljnika ,,Ideje” gde još jednom dolazi do izražaja njegov nacionalni osećaj. O književnom/novinarskom radu za sada toliko. To ste uostalom manje ili više mogli da čujete i da saznate kroz osnovno i srednje obrazovanje. Ono što se malo ili veoma slabo zna o životu Miloša Crnjanskog jeste njegova diplomatska serija u nekoliko veoma uzbudljivih ,,epizoda”.
Novo poglavlje u životu ovog književnika otpočinje početkom juna 1928. godine. Naime, tada je on, kao veoma zapaženi novinar beogradskog dnevnog lista ,,Vreme”, bio postavljen od strane Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca na mesto atašea za štampu ambasade u Berlinu. U berlinsko poslanstvo Kraljevine SHS, kod poslanika Živojina Balugdžića, otišao je po preporuci Slobodana Jovanovića, koji je cenio ono što on piše, a uz to je Balugdžić bio njegov prijatelj. Već 12. juna iste godine, odmah po dolasku u Berlin on će se javiti svom prijatelju koji se nalazi na mestu vicekonzula našeg poslanstva u Madridu Ivi Andriću da je njegov zadatak kulturna propaganda, sa rečima i osećanjem da će ovde ostati ,,duže” što se ispostavilo tačnim.
Naravno, za takve aktivnosti i specijalne zadatke dobijene od ministarstva se morao napraviti diplomatski paravan pa je Crnjanski po dolasku u Berlin u ,,Berliner Taglbattu” 7. jula 1928. objavio članak pod nazivom ,,Literatur in Beograd”. To je ujedno bio i period žestoke rasprave Crnjanskog i Marka Cara, predsednika Srpske književne zadruge koji je odbio da štampa ,,Ljubav u Toskani” osporavajući njegov kvalitet i sadržaj.
U međuvremenu, Crnjanski će dosta putovati po Evropi i Africi (Alžir), da bi se s proleća 1937. godine vratio u Berlin. Nedugo zatim, časopis ,,Vreme” će 6. juna 1937. godine u jednom svom tekstu zamoliti Crnjanskog da obiđe Španiju i napravi reportažu o uzavrelom građanskom ratu za koji se čitava Evropa interesovala. Crnjanski je to prihvatio. On je već tada imao dosta novinarskog iskustva budući da je njegove tekstove objavljivalo ne samo ,,Vreme” već i ,,Politika”, a i sam je bio izdavač ,,Ideja”.
Tadašnji predsednik Ministarskog saveta (Vlade) Milan Stojadinović je u velikoj meri uticao na Crnjanskog da zaista ode u Frankovu Španiju i odatle izveštava ali s jednim poverljivim zadatkom – da za jugoslovensku Vladu istovremeno prikuplja poverljive informacije o Frankovom režimu.
Prvu ratnu reportažu je objavio u ,,Vremenu” koje je pretendovalo da bude najznačajniji list u Jugoslaviji, 13. juna 1937. Crnjanski odlazi ,,u neposrednu blizinu fronta“, odakle prati Frankovu ofanzivu u Baskiji, ulazi u tek osvojeni i razrušeni Bilbao, obilazi Burgos i Salamanku, političko-vojna središta Frankovog režima. Desničarski nastrojen, Crnjanski prati špansku falangu koja je, kako kaže, ,,prva izašla na ulicu da se bije sa komunistima“. Za Franka kaže da je ,,sve pre nego tip diktatora, demagoga i govornika“ i da je ,,pre svega militarista u najboljem smislu reči“. Za Frankovu vojsku kaže da je disciplinovana i ,,da se to svuda može videti“.
Svojom reportažom pružio je jugoslvenskoj Vladi ali i javnosti pravu sliku Španije u građanskom ratu. Time je pokazao da je ne samo dobar književnik već i izvrstan novinar. I sam je više puta isticao da svaki dobar književnik treba da provede neko vreme u redakcijama listova, u novinarstvu, kako bi stekao uvid u ono što je pravi život i ljudska priroda. Poslednjeg dana juna 1937. Crnjanski se vratio u Berlin.
Vozom iz Beograda, u proleće 1938. godine, Miloš Crnjanski krenuo je put Rima da još jednom otkrije lepote ,,večnog grada” koji je već posetio 1921. i 1925. godine. Naravno, ovaj put u službi svoje države, a ne u svojstvu pesnika. On je stigao u Italiju, u Rim kao savetnik za štampu pri jugoslovenskom poslanstvu 2. maja 1938. godine. Nameštenje je, po svojoj molbi, dobio 15. marta iste te godine i u Italiji će ostati sve do 6. aprila 1941. kada je Italija ušla u rat protiv Jugoslavije.
