Srpska istorija je, nažalost, neretko prilično surova i nepravedna prema svojim velikanima, a istorijsko pamćenje našeg naroda i naša kolektivna svest često su nas kroz turbulentne decenije i vekove napuštali i bledeli.
Jedan stari, evropski narod poput srpskog, koji je čovečanstvu podario brojne naučnike, književnike i slikare, vojskovođe i junake, dobrotvore i sportiste, ne bi smeo sebi dozvoliti da ijedan njegov slavni i dostojni sin čami zaboravljen u nekom zapećku istorije. Stoga ćemo se, kroz ovu priču, prisetiti jedne intrigantne i zagonetne ličnosti srpske istorije 19. veka. Kako je živeo i čime je zadužio svoj narod unuk kneza Miloša Velikog i sin kneza Mihaila Obrenovića, Velimir Teodorović Obrenović?
Naša priča počinje u zimu 1843. godine, kada je došlo do dinastičke smene na čelu Srbije i kada je mladi knez Mihailo proteran iz zemlje, dok je na njegovo mesto postavljen sin slavnog vožda Karađorđa, knez Aleksandar Karađorđević. Nećemo se ovom prilikom baviti uzrocima Mihailovog silaska sa vlasti i svemu što je tome prethodilo, jer je to takođe još jedna od turbulentnih i nerasvetljenih epizoda moderne srpske istorije. Elem, mlađani Milošev sin, sada već bivši knez, dao je reč svojim protivnicima i svome narodu da će vratiti u Srbiju. Kada je odlazio u progonstvo, prelazeći Dunav na malenom splavu, knez Mihailo je rekao nešto što će postati krilatica dinastije Obrenović, koja će se nalaziti i na grbu ove srpske vladarske porodice: „Vreme i moje pravo, poginuti neće!“
Time je knez svojim progoniteljima poručio da se vreme obnove srpskog društva i državnosti, kao i njegovo pravo na presto, ne mogu poništiti. Narednih petnaest godina, Mihailo Obrenović biće u egzilu. Pristalice Obrenovića u Srbiji, kao i verni saborci starog kodže Miloša, nudili su proteranom knezu svoju pomoć radi dizanja kontra bune, međutim ne želeći uludo da proliva srpsku krv, Mihailo se nije odlučio na takav potez, već je strpljivo čekao svoj trenutak:
„Neću ja preko leševa braće svoje da se penjem na srpski presto, već kad bi to bilo suđeno, rad bih bio da zbog dolaska mog tamo niko ne zaplače, nego svako da mi se obraduje“ – govorio je tada. Mihailo je pametno iskoristio vreme provedeno u izgnanstvu. Putovao je po evropskim prestonicama gde je imao prilike da upozna kako život građanstva, tako i običaje u plemićkim i vladarskim krugovima. Upoznao je političku doktrinu i stekao dragoceno iskustvo koje će mu biti od velike koristi u budućem vođenju zemlje. Uvideo je značaj obrazovanja i prosvete za narod, a sastajao se i sa srpskom omladinom, budućim intelektualnim gromadama naše kneževine, kojima je tom prilikom i novčano pomagao. Takođe, knez Mihailo je tih godina perfektno usavršio svoj francuski i nemački jezik. Izrastao je u ponositog evropskog princa finih manira.
Osim u potrazi za novim iskustvima i znanjem, Mihailo je putujući po Evropi tragao i za budućom životnom saputnicom. Ta uloga naposletku je pripala Juliji Hunjadi, mađarskoj grofici i bečkoj dvorskoj dami, kojom se mladi srpski vladar oženio 1853. u ruskoj kapeli u Beču. Do povratka u Srbiju, mladi bračni par živeo je u Austrougarskoj na jednom imanju kneza Miloša, kraj Dunava. Kneginja je ubrzo stala učiti srpski jezik, najpre u razgovorima sa svojim svekrom, a potom i uz Đuru Daničića. Međutim, njihov brak nije bio dugovečan i harmoničan, a što je još veći problem, nije iznedrio Mihailovog naslednika. O kneginji Juliji, koju srpski narod ipak ima po čemu da spominje i bude joj zahvalan, nećemo ovom prilikom govoriti, već ćemo samo napomenuti da su se ona i knez sporazumno rastali 1865.
