„Evo, Vaša Ekselencijo! Kada Rusi budu načinili još jednu ovakvu Ćele kulu, od srpskih glava, i ovu moju, povrh njih metnu, e tek tada će Bugari dobiti Niš!“
Ovim teškim rečima srpski knez Milan Obrenović, obratio se ruskom konzulu, po završteku Drugog srpsko-turskog rata, 1878. Tih prelomnih dana i nedelja za budućnost naše mlade kneževine vodila se velika diplomatska borba po pitanju južnih srpskih teritorija, upravo oslobođenih od viševekovne turske uprave. Sanstefanskim mirovnim ugovorom predviđena su znatno manja teritorijalna proširenja za Srbiju, od onih koje je izvojevala njena vojska. Na štetu naše kneževine, stvarala se Velika Bugarska u čiji sastav je trebalo da uđe čak i grad Niš. Za kneza Milana i srpsku vladu takav ishod nije dolazio u obzir. Uplašeni da bi se mogli naći u novonastaloj bugarskoj državi, Srbi iz Vranja, Pirota, Trna, Breznika i Niša pisali su depeše knezu Milanu, zahvaljujući mu na oslobođenju i moleći ga da ne dopusti da njihovi domovi ostanu van granica Srbije.
U leto 1878. dolazi, međutim, do revizije Sanstefanskog sporazuma, na velikom kongresu u starom nemačkom gradu na reci Špreji. Glavnu je reč vodio moćni nemački kancelar, Oto fon Bizmark, dok je Srbiju u ovoj diplomatskoj areni predstavljao junak naše priče, prekaljeni diplomata i vrhunski intelektualac – Jovan Ristić. Na pozornici Berlinskog kongresa, on je maestralno odigrao ulogu svog života. Kada je bilo najteže, a ujedno i najvažnije, njegov diplomatski dar došao je do izražaja. Blagodareći Ristićevom političkom taktu i strpljenju, pregovaračkim veštinama, kao i uticaju i poštovanju koje je uživao u visokim evropskim krugovima, Srbija je za sebe obezbedila najviše što se tada moglo dobiti!
Od najvećeg međunarodnog kongresa 19. veka prošlo je 140 godina, a od smrti velikana naše diplomatije 120. Međutim, njegova zaostavština svome narodu nimalo nije izbledela, već naprotiv, i danas čini temelj moderne i nezavisne Srbije.
Jovan Ristić je rođen u Kragujevcu, 16. januara 1831. godine u siromašnoj porodici. Otac Rista rano je umro, te on ostaje da živi sa majkom Marijom. Od malena je težio da se izbori sa nemaštinom, pa je postizao odlične rezultate u osnovnoj školi. Još u ranoj mladosti, Ristić se odlikovao izuzetnom inteligencijom i visprenošću. Uvidevši njegov veliki kapacitet, porodični prijatelj ga šalje u Beograd, na dalje školovanje, gde Ristić podjednako uspešno završava srednju školu. U prestonom gradu kneževine uskoro postaje član „Družine mladeži srpske“, organizacije osnovane pri beogradskom Liceju, koja je odmah po osnivanju uspostavila bliske veze sa srpskim studentima u Habzburškoj monarhiji. Ristić kao stipendista Kneževine Srbije stiče diplomu Liceja, a potom nastavlja studije u Berlinu, gde se izvanredno uklopio u društveno okruženje ove evropske metropole, u kojoj će imati prilike da stekne dragocena iskustva i važna poznanstva.
Ristić će doktorirati filozofiju na prestižnom Univerzitetu u Hajdelbergu, a tokom studija u Nemačkoj upoznaće se i sa čuvenim istoričarem Leopoldom fon Rankeom. Najpre kao profesor i mentor, a potom i kao iskreni prijatelj i pouzdani saveznik, Ranke će igrati veoma bitnu ulogu u životu ovog srpskog diplomate. On je ujedno bio i veliki poštovalac našeg naroda i njegove junačke borbe za slobodu i nezavisnost, pa je tako napisao delo „Srpska revolucija“. Treba napomenuti da je svoje uspešne studije Jovan Ristić nastavio i na jednom od najuglednijih svetskih univerziteta, na pariskoj Sorboni. Interesantno je da je za sve vreme svoga studiranja mladi Ristić zamišljao sebe kao istoričara, dok će mu igrom sudbine njegova životna odiseja dodeliti još neke, mnogo značajnije uloge.