Poslanik u Rimu bio je Boško Hristić, brat poznatog kompozitora Stevana Hristića. O njemu se raspituje kod svog kolege Ive Andrića koji ,,ne želi da se izjašnjava…ali mu skreće pažnju da mu je žena vrlo dobro sa italijanskim dvorom”. Po dolasku u italijansku prestonicu Crnjanski odseda u ,,Grand hotelu”, a poslanik će ga vrlo hladno primiti u vili Borgeze, nadomak Tibra. Crnjanski stanuje nedalako od Vatikana. Voleće da prošeta do jedne poljane kraj Tibra- ,,da tuče loptu” ili da sedi na terasi kafe-poslastičarnice ,,Kod Rozatija”, sa svojom Vidom ili poznanicima iz poslanstva. Krajem juna će otići službeno u Veneciju gde će organizovati sastanak Milana Stojadinovića i grofa Ćana, italijanskog ministra spoljinih poslova. I pre toga se znalo da se spoljnopolitički kurs Milana Stojadinovića naglo okreće silama Osovine.
Redovno je na vezi sa Ivom Andrićem kojem često piše. Revnostan je i u službi, tako da već jula 1938. obaveštava Beograd o porastu antisemitizma u Italiji. Istovremeno posećuje redakcije listova, proširuje krug poznanika i prijatelja. Početkom 1939. objavljuje niz tekstova u ,,Vremenu” o sastancima u Rimu, grofu Ćanu, Musoliniju i sastancima Musolinija i Čembrlena. Takoreći, ulazi u sve pore života u Rimu- sprijateljuje se sa novinarima, diplomatama, upoznaje markize i grofove, poštare, frizere, vozače i čistačice želeći da što bolje upozna kako Rim ,,diše i misli”. Sa prozora svoje vile vidi Borgo i kube crkve Svetog Petra, a često je znao da obitava u poslastičarnici ,,Bebington”, na Piazza di Spagna. Za tu poslastičarnicu je više puta izjavljivao kako je to ,,njegovo mesto” čiju je tišinu najviše voleo.
Fašistički režim u Rimu se zaoštravao i postajao sve nepodnošljiviji prema stranim novinarima. Svi oni koji su bili ocenjeni kao protivnici režima su proterivani što Crnjanskom i tadašnjoj Jugoslaviji nikako nije išlo u prilog. Oni su cenili da je bolje ostati u Rimu i imati informacije iz prve ruke nego ostati van njega, jer je opšte poznato da Italija ima revizionističke namere prema Jugoslaviji te je stoga strateški bilo važno ostati u Rimu. Cenzura je pooštrena i svako javljanje kritičkih ili poverljivih vesti iz Rima je sa sobom povlačilo velike retorzije. Stoga Crnjanski javalja Beogradu da će kanal komunikacije ići kurirskom poštom Ministarstva inostranih poslova. Kurir će dolaziti jednom mesečno pa su i ti jednomesečni izveštaji Crnjanskog bili dosta opširni. Zbog snimanja, prisluškivanja i stenografisanja svih telefonskih razgovora odustalo se dostavljanja informacija ovim putem.
Povodom dvogodišnjice potpisivanja pakta između Jugoslavije i Italije, grof Ćano je priredio svečanu večeru u čast poslanika Boška Hristića, krajem marta 1939. Na večeru je pozvan i Miloš Crnjanski sa suprugom. Međutim, veseli dani provedeni uz luksuzne večere, kafe i kolače nisu trajali dugo. Umoran i usamljen on raportira Beogradu- ,,rat je na pragu”. Sve je manje smeha, u poslastičarnici ,,Kod Rozatija” je sve manje ljudi, a sam Rim je ,,opkoljen Musolinijevim portretima kao kineskim zidom”.
Suprugu šalje nazad za Beograd, a on utučen ostaje sam u Rimu gde će redigovati svoje stare izveštaje, prebirati sve papire i spaliti sve ono što bi moglo da bude kompromitujuće za svoju zemlju. Drugi svetski rat je počeo, a za njega koji je propatio u Prvom svetskom ratu i iz kojeg je izašao zbunjen i izgubljen, ova vest deluje poražavajuće. Njegov život još jednom postaje neizvestan, turoban, a na sve to se nadovezuje i nesanica zbog teških vremena.
Nemci ulaze u Beč, potom u Čehoslovačku, a u Rimu se polako gase svetla. Zatvaraju se poslanstva Austrije, Čehoslovačke, potom odlaze Poljaci Grci, Holanđani, kase se pečate, a imovina prodaje u bescenje. Marta 1941. Bugarska potpisuje Trojni pakt, a Crnjanski svojoj ženi govori- ,,na redu smo mi”. Iz Beograda još jednom stiže saopštenje da se izbegavaju javni nastupi, da se ne daju izjave, da se pregledaju svi papiri i spali sve ono čiji bi sadržaj mogao da dovede do rata.
Ono što se predosećalo se dogodilo: Jugoslavija je 25. marta potpisala Trojni pakt. U Rimu se mislilo da je najgore izbegnuto – da je rat izbegnut. Dva dana kasnije, sa radija Beograd stižu vesti o demonstracijama iz Beograda i svrgavanju kneza Pavla. Nemački tenkovi se kreću ka Bačkoj… Već 6. aprila on će u šetnji sa detetktivom koji se nije odvajao od Crnjanskog, saznati poražavajuće vesti o bombardovanju Beograda i slomu jugoslovenske vosjke. Jugoslavija je ušla u rat, a Crnjanski je zajedno sa ostalim članovima jugoslovenskog poslanstva proteran iz Rima. Bio je to 2. maj 1941.