Kao što smo već istakli, iz tog braka Mihailo nije imao dece i u narodu se uglavnom zadržala ta konstatacija da Mihailo za sobom nije ostavio poroda niti naslednika, te da se direktna grana kneza Miloša sa njime i ugasila. S pravne tačke gledišta to je bilo tačno, jer Mihailo zaista nije imao legitimnog naslednika iz zvaničnog braka, a u prilog tome ide i činjenica da ga je po atentatu na prestolu nasledio njegov maloletni sinovac, Milan Obrenović. Međutim, ispostaviće se da je tragično stradali srpski knez ipak imao sina, a Miloš Veliki unuka. Ovde dolazimo do još jedne važne, ali nedovoljno istražene životne epizode najprosvećenijeg vladara moderne srpske istorije.
Godina je 1849. a naš golobradi knez već se uveliko upustio u avanturistička putešestvija po Evropi. On će tada stupiti u ljubavnu vezu sa izvesnom Marijom Berghaus, Slovenkom iz Rogaške Slatine. Igrom sudbine, iz te nezakonite veze koja se brzo okončala, Mihailo je dobio sina. Lepa Slovenka rodila mu je vanbračnog sina, Vilhelma Berghausa, čiji će život zapravo biti jedna romantična, inspirativna, no istovremeno tragična i tužna priča. Mladu Slovenku Mihailo je brzo preboleo, ali svoga sina, nije mogao zaboraviti i napustiti. Dečak je svoje detinjstvo proveo u Beču, gde se nalazila kuća koju je njegovoj majci prepisao Mihailo. On je svome sinu plaćao izdržavanje, ne želeći da ga prepusti sudbini. Marijin muž, a Vilhelmov očuh, nije se adekvatno brinuo i interesovao za mladog dečaka, pa ga je knez Mihailo nezadovoljan time, a uprkos mogućim komplikacijama, doveo u Beograd 1857. godine i smestio ga kod Ante Radivojevića, upravnika njegovih imanja.
Antina žena Sofija svesrdno se trudila da mladiću zameni majku i da mu u svojoj porodici pruži ljubav i toplinu koja mu je već po rođenju bila uskraćena. Na očevo insistiranje, on je u sedamnaestoj godini prešao u pravoslavnu veru i dobio ime Velimir Teodorović. Mihailo je nastojao da sina vaspita u srpskom duhu. Prezime koje je tada poneo bilo je zapravo staro prezime njegovog dede, kneza Miloša, pa je na taj način ostvario duboku vezu sa svojim korenima, prikrivajući pritom da je direktni i jedini potomak vladajućeg srpskog kneza.
Sudbina Velimirova i njegov odnos sa ocem, uslovljen visokom državnom funkcijom koju je on obavljao, pokazuju još jednu razmeru Mihailove tragične životne odiseje. Knezu nije bilo lako da svog sina drži u tajnosti, daleko od očiju javnosti, i da se krišom s njime viđa ne pokazujući veliku intimnost niti prisnost. Ipak, jedna od prostorija u kojima bi otac i sin obitavali zajedno po nekoliko sati, bila je bilijarska sala u suterenu Starog dvora.
Tamo bi Mihailo iskoristio te retke momente da sa Velimirom na miru popriča i udeli mu poneki očinski savet. Audijencija bi se završavala tako što bi Velimir poljubio svog oca u ruku, a on njega u čelo. Ostale su zabeležene sledeće reči mladog Velimira: „On mi da ruku, koju ja poljubim, zatim poljubi mene u čelo, pita me o mom učenju, da mi savet o odevanju, pokloni mi dukat i po koju knjigu, a zatim je audijencija gotovo. Meni dođe da ga zagrlim i izljubim, ali nisam smeo…“.
