Najizvesniji izbori održani ove godine doneli su najveće postizborne sukobe. Svakodnevni nemiri u Belorusiji traju još od 9. avgusta i održanih predsedničkih izbora na kojima je ubedljivo trijumfovao Aleksandar Lukašenko, najdugovečniji državnik današnje Evrope, zadobivši 80 odsto podrške beloruskih birača. Iako je i ova izborna pobeda, kao i svaka Lukašenkova sem one prve davne 1994. godine, sa Zapada odbačena kao nelegitimna, reakcija opozicije ovog puta neuporedivo je burnija nego ikada do sada.
Izborna saga
Belorusija važi za prilično skrajnutu evropsku državu koja održava najbliskije kontakte sa Rusijom te najčešće događaji u ovoj zemlji prolaze „ispod radara“ šire evropske i svetske javnosti. Međutim, Belorusi su u pandemijskoj 2020. godini, što voljno što nevoljno, skrenuli pažnju na sebe prvobitno retko labavim epidemiološkim merama početkom proleća, a potom i haotičnim izbornim ciklusom tokom leta.
Epilog predsedničkih izbora na kojima je, prema zvaničnim rezultatima, Aleksandar Lukašenko odneo ubedljivu pobedu sa 80 odsto glasova u odnosu na najveću protivkandidatkinju Svetlanu Tihanovsku, čiji je konačni udeo podrške iznosio svega 10 odsto, jeste uspostavljanje Koordinacionog saveta. Izrevoltirana opozicija je na ovaj način nastojala da oformi telo zaduženo za transfer vlasti, što predstavlja konačni cilj dugotrajnih protesta koji se tokom poslednjih mesec i po dana odvijaju u Belorusiji, dok sam početak izborne sage seže još u mesec maj.
Naime, Centralna izborna komisija Belorusije je tokom maja i juna odbacila kandidature tri veoma uticajna predsednička kandidata. Viktor Babarika, bivši direktor upravnog odbora beloruskog odela Gasprom banke, prvi je najavio kandidaturu i izlazak na crtu Aleksandru Lukašenku. Međutim, Babarika je u junu uhapšen na svom imanju pod optužbom za proneveru državnog novca, pa je na taj način njegova kandidatura odbijena od strane beloruskog CIK-a te se Babarika do danas nalazi u pritvoru u Minsku. Kao predsednički kandidat najavljen je bio i Valerij Cepkalo, osnivač i nekadašnji direktor beloruskog Parka za visoku tehnologiju – jednu od karakteristika savremenog Minska, nama najpoznatijeg po Viberu.
Iako je Cepkalo predao 160 hiljada potpisa kako bi ispunio uslove za podnošenje kandidature, ona je odbijena nakon što je CIK utvrdio kako je samo 75 hiljada potpisa regularno čime nije obezbeđena potrebna brojka od 100 hiljada. Naredni Cepkalov potez, kako bi izbegao Babarikinu sudbinu, bio je beg sa decom van beloruskih granica te se zaputio u Rusiju. Poznati beloruski Jutjub bloger Sergej Tihanovski, zapažen kao kritičar vlasti, malo pre nego što su odbačene kandidature Babarike i Cepkala takođe je priveden nakon što je u njegovom stanu pronađeno 900 hiljada dolara te je na taj način i njemu onemogućena kandidatura, kao i Babariki s obzirom na tekuću optužnicu.
Tako je započeta pobuna u Belorusiji čiji kraj još uvek nije na vidiku. Svetlana Tihanovska, najpoznatije lice opozicije danas, preuzela je na svoja pleća predsedničku kandidaturu njenog supruga Sergeja Tihanovskog sakupivši dovoljan broj overenih potpisa, a kampanju Tihanovske otvoreno su podržale i Veronika Cepkalo, supruga Valerija Cepkala, i Marija Kolesnikova, menadžerka Babarikine kampanje. Upravo ove tri dame postale su zaštitna lica opozicije koja neprestano protestuje na ulicama beloruskih gradova od 9. avgusta.