U ,,Embahadama” kapitalnom delu koje sadrži sve impresije Miloša Crnjanskog o njegovim diplomatskim misijama, on će detaljno opisati sve svoje diplomatske putešestvije. Ovo delo je objavljeno posthumno 1985. godine (još jedna knjiga koja će biti objavljena posthumno jeste ,,Knjiga o Mikelanđelu“– 1981. godine).
Upravo u ,,Embahadama” on opisuje kako je evakuisan iz Rima. On opisuje kako je stigao železnicom preko Višijevske Francuske do Španije; pripoveda kako ih na glavnoj stanici u Madridu sačekuje ambasador Jovan Dučić i kako na peronu drži govor i poziva ceo voz na zakusku u naše poslanstvo. Kako je u međuvremenu Franko priznavanjem NDH prekinuo odnose s Jugoslavijom, poslanstvo u Madridu se zatvara i naše diplomate na službi u Španiji se, zajedno s pridošlicama, povlače dalje u neutralni Portugal, u Lisabon.
Petog maja 1941. stižu u Lisabon, prepun izbeglica iz cele Evrope i špijuna obe zaraćene strane. Piše i o Dučiću, tada već sedamdesetogodišnjaku, razočaranom u ideju jugoslovenstva. On se, po svedočenju Crnjanskoga, kad vetar duva sa Atlantika, zavija po trbuhu novinama i svakim danom sve malodušniji, grdi kneza Pavla, pa i kralja Aleksandra, iako ih je nekada u Beogradu hvalio da „čitaju Platona i da su otmeni srpski gospodičići.“ Dučić odlazi za SAD, a Crnjanski, uprkos pozivu Dučića da se zajedno sa njim otisne na put Atlantika, ostaje u Portugalu. Nije imao 4 000 dolara što je bio uslov da se on nastani na Severnoameričkom kontinentu.
Boravio je u Eštorilu toliko dugo da je postao sumnjiv čak i Britancima koji su mislili da je nemački špijun. Konstantno su ga proveravali, ispitivali o knezu Pavlu, Milanu Stojadinoviću, Dušanu Simoviću i ostalim akterima toga doba. Na kraju se bračni par Crnjanski ukrcao na prekookeanski brod koji se zaputio za Ostrvo. Bio je to 20. avgust 1941.
Godine 2011. Ambasada Srbije i grad Lisabon su postavili spomen ploču na zgradu ambasade u kojoj su boravili Dučić i Crnjanski. Ta zgrada se i danas nalazi na adresi Avenida Praia da Vitoria broj 50. S obzirom da je rad srpskog/jugoslevnskog poslanstva u Lisabonu malo poznat i da o tome postoji samo jedan telegram, ,,Embahade” Miloša Crnjanskog predstavljaju važan izvor informacija iz kojeg ,,kroz redove” možemo uvideti kako su se kretala diplomatska zbivanja toga doba i kroz šta su sve prolazile tadašnje srpske ,,kapućehaje”. ,,Embahade” su jedinstveni diplomatski poduhvat onog doba.
U Londonu će jedno vreme raditi kao savetnik za štampu pri jugoslovenskoj emigrantskoj vladi. On će, da bi preživeo, raditi i kao knjigovođa u obućarskoj radnji i kurirskoj službi jednog izdavačkog preduzeća, dok će njegova Vida šiti lutke i haljine za robnu kuću ,,Herods”. Crnjanski je pritom stekao i diplomu za hotelijerstvo na Univerzitetu u Londonu.
Kao zakleti protivnik komunizma, Crnjanski dugo nije hteo da se vrati u Jugoslaviju Josipa Broza Tita, a duge i mučne godine u emigraciji su mu teško padale. Godine 1951. on stiče britansko državljanstvo i piše svoja dva remek-dela – ,,Roman o Londonu” (za koji će dobiti i NIN-ovu nagradu) koji će biti objavljen 1971. kao i ,,Drugu knjigu Seoba”. U Londonu će napisati i besmrtnu poemu ,,Lament nad Beogradom”, koja će prvi put biti objavljena u Johanezburgu 1962. godine.
U Beograd, koji je opevao kao niko nikada, on se ipak vraća 1965. godine, gde i umire u bolnici ,,Dr Dragiša Mišović“ na Banjici, oko pet sati po podne poslednjeg dana novembra 1977. godine, mesec dana posle svog 84. rođendana.
Danas počiva u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, a njegova lična biblioteka se danas čuva u piščevom legatu u Narodnoj biblioteci Srbije. U njegovu čast je ustanovljena i Nagrada Miloš Crnjanski koja se dodeljuje dvogodišnje počevši od 1981. godine, a po zaveštanju osnivača Zadužbine Miloša Crnjanskog, Vidosave Crnjanski, sa osnovnim ciljem da podstiče književno stvaralaštvo u Srbiji.
Pročitajte više od ovog autora.