Mihailo nikada nije nameravao da ga napusti i veoma ga je voleo, o čemu svedoči njegova konstantna briga o sinovljevom odrastanju i obrazovanju – od samog rođenja pa sve to Mihailove smrti. Jedan od hroničara starog Beograda, Dragan Perić, govorio je da je čaršija ipak saznala za Velimirovo poreklo i pored kneževog nastojanja da tu činjenicu sačuva u krugu porodice. Mladić je izrastao u naočitog, lepog i visokog čoveka, uvek elegantnog i otmenog, veoma nalik svom ocu. U Beogradu je pored visokog obrazovanja razvio i sklonost ka književnosti, pozorištu, kao i dar za mačevanje. Imao je talenat za pripovedanje, za poeziju, a bio je i sjajan jahač. Savremenici su primetili da je bio izrazito inteligentan, a prema lepšem polu pravi kavaljer i džentlmen. Svoje kasnije obrazovanje nastavio je u Ženevi i Minhenu.
U Švajcarskoj se jednom prilikom sreo sa ocem, 1867. godine. Knez Mihailo se tada vraćao sa svetske izložbe u Parizu, na kojoj je predstavljao Kneževinu Srbiju i na kratko je uspeo da poseti sina – ispostaviće se poslednji put. Mihailo mu je tada poklonio brilijantski prsten od izvanredne vrednosti. Tih poslednjih meseci svoga života, knez Mihailo se čak nosio mišlju da Velimira prizna kao svog jedinog i zakonitog naslednika, međutim kao što je atentat u Košutnjaku zaustavio i odložio mnoge pozitivne tendencije tadašnje Srbije, tako je definitivno stavio tačku i na ovu mogućnost.
Ostaje do danas u vazduhu da lebdi pitanje i misao kako bi Srbija izgledala i kojim bi putem nastavila da se razvija, da je stradalog Mihaila nasledio upravo sin Velimir. Time bi kneževinom i dalje vladala Miloševa grana Obrenovića, dok su raspletom koji je naposletku usledio, zemljom nastavili da upravljaju potomci Gospodar Jevrema. Nakon svirepog ubistva srpskog kneza, 10. juna 1868. Velimir nije bio u jednostavnoj situaciji i malo je falilo da ostane bez ikakvog očevog nasleđa. Samo zahvaljujući mitropolitu beogradskom Mihailu, koji je dobro poznavao kvalitete i sposobnosti ovog mladog čoveka, on će biti uvršten u podelu zaostavštine kao jedan od kneževih naslednika, čime je po prvi put, barem na neposredan način prihvaćen i priznat u široj javnosti. Od oca će tada naslediti veliko imanje u Rumuniji, kao i rumunske obveznice u vrednosti od 30.000 dukata.
Velimir Teodorović nastavlja potom svoje studije u Minhenu, izučavajući agromoniju i ekonomiju. U ovom gradu pronalazi ljubav svog života, ćerku ruskog poslanika. Ta ljubav pak nije bila obostrana i uzvraćena, pa se potišteni Velimir povukao na imanje koje je izgradio kraj Tegerinskog jezera. Ostatak svog života, ovaj nesuđeni knez Srbije, posvetio je knjigama, pozorištu i umetnosti. Trebalo bi istaći da je i ovaj član porodice Obrenović u velikoj meri pomagao srpskom narodu i za njega se borio, čak i nakon svoje smrti.
Naime, tokom Prvog srpsko-turskog rata (1876-1877), Velimir nije sedeo skrštenih ruku, već je na sve načine nastojao da pruži pomoć srpskoj vojsci. On se najpre želeo prijaviti u dobrovoljačke odrede, u čemu ga je po svoj prilici sprečio njegov rođak, knez Milan, strepeći od Velimirovog eventualnog uticaja u Srbiji i mogućih pretenzija na presto, koje ovaj međutim nije gajio. Taj čin svakako nije služio na čast budućem srpskom kralju. No, Velimir tada ne odustaje od svoje namere i pozamašnim novčanim prilozima podmiruje potrebe naše vojske. Osim u dukatima, slao je vojnicima i tovare svinja, kako bi se prehranili. Nakon rata, on je finansijski pomagao i rad Narodnog pozorišta u Beogradu.