Na brutalnosti Lukašenkovog režima opozicija odgovara građanskom neposlušnošću, masovnim okupljanjima i upotrebom simbola, kao što su belo-crveno-bela beloruska zastava aktuelna od sticanja nezavisnosti (1991.) do 1995. godine po uzoru na zastavu Narodne Republike Belorusije iz 1918. godine. Slogan protesta glasi „Zaustavi bubašvabu“ po uzoru na poznatu rusku bajku u kojoj brkata bubašvaba (čime se jasno aludira na Lukašenka) postaje lider svih životinja, koje joj se na kraju suprotstavljaju. Shodno tome, čest simbol protesta postala je i papuča kao simboličko sredstvo uništavanja bubašvaba.
Neprikosnoveni „batka“
Aleksandar Lukašenko u zapadnim krugovima već godinama unazad važi za „poslednjeg evropskog diktatora“, a „batka“, kako mu nadimak glasi, spornim izborima započeo je šesti mandat na čelu Belorusije. Nekadašnji član Komunističke partije i direktor državne farme (sovhoza) atipična je politička figura. Na poziciju predsednika Belorusije došao je 1994. kada su jedini put u istoriji predsedničkih izbora u Belorusiji održana dva kruga.
Već naredne 1995. održan je referendum na kome je, kako to u Belorusiji biva običaj, ubedljivom većinom izglasana svaka od četiri tačke: priznavanje ruskog jezika kao ravnopravnog, produbljivanje ekonomske integracije sa Rusijom koje će voditi stvaranju unije 2000. godine, usvojeni su novi grb i crveno-zelena zastava iz sovjetskog perioda sa motivom narodne nošnje, a predsednik je stekao i mogućnost raspuštanja parlamenta. U toku vladavine Lukašenko je po istom principu prvobitno produžio mandat predsednika da bi po isteku drugog mandata, 2006. godine, ukinuo ograničenja ponovo izmenivši ustav.
Za ovih 26 godina izbori u Belorusiji predstavljali su formalnost. Lukašenko nema svoju partiju, ali ni protivnike u beloruskom parlamentu. Na taj način gradi reputaciju oca nacije često kritikujući nosioce upravnih funkcija u ulozi vox populi-a. Upravo je to slučaj i kada je reč o međunarodnoj politici kroz koju se vodi teorijom državnog razloga. Lukašenko se tokom predsedničkih mandata pozicionirao kao odani ruski partner sa zadrškama prema Evropskoj uniji, a naročito Sjedinjenim Državama.
Ipak, odnosi sa Rusijom, sa kojom Belorusija čini uniju, i njenim predsednikom Vladimirom Putinom u poslednjoj deceniji našli su se u blagoj krizi koja je kulminirala u tekućoj godini. Nezadovoljan cenom energenata Lukašenko je početkom godine digao glas optuživši Rusiju kako želi prisvojiti Belorusiju u svoje okvire na šta je Moskva reagovala povlačenjem određenih finansijskih sredstava iz Minska. Takođe, „batka“ je osetio posledice pogoršanja odnosa sa Rusijom i u vidu kandidature Viktora Babarike iza koje je dobrim delom stajao Kremlj, što je umešnim privođenjem Babarike uspeo da reši „bacivši rukavicu u lice“ Moskvi.
Ipak, u trenutnoj situaciji, Lukašenko je čvrsto zagledan u pravcu Moskve. Već nekoliko održanih susreta sa Vladimirom Putinom uz izrečene sankcije od strane Evropske unije, Litvanije, Slovačke, kao i napeti odnosi sa Ukrajinom i Poljskom, potvrđuju Moskvu kao jedinog međunarodnog partnera na koga Lukašenkova Belorusija može pouzdano da se osloni.
