Jedna od najintrigantnijih ličnosti srpskog književnog i diplomatskog miljea rođena je 30. septembra 1876. godine u Beogradu, u porodici istaknutih intelektualaca. Otac Dimitrije Mita Rakić je bio književnik, prevodilac (preveo ,,Jadnike“ Viktora Igoa) i ekonomista, ministar finansija 1888. godine, a majka Ana je ćerka akademika Milana Milićevića. Ta ličnost se zove Milan Rakić.
Sam Rakić je bio izuzetno darovit pesnik, iako ne previše plodan, budući da je za života izdao samo tri zbirke pesama, svega 50 pesama i dosta je rano prestao da piše. Pa ipak, i tako kratak pesnički staž doneo je srpskoj književnosti značajne novine. Njegov pesnički opus predstavljao je vrhunac pesničke škole koju je osnovao Vojislav Ilić.
Ljubav i odnos muškarca prema ženi predstavljali su snažne motive u njegovoj poeziji (,,Iskrena pesma“) ali ono po čemu je on ostao najbolje upamćen jeste njegov krajnje inovativan pristup rodoljubivoj poeziji. Bez šovinizma i raspirivanja strasti pisao je otmeno, plemenito prema svojoj domovini. Njegovo rodoljublje i patriotizam su prožeti diskretnošću i smerovima modernog mislioca (,,Na Gazimestanu“, ,,Napuštena crkva“, ,,Nasleđe“, ,,Simonida i Božur“, ,,Jefimija i Kondir“ i mnoge druge). To su sve, ujedno, najbolje i najlepše pesme u srpskoj misaonoj lirici.
Milan Rakić je završio gimnaziju u Beogradu, a zatim odlazi u Pariz na dalje školovanje 1898. godine. Nakon završenih studija prava u Parizu vraća se u Srbiju gde dobija zaposlenje u Ministarstvu inostranih dela 1904. godine. Tada kreće njegova, u srpskoj javnosti, malo poznata ali veoma uspešna, diplomatska karijera. Umesto lagodnog života u nekoj od evropskih prestonica, on je odlučio da služi svojoj državi pa je tako otišao tamo gde reč ,,Srbija“ najjače odzvanja – u Prištinu.
U srpski konzulat, u svojstvu pisara druge klase je otišao maja 1905. godine. Pet meseci kasnije bio je vicekonzul u Skoplju, gde će ostati do oktobra 1906., pa se vraća u Konzulat u Prištini i tu radi do sredine sledeće godine. Kao i Nušić, tako je i Milan Rakić redovno posećivao srpske porodice o slavama i praznicima širom Kosova i Metohije, od Prizrena do Mitrovice, Uroševca i mnogih drugih manjih mesta. U jednom pismu ostala je i Rakićeva uspomena na posetu Peći.
,,Ulazak u Peć neću skoro zaboraviti. Najpre kroz turski kraj i čaršiju punu natmurenih Arnauta, kroz jednu jezovitu i zlosutnu tišinu, pa onda kroz srpski kraj, pun naroda, naročito dece i žena koji viču: ,,Dobro došli!“, bacaju cveće na nas i plaču.“
Rakić je podstakao osnivanje kosovskog sokolskog društva ,,Silni“, kao i ,,Organizacije otomanskih Srba“, koja je trebalo da zastupa interese srpskog naroda u Carigradu, budući da je tadašnji Kosovski vilajet bio u sastavu Otomanskog carstva, sve do oslobođenja Kosova i Metohije 1912. godine. Boravak na Kosovu doprineće da ispeva mnoge rodoljubive pesme. Čitav njegov patriotski ciklus, koji je pisan kad je Rakić bio konzul u Prištini direktno je inspirisan kosovskim stradanjem prošlošću, sa puno divljenja, vere i nacionalnog ponosa.
Od jula 1907. je diplomatski predstavnik Kraljevine Srbije u Solunu, da bi se na Kosmet, po treći put, vratio u septembru 1908., gde će ostati naredne tri godine; prvih 15 meseci u ranijem zvanju, a zatim i kao šef Konzulata.
Kao službenik u konzulatima u Skoplju i Prištini, Milan Rakić je bio aktivan učesnik borbe za nacionalno oslobođenje. Obavljao je poverljive poslove, uključujući i veze sa srpskim četnicima i njihovo snabdevanje u Makedoniji, prenosio je oružje iz Vranja u Skoplje i Bitolj. Izveštaji koji su ostali iza njega svedoče o tome.
01.01.1906.- ,,Otišao sam u Vranje da prenesem municiju.“
25. 01. 1906.- ,,Krenuo sam za Bitolj da odnesem 32 revolvera sa 2.500 metaka.“
Godine 1911. Rakić je unapređen u šefa konzularnog odeljenja u Ministarstvu spoljnih poslova i vratio se u Beograd. Ali tamo nije dugo ostao. Uoči Balkanskog rata, po proglašenju mobilizacije, Rakić je napustio svoje diplomatsko mesto i ne javljajući se nikome pridružio se kao prost borac dobrovoljac jedinici pukovnika Alimpija Marjanovića, ovčepoljskog vojvode. Stalno je govorio kako bi mu najveća čast bila da ima čin kaplara srpske vojske. Tu se vidi da u njemu teče junačka krv njegovih predaka; njegov pradeda Raka Tešić iz Mionice se hrabro borio u Prvom i Drugom srpskom ustanku da bi za vreme vladavine Miloša Obrenovića postao najpre knez, a onda i popečitelj prosveštenija (ministar prosvete).