Veliki ugled i poštovanje stekao je najpre među Srbima van Srbije, što govori da neke loše navike koje gajimo i danas kao država i društvo, vuku korene iz dalje prošlosti. Svojim finansijskim prilozima pomagao je školovanje srpskih studenata u Minhenu, što je nekada davno činio i njegov otac. Svesno je ulagao u perspektivnu srpsku mladež, znajući da će ona u godinama koje dolaze itekako trebati njegovoj domovini. Koliki je rodoljub i patriota bio Velimir Teodorović Obrenović, govori i to da je nesebično svojim testamentom kao jedinog naslednika celokupne imovine imenovao Kraljevinu Srbiju.
Ovaj velikodušni dobrotvor i mecena imao je želju da se nakon njegove smrti osnuje zadužbina, pod nazivom „Velimirijanum“, čiji bi cilj bio podsticaj i pomaganje razvoju kulture, nauke, privrede i umetnosti u Kraljevini Srbiji. Zadužbina će zvanično početi sa radom 1905. godine, ukazom kralja Petra I Karađorđevića, a kao njen prvi upravnik biće imenovan Nikola Pašić. Našoj široj javnosti, nažalost, gotovo da je potpuno nepoznat podatak da su se sredstvima zadužbine, zaveštanim u testamentu Velimira Teodorovića, pomagali Srpska akademija nauka i Univerzitet u Beogradu. Novčane priloge zadužbine uživali su brojni srpski pisci, slikari, umetnici i naučni radnici, a deset procenata ukupnog prihoda „Velimirijanuma“ izdvajalo se za izgradnju i uređenje grada Beograda.
Zadužbina je takođe otkupljivala knjige i časopise srpskih izdavača i poklanjala ih gimnazijama, gradskim i seoskim školama, čime je dat podstrek domaćim izdavačima i štamparijama, dok je s druge strane naša omladina širom kraljevine imala priliku da se kvalitetno obrazuje. O tome koliko je zapravo bio izdašan fond koji je Velimir prepisao zadužbini govori i činjenica da su se iz pomenutih sredstava finansirali talentovani srpski studenti i umetnici sve do 1971. godine!
Junaka naše priče smrt je dočekala u Minhenu, u pedesetoj godini života. Preminuo je iznenada, 1898. ne ostavivši za sobom poroda. Njegovu sahranu organizovali su zahvalni srpski studenti i prijatelji iz Minhena, bez ikoga od predstavnika Kraljevine Srbije. Svojom nezainteresovanošću za ovog plemenitog i humanog čoveka, naše društvo i sama država načinili su ozbiljnu nepravdu, koja se nažalost nastavila i u decenijama koje će doći. Na inicijativu Nikole Pašića, po završteku Prvog svetskog rata, posmrtni ostaci sina kneza Mihaila biće preneti u Srbiju i pohranjeni u jednoj od najlepših kapela na Novom groblju.
Arhitektonski neobični spomenik zaboravljenog srpskog princa, danas gotovo niko i ne obilazi niti posećuje. Čovek koga je samo jedan formalni akt, samo jedan potpis i pečat mogao deliti od titule srpskog kneza i večnog, počasnog mesta u istorijskim udžbenicima, ostao je igrom sudbine na marginama naše prošlosti. Lik i život Velimira Teodorovića Obrenovića, velikog srpskog dobrotvora i humaniste, skrajnutog za života, zanemarenog nakon smrti, mora nam poslužiti kao nauk.
Njegova životna elegija nažalost nije usamljen slučaj u bogatoj srpskoj istoriji, ali u trenutku kada se navršava 170 godina od rođenja ove zagonetne ličnosti našeg 19. veka, nije zgoreg zastati i prisetiti se svih onih prema kojima sud istorije i buduća pokolenja nisu bili pravedni.