Po povratku u domovinu Ristić ubrzo stupa u državnu službu, pri Ministarstvu unutrašnjih dela, 1854. Njegov potencijal i visoko obrazovanje prepoznao je tadašnji predsednik vlade, iskusni srpski političar Ilija Garašanin. Nedugo zatim on upoznaje mladu Sofiju, svoju buduću suprugu i ćerku uglednog trgovca Hadži Tome. Njena porodica bila je izrazito poštovana i uticajna u našem društvu te će mu taj brak pored imetka doneti i afinitet mnogih moćnih Srba toga vremena, pre svih dinastije Obrenović. Politička i diplomatska karijera Jovana Ristića praktično i počinje povratkom ove državotvorne srpske dinastije na presto. Usled zaoštravanja odnosa između Kneževine Srbije i Otomanske imperije, Garašanin šalje Ristića u Carigrad, 1861. Pokazaće se da će ta misija biti samo početak njegove uspešne i plodonosne karijere, u kojoj će za svoju zemlju izvojevati brojne državničke uspehe.
Jedan od prvih, svakako je bilo povlačenje turskog garnizona iz Beograda, 1867. godine. Veliki doprinos tom istorijskom trenutku za našu državu dao je upravo lucidni Ristić, tada već uvaženi veleposlanik Srbije. Kao nagradu za uspešnu diplomatsku službu na Bosforu, Jovan Ristić dobija zvanje ministra inostranih dela. Ubrzo potom, knez Mihailo nameniće Ristiću i mesto predsednika srpske vlade, no s obzirom na svoja liberalna načela, on nije mogao prihvatiti da bude šef vlade pune konzervativnih političara. U ovom trenutku dolazi do razmimoilaženja kneza i njegovog vrsnog činovnika, dok na mesto ponuđeno Ristiću biva postavljen Nikola Hristić. Iako vešt i pragmatičan u pitanjima spoljne politike Jovan Ristić nije imao dovoljno takta i strpljenja da se dodvori svojim vladarima, najpre Mihailu, a docnije isto tako ni Milanu Obrenoviću.
Naredne 1868. dogodio se svirepi atentat u Košutnjaku, koji je uzdrmao kako Srbiju tako i čitav Balkan. Po ubistvu kneza Mihaila gotovo čitavu vlast u zemlji nepokolebljivo je u svoje ruke preuzeo pukovnik Milivoje Petrović Blaznavac. Situacija je pretila da eskalira u veoma opasnu bezbednosno-političku krizu u državi što je sprečio upravo Blaznavac, kontroverzni, ali veoma sposoban srpski oficir. Tada se među ministrima koji su zasedali povelo pitanje Mihailovog naslednika, kao i same budućnosti zemlje : „Počivši knjaz Mihailo, nažalost, nije imao naslednika“ – reče okupljenim ministrima Ilija Garašanin. „Mihailo nije imao, ali dinastija ga ima!“ – odgovorio mu je oštro odlučni Blaznavac. On je zatim za novog kneza Srbije izvukao maloletnog sinovca počivšeg vladara, Milana Obrenovića, koji bejaše i unuk čuvenog Gospodar Jevrema. Vlada i ministri nisu mogli ništa drugo već da se povinuju silovitom Blaznavcu. Pukovnik tada uzjaha svog konja i pojuri ka postrojenim jedinicama na glavnim gradskim ulicama: „Živeo srpski knjaz Milan Obrenović IV!“
Vikao je pukovnik koliko ga je grlo nosilo, galopirajući kroz varoš. Ubrzo, vojska to prihvati gromoglasno i čitavom prestonicom se orilo: „Živeo! Živeo! Živeo!“. Međutim, novi knez se u tom trenutku nalazio u Parizu, gde je pohađao Licej. Blaznavac šalje upravo Jovana Ristića da dovede Milana u zemlju. Po njihovom povratku, Narodna skupština obrazovala je tročlano Namesništvo, čiji je član bio i Ristić. On će se u narednom periodu praktično nadmetati sa prekim pukovnikom oko uticaja nad mladim, neiskusnim knezom. Njegovim imenovanjem za namesnika doći će do jačanja liberalne struje u zemlji.
