Globalna vladavina je mantra današnje elite. Njen argument glasi: „Nalet međunarodne razmene dobara, usluga, kapitala i informacija koji su proizvele tehnološke inovacije i liberalizacija tržišta načinio je države previše povezanim da bi mogle same da reše svoje ekonomske probleme. Potrebna su nam globalna pravila, globalni sporazumi i globalne institucije.“
Ova tvrdnja je danas postala toliko opšteprihvaćena da bi bilo koja sumnja u nju bila ravna sumnji u to da zemlja kruži oko sunca. Ipak, ono što je istina za zaista globalne probleme kao što su klimatske promene i epidemije bolesti, ne mora biti istina i kod većine ekonomskih pitanja. Suprotno onome što često čujemo, svetska ekonomija nije zajedničko dobro. Globalna vladavina može da deluje pozitivno samo u izvesnim slučajevima, a povremeno može i da škodi.
Na primer, činjenica da planeta ima samo jedan klimatski sistem zaista čini klimatske promene globalnim problemom. Nezavisno od toga gde se emituju gasovi staklene bašte, nacionalna organičenja nivoa štetnih emisija pružaju malo ili nimalo beneficija unutar same granice.
Za razliku od toga, dobre ekonomske politike, uključujući i otvorenost, koriste prvenstveno domaćoj privredi, kao što se i posledice loše politike najpre osećaju kod kuće. Bogatstva pojedinačnih država najpre su određena unutrašnjim razvojima, a tek onda onime što se dešava u inostranstvu. Ako je ekonomska otvorenost poželjna, onda je to zato što je takva politika u interesu same države – ne zato što pomaže drugima. Otvorenost, kao i ostale dobre politike koje doprinose svetskoj ekonomskoj stabilnosti, zasnivaju se na samointeresu, a ne na „globalnom duhu“.
Ponekad napredak domaće privrede dolazi na račun drugih država. Najbolji primer ovoga je kada dominantni dobavljač nekog prirodnog resursa, kao što je nafta, ograniči svoju ponudu na svetskom tržištu da bi povećao globalne cene. Ono što je dobitak za dobavljača predstavlja gubitak za ostatak sveta.
Sličan mehanizam praktikuje se i kod „optimalnih tarifa“, gde velike države manipulišu uslovima razmene tako što stavljaju ograničenja na uvoz. U ovim slučajevima, postoji jasan argument za globalna pravila koja će zabraniti primenu ovakvih politika.
Međutim, većina pitanja kojima se bave tvorci politika, a da su u vezi sa svetskom razmenom i finansijama, nisu ove vrste. Razmotrimo, na primer, evropske subvencije za poljoprivredu i ukidanje genetski modifikovanih organizama, zloupotrebu anti-damping pravila u SAD ili neadekvatnu zaštitu prava investitora u državama u razvoju. Ovo su sve politike čije se posledice snose kod kuće, čak iako proizvode štetne efekte za ostale.
Na primer, ekonomisti se u glavnom slažu da su poljoprivredne subvencije neefikasne i da beneficije za evropske farmere dolaze po velikim troškovima za sve ostale Evropljane – u vidu viših cena, viših poreza ili oba. Takve politike ne primenjuju se da bi se iskoristile prednosti ostalih država, već zato što ostali domaći ciljevi, kao što su distribucija, administracija ili javno zdravlje, dominiraju nad ekonomskim ciljevima.
Isto se može reći i za slabe bankarske regulacije ili makroekonomske politike koje remete poslovne cikluse i stvaraju finansijsku nestabilnost. Kako je kriza 2008. godine pokazala, implikacije izvan granica države mogu biti itekako značajne. Ako su američki regulatorni organi bili manjkavi, to nije bilo zato što je njihova privreda napredovala dok su svi ostali plaćali cenu. Priveda SAD je bila među onima koje su najviše pretrpele.
Verovatno i najveće razočaranje današnjih politika je njihov neuspeh da reše pitanje sve veće nejednakosti, pogotovo u naprednim zapadnim demokratijama. Ovo, takođe, ima svoje začetke u domaćoj politici – lobiranju finansijskih i političkih elita i njihovom uticaju na stvaranje politike, kao i njihovom insistiranju na ograničenjima redistributivnih politika.
Dakle, problemi današnjice nemaju veze sa manjkom globalne saradnje. Oni su domaći po prirodi i ne mogu se rešiti postavljanjem pravila od strane međunarodnih institucija koje lako bivaju preplavljene istim tim interesima koji potkopavaju i domaću politiku. Sve češće „globalna vladavina“ koristi se kao sinonim za globalnu agendu čiji je cilj da dalje pospešuje globalizaciju i harmonizuje domaće ekonomske politike.
Alternativa ovakvoj globalnoj agendi bilo bi usredsređenje na poboljšanje funkionisanja demokratije kod kuće, bez predodređivanja toga koja bi politika trebalo da se primeni. Ovakav model globalne vladavine ne bi pospešio napredak globalizacije, već demokratije.
Ono što imam na umu je kreiranje globalnih normi i proceduralnih zahteva, osmišljenih da poboljšaju kvalitet domaćeg kreiranja politike. Primeri takvih zahteva su globalni režimi u vezi sa transparentnošću, širokom predstavništvu, odgovornošću i korišćenju naučnih ili ekonomskih dokaza u domaćim protokolima.
Globalne institucije već koriste ovakve režime u određenoj meri. Na primer, dogovor Svetske trgovinske organizacije (STO) o upotrebi sanitarnih i fitosanitarnih mera eksplicitno zahteva upotrebu naučnih dokaza pri kontroli uveženih dobara. Proceduralna pravila ovakve vrste mogu se sve češće koristiti i imati veći uticaj na poboljšanje domaćeg procesa odlučivanja.
Anti-damping pravila se takođe mogu poboljšati tako što bi se zahtevalo da carine smanjuju potrošačev i proizvođačev višak samo u meri u kojoj doprinose privrednom razvoju. Slično, pravila za subvencije mogla bi se unaprediti uvođenjem detaljnijih analiza troškova i koristi. Uz ovakve instrumente, lakše bi se predviđale potencijalne posledice po statičnu i dinamičnu efikasnost ulaganja.
Problemi koji su ukorenjeni u domaćim politikama mogu se rešiti jedino poboljšanim demokratskiim odlučivanjem. Globalna vladavina ne može mnogo da doprinese u ovom polju. Čak i da može, to bi uradila samo ako se fokusira na unapređenje domaćeg procesa odlučivanja, a ne na suzbijanje istog. U protivnom, cilj globalne vladavine oslikava težnju ka tehnokratskim rešenjima koja potiskuju javnu raspravu.
Dani Rodrik
profesor međunarodne političke ekonomije na Univerzitetu Harvard
Tekst preveo: Filip Mikanović
Sva autorska prava teksta pripadaju organizaciji Project Syndicate.
Originalan tekst možete pronaći na ovoj stranici .
Copyright Project Syndicate