Zabeleženo je da je 1912. godine bivši konzul s redenicima prekrštenim preko kožuha i šubarom na glavi ušao na čelu kolone u oslobođenu Prištinu. Posle ulaska u Prištinu Rakić se sa oslobodiocima uputio pravo u konzulat i potražio veliko crkveno zvono što ga je sakrio od Turaka u podrumu. Izneli su ga i okačili o granu u porti pravoslavne crkve. Rakić je prvi povukao uže, pa ga je dalje dodao ostalima. Narod i vojnici ceo dan su, jedan za drugim povlačili za uže – čitav dan je zvonilo opet zvono na Kosovu oglašavajući oslobođenje i ispunjenje zaveta kneza Lazara. Za učešće u ratu 1912. godine Rakić je odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost.
Nakon Balkanskih ratova, Rakić nastavlja svoju diplomatsku karijeru. Vojničko odelo zamenio je ponovo diplomatskim frakom. Učestvovao je 1912. godine u radu Londonske konferencije koja je odredila nove granice između Turske i balkanskih država. Zatim je radio u našim poslanstvima: kao savetnik poslanstva u Bukureštu 1915, Stokholmu 1917, Oslu i krajem rata Prvog svetskog rata u Kopenhagenu. Ostaje zabeležena i ona čuvena priča kako je Rakića na jednoj humanitarnoj večeri u Stokholmu, lično i pred čitavim diplomatskim korom, upoznao švedski kralj. Povod je bilo pismo rumunske kraljice Marije koja je švedskom kralju i njegovoj supruzi predložila da upoznaju ovog srpskog diplomatu, što su oni velikodušno prihvatili.
Od 1921. godine bio je poslanik u Sofiji, a od 1927. i poslanik u Rimu što će biti kruna njegove diplomatske karijere. To je bilo vreme izuzetno napetih odnosa između Musolinijeve fašističke Italije i Kraljevine SHS. Tamo je poslat da bude ,,oko i uho“ svoje zemlje jer se duboko verovalo u njegovu sposobnost, pronicljivost i profesionalizam da u svetu spletki, intriga i ratnog huškanja, dođe do veoma važnih informacija. Međutim, sve to je bilo bezuspešno.
Memoari njegove supruge Milice govore o tome da je on ,,danima nemoćno šetao ispred ministarskih vrata“. Iako veoma cenjen u diplomatskim krugovima, on je naišao na prilično hladan doček u ,,večnom gradu“. Musolini je uporno odbijao da ga primi. Kasnije je i sam ,,Duče“ priznao da je to radio samo zbog toga što Rakić predstavlja zemlju koju predstavlja, a ne zbog njega samog, budući da ga je izuzetno cenio kao vrsnog diplomatu. I pored toga smetalo mu je što je on tako omiljen u njegovoj Italiji pa je vršio razne opstrukcije njegovog rada, organizovao bučne fašističke proteste i demonstracije pred palatom Borgeze u kojoj je bilo jugoslovensko poslanstvo.
Diplomatski par Rakić je bio pozivan svuda, a njihovo poslanstvo je uvek bilo otvoreno. Na prijemima koje je njegova supruga često organizovala bilo je predstavnika diplomatskog kora, italijanskog plemstva, ministara, ambasadora i njihove dece. Neretko, umelo je da dođe i do 500 ljudi, a sve zahvaljujući gospodskom, gotovo aristokratskom, držanju istaknutog srpskog pesnika. Njegova šarmantnost i dostojanstvo, koje je poneo od kuće, pratili su ga čitavog života i to je bio razlog zbog kojeg je na kraju i sam Musolini ,,morao da skine kapu“.
Rakić je penzionisan bez najave i pre vremena 1933, jer se navodno zamerio tadašnjem ministru spoljnih poslova Jeftiću kome je odbio zahtev da ga tajno obaveštava o kretanju i razgovorima u Rimu i Italiji njegovog prethodnika, ranijeg ministra Ninčića. Musolini mu je organizovao, tim povodom, specijalni oproštaj, a to je čast koju nisu doživele diplomate ni mnogo većih i uticajnijih država. Milana Rakića je na mestu izvanrednog poslanika i opunomoćenog ambasadora u gradu na Tibru, zamenio njegov veliki prijatelj i isto tako veliki diplomata – Jovan Dučić. Namesnik Pavle je u dva maha, nakon toga, Rakiću nudio mesto kraljevog poslanika (u Vašingtonu i u Londonu), ali ovaj to zbog bolesti nije prihvatio.
Milan Rakić je preminuo 30. juna 1938. godine u Zagrebu.
Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1922, a za redovnog 12. februara 1934. Njemu u čast ustanovljena je pesnička nagrada Milan Rakić koju dodeljuje Udruženje književnika Srbije.
Dokaz kolika je veličina bio Milan Rakić govore i reči najboljeg srpskog pisca svih vremena, Ive Andrića. Na jednom od susreta Borislava Mihajlovića Mihiza i Ive Andrića, Mihiz je pisca upitao: ,,Kako ste to Vi, polazeći i dolazeći iz najdonjeg bosanskog karakazana, uspeli da postanete takav gospodin?“ Na to se Andrić samo osmehnuo i odgovorio: „Niste vi poznavali Milana Rakića. On je bio gospodin!“