Ristić je odmah stao raditi na prekomponovanju državne uprave, pa tako na njegovu inicijativu dolazi do rasprave o potrebi za novim Ustavom, da bi već u junu, naredne 1869. godine bio izglasan Namesnički ustav, čiji je nacrt napisao sam Jovan Ristić. Njime je takođe želeo da uvede još jednu progresivnu tekovinu evropskih monarhija toga vremena, po uzoru na pruski državnički aparat. Reč je o dvodomnom sistemu skupštinskog ustrojstva. Time bi se u velikoj meri sprečilo stranačko mešetarenje, a ljudima bi se dala mogućnost direktnog glasanja za svoje narodne tribune.
Nažalost, u tadašnjoj Srbiji, još uvek nedovoljno politički osvešćenoj i emancipovanoj, nije bilo sluha za takve njegove težnje. Interesantno je pak da je ovakav Ristićev koncept prihvatio jedino budući kralj Aleksandar Obrenović, koji ga je zapravo i uveo u našu parlamentarnu praksu Aprilskim ustavom, iz 1901. Tim državnim aktom, formiran je Senat, kao gornji dom parlamenta i pored njega Narodna skupština. To je bio jedini put u srpskoj istoriji kada je postojalo ovakvo uređenje zakonodavne vlasti.
Ristić je po pitanju spoljne politike zastupao nacionalne srpske interese druge polovine 19. veka, a kao glavnog saveznika i saradnika na tom putu, najpre je video Rusiju. Najteži izazov u životu i karijeri Jovana Ristića uslediće, kao što smo videli na početku, nakon srpsko-ruske pobede 1878. Iako saveznik Srbije u tom ratu, Rusija je Sanstefanskim ugovorom u znatnoj meri razočarala srpsku javnost. Tada na političku scenu Starog kontinenta stupa ingeniozni Ristić, koga knez Milan, kao dokazanog borca za srpske nacionalne interese imenuje za glavnog izaslanika Kneževine na Berlinskom kongresu. On će u narednim nedeljama i mesecima neumorno putovati po evropskim prestonicama, od poslanstva do poslanstva, u nastojanju da izbori za Srbiju što je više moguće. Iz tadašnjih njegovih diplomatskih aktivnosti, proizašla je deviza: „Misli što misliš, ali uzmi što možeš!“
On je radio strpljivo i marljivo, uporno insistirajući da bude primljen i saslušan od strane uticajnih političara i državnika toga doba. Između ostalih, njega je tada primio i kancelar Nemačke Oto fon Bizmark, kome je Ristić predočio srpske težnje i molbe. Iako Srbija nije imala zvanično pravo učešća na kongresu, zahvaljujući Ristićevim poznanstvima i veštoj diplomatiji, njena reč ipak se čula tih dana u dalekom Berlinu. Nakon silnih razgovora i pregovora, neumorni Ristić je na kraju sklopio ekonomski sporazum sa austrougarskim grofom Andrašijem. Odlučeno je da se Srbiji prisajedine četiri oslobođena okruga: Niški, Pirotski, Vranjski i Toplički, dok je samoj Kneževini priznata međunarodna nezavisnost. Srbija je tako povratila deo svog porobljenog naroda, uvećavši teritoriju kneževine za 40 odsto.
Ovim veličanstvenim trijumfom neformalne srpske diplomatije, zaokružena je višedecenijska borba Srba za svojom samostalnošću. Zadovoljni Ristić šalje potom telegram Narodnoj skupštini u Kragujevcu, obaveštavajući poslanike o ishodu berlinskih pregovora. On će 14. jula 1878. zvanično izaći pred narodne predstavnike u svom rodnom gradu i obznaniti izborenu nezavinsost Kneževine Srbije. Čestitke i sipmatije spram „rađanja“ 27. nezavisne države sveta, stizale su sa svih strana, pa je tako Ristićev nekadašnji mentor i profesor, Leopold fon Ranke, u pismu svome đaku poručio:
“Nezavisnost je najveće blago koje je Srbija mogla dobiti. Nezavisnost je osnova na kojoj države postaju i svoju budućnost obezbeđuju!“ Na ovim rečima podrške Jovan Ristić mu je blagodario i dodao: „Ono što je sloboda za čoveka, to je nezavisnost za državu!“
Simpatije prema mladoj, srpskoj kneževinini i njenoj junačkoj borbi, nije krila ni evropska javnost, kao ni svetska štampa. Američki Njuјork tajms je u tekstu naslovljenom: „The youngest european state“ – u prvi plan stavio veliki doprinos srpske vojske u borbi protiv osmanske sile na evropskom tlu. Takođe, u jednom londonskom listu je objavljen tekst pod naslovom „Najmlađa evropska kći“ („Serbia, the youngest member of the European family“). Sam Ristić, baš kao i knez Milan, uvideo je nakon minulih zbivanja da se mora dejstvovati pragmatičnije. „Ni sa jednom silom konačno raskidati, ni sa jednom se konačno ne vezivati.“ – govorio je.