Tri dame i Koordinacioni savet
Zaštitno lice beloruske opozicije postala je Svetlana Tihanovska, 38-ogodišnja nastavnica engleskog jezika, koja je po privođenju supruga Sergeja 29. maja odlučila da preuzme njegovu ulogu te se kandiduje za položaj predsednika republike. Sprečavanjem kandidatura Babarike i Cepkala, pozornost beloruske opozicije usmerila se ka Tihanovskoj, kojoj su prišli i štabovi dva nesuđena predsednička kandidata predovđeni Veronikom Cepkalo i Marijom Kolesnikovom. Iz ovog trojstva izrodio se Koordinacioni savet koji je formiran nakon što je to 14. avgusta Tihanovska, posle bega u Litvaniju, i najavila. Ciljevi ovog tela ogledaju se u tri tačke: okončanje političkog progona građana i privođenje pravdi odgovornih lica, oslobađanje svih političkih zatvorenika te anuliranje izbora održanih 9. avgusta, odnosno raspisivanje novih izbora.
Koordinacioni savet, u koji su pozvani uspešni i zaslužni Belorusi, sastoji se od 700 članova, a predsedništvo čini sedam najistaknutijih predstavnika. Pored Tihanovske, koja je zaštitno lice opozicije, tu su još i Sergej Dilevski, lider protesta u fabrici traktora u Minsku (MZT), Olga Kovalkova, kopredsednica Beloruske demohrišćanske partije, Pavel Latuško, nekadašnji ministar kulture, Lilija Vlasova, medijator i advokat, Maksim Znak, advokat, Marija Kolesnikova te Svetlana Aleksijevič, dobitnica Nobelove nagrade za književnost i jedina presotala članica predsedništva na slobodi. U međuvremenu, od uspostavljanja ovog tela Dilevski, Kovalkova, Vlasova i Znak su pritvoreni, a kao i Tihanovska, Latuško je prinudno napustio zemlju.
Najveću pozornost privukao je slučaj drugog imena opozicije Marije Kolesnikove koja je 7. septembra u noćnim satima privedena od strane maskiranog lica u Minsku, a ispostavilo se kako je bila primorana da napusti Belorusiju, što je, po opozicionoj verziji, odbila pocepavši pasoš, dok zvanična verzija tvrdi kako je sa dvojicom pomoćnika nastojala preći belorusko-ukrajinsku granicu. Danas se ova muzička radnica i politička aktivistkinja nalazi u gradu Žodinu čekajući rasplet nakon optužbe za radnje usmerene ka narušavanju nacionalne bezbednosti Belorusije za šta joj preti kazna i do pet godina zatvora.
Pored Tihanovske i Kolesnikove, Veronika Cepkalo, diplomirani politikolog međunarodnih odnosa, radnica Majkrosofta i supruga Valerija Cepkala, zaokružuje trojstvo dama koje su obeležile prethodni period u Belorusiji. Međutim, u osvit izbora, Cepkalova je napustila Belorusiju usled pretnji koje je dobijala zaputivši se ka Moskvi gde se od ranije sa decom nalazi njen suprug. Po osnivanju Koordinacionog saveta, Valerij Cepkalo prigovorio je zbog činjenice da Veronika nije jedan od članova predsedništva.
Međunarodnu podršku Koordinacioni savet i Svetlana Tihanovska dobili su od strane litvanskih visokih zvaničnika, a litvanski parlament ih je početkom septembra priznao kao legitimne predstavnike Belorusije, što je 17. septembra učinio i Evropski parlament. Takođe, Tihanovska se još u avgustu sastala sa poljskim premijerom Mateušom Moravjeckim pri čemu je otvoreno belorusko predstavništvo u Varšavi, a smenom avgusta i septembra imala je priliku i da se obrati Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, kao i Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope. Takođe, Tihanovska je istakla kako Koordinacioni savet namerava zadržati prijateljske i dobrosusedske odnose sa Rusijom koja će uvek biti beloruski sused na šta je naišla na pozitivnu reakciju iz Kremlja.