Nakon Berlina, Ristića će u narednim godinama čekati nove političke i diplomatske borbe na Balkanu. Zahvaljujući njegovom angažovanju i saradnji sa mitropolitom Mihailom, koga je poslao na audijenciju kod patrijarha Joakima III, izborena je ubrzo i potpuna nezavisnost srpske crkve. Iako podvrgnuta žestokim pritiscima i kritikama, pre svih Pašićevih radikala, Ristićeva vlada rešila je uspešno i železničko pitanje, što će naposletku predstavljati grandioznu zaostavštinu budućim naraštajima. Ličnim Ristićevim zalaganjem, uz saradnju sa kraljem Milanom, posebna pažnja usmerena je ka razvitku Niša i drugih pripojenih, južnih srpskih varoši. Nakon uspešne i nadasve plodonosne državotvorne saradnje ove dvojice srpskih velikana, ali i rastućeg animoziteta i međusobnih turbulencija na privatnom planu, doći će neizbežno do razilaženja kralja Milana i Ristića.
Poslednja državna funkcija u njegovoj bogatoj karijeri, biće ponovno mesto namesnika, ovoga puta prestolonasledniku Aleksandru, poslednjem vladaru Srbije iz dinastije Obrenović. Period trećeg namesništva karakterisaće brojna politička i stranačka trvenja, uglavnom između radikala i liberala. Politička kriza uzimala je sve više maha, pa se stoga sedamnaestogodišnji Aleksandar odlučio da preuzme vlast od Namesništva godinu dana ranije, proglasivši sebe punoletnim, 1893. Na taj način, izvršio je državni udar podržan međutim od vojnih krugova kraljevine. Podrška radikala koju je novi kralj, neosporno bistar i promućuran mladić, obezbedio pre ovog čina, bila je ključna, jer su radikali imali jako biračko telo i snažno uporište u narodnim masama. U takvoj konstelaciji snaga, a imajući u vidu da naprasna smena namesnika nije naišla ni na osude iz Evrope, Jovan Ristić mogao je samo prihvati novo stanje stvari i da podnese kralju svoju ostavku.
Pred sam kraj života, ovaj veliki srpski državnik, istoričar i diplomata, postaće predsednik Srpske kraljevske akademije. Osim verne i predane službe otadžbini, Ristić se u životu studiozno bavio i naučnim radom, te je budućim generacijama ostavio dragocena istorijska štiva, kao što su: „Spoljašnji odnošaji Srbije 1848-1872“ i „Diplomatska istorija Srbije 1875-1878“.
Ono što je za novonastalu američku državu bio Tomas Džeferson, za Kneževinu Srbiju bio je Jovan Ristić. Zaista je čudesna paralela između ove dvojice državnika, svetskog ranga. Samo 5 godina po smrti Džefersona, rodio se Ristić. Obojica su bili diplomatski predstavnici svojih zemalja u evropskim metropolama i odlično govorili nekoliko stranih jezika. I jedan i drugi bili su na čelu uticajnih političkih partija koje su lično osnovali, bili su u samom vrhu državnog aparata i u jednom momentu političke karijere važili za sivu eminenciju u svojim državama. Naš je Ristić, poput Džefersona bio izrazito nadaren pisac, a baš i kao on po pitanju Deklaracije o Nezavisnosti, Jovan je vodio glavnu reč u kreiranju srpskog Ustava. Takođe, i jednome i drugome može se pripisati ogromna zasluga za uvećanje državne teritorije. Naime, Džeferson je igrao ključnu ulogu pri kupovini zemljišta današnje Države Luizijane, od Francuske, dok je Ristić, kao što smo već videli, doprineo proširenju Srbije na njene južne i istočne krajeve.
Doajen srpske diplomatije i jedan od najvećih državnika naše savremene istorije, preminuo je u Beogradu, 4. septembra 1899. Ostavio je neizbrisiv trag u modernoj srpskoj državnosti i utabao put razvoju naše diplomatije. Upravo će Jovan Ristić, svojim grandioznim likom i delom, postati inspiracija i uzor generacijama potonjih srpskih ministara, ambasadora i konzula, u međunarodnoj političkoj areni.
Naslovna fotografija: gtokg.org.rs