Položaj Belorusije i sukob generacija
Belorusija je država koja izrazito pripada ruskom svetu i važi za najodanijeg ruskog saveznika na evropskom kontinentu. Međutim, kako je to i Samjuel Hantington u čuvenom delu Sukob civilizacija iz 90-ih godina naveo, granica zapadne i istočne civilizacije proteže se, između ostalih, i kroz Belorusiju, što je čini podeljenom zemljom. Iako sa preko 80 odsto udela u ukupnom stanovništvu Belorusi čine apsolutnu većinu, značajne nacionalne manjine predstavljaju Rusi, kao i Poljaci i Ukrajinci koji nastanjuju zapadne delove zemlje.
Ipak, kada je reč o zastupljenosti jezika, ubedljivo je najveći broj govornika ruskog jezika, dok beloruski doživljava svojevrsnu renesansu kroz nacionalnu politiku Aleksandra Lukašenka u poslednjih nekoliko godina. Štaviše, Lukašenko je na beloruskom jeziku počeo da se obraća tek nakon ukrajinske krize 2014. simbolično naglašavajući značaj suvereniteta Belorusije, a podstaknuta je i uloga beloruskog jezika u obrazovnom sistemu. Pored toga, tihi odmet od Moskve i zaoštravanje politike državnog razloga, po kojoj je Lukašenko prepoznatljiv, predstavljaju i samostalna proslava Dana pobede nad fašizmom 9. maja, shodno čemu Lukašenko ne prisustvuje ceremoniji u Moskvi, kao i odnos ka Georgijevskoj lenti, simbolu ruskih vojnih snaga, koja je zabranjena u mnogim postsovjetskim državama, dok je u Belorusiji vremenom suptilno odstranjena iz zvanične upotrebe nauštrb beloruskih simbola.
Za Belorusiju je zanimljivo da, iako je nezavisnost u punom obliku stekla tek 1991. godine, jeste jedna od zemalja osnivača Organizacije ujedinjenih nacija. Naime, kako bi Staljin zadovoljio potrebu za jednakošću između Zapada i Istoka, Ukrajina i Belorusija, kao tadašnje sovjetske republike, ušle su u krug 51 države sa osnivačkim statusom. Danas, Belorusija funkcioniše u uniji sa Rusijom koja traje od 2000. godine i koja se ostvaruje prvenstveno na ekonomskom te u mnogo manjoj meri na političkom planu. Ovakav međuodnos sa Rusijom omogućava ruskim vojnim snagama da u slučaju opasnosti intervenišu na teritoriji Belorusije, što je jedan od ključnih faktora koji utiču na aktuelnu situaciju u kojoj Lukašenko ponovo neguje izrazito bliske odnose sa Kremljom nakon varnica početkom godine zbog nezadovoljstva cenom ruskih energenata.
Istovremeno, Belorusija je jedina evropska država koja nije članica Saveta Evrope i to još od 1997. zbog Lukašenkovog nedemokratskog režima te uskraćivanja slobode medija, mišljenja i izražavanja. Shodno tome, ne čudi zapaljiva Lukašenkova retorika o zapadnom antibeloruskom delovanju te stacioniranju NATO snaga u Litvaniji nadomak beloruske teritorije kao ni hitni sastanci sa ruskim predsednikom Putinom. Ipak, Belorusija predstavlja važan segment gasovoda kojim se dobar deo Zapadne Evrope snabdeva iz Rusije, što u određenoj meri otežava i omekšava reakcije zapadnoevropskih zemalja uprkos izrečenim sankcijama od strane Evropske unije.
Bilo kako bilo, trendovi u Belorusiji pokazuju da je u toku smena generacija. Starije generacije mahom stoje uz Lukašenka kome se istinska podrška u narodu ne procenjuje na iznad 30 odsto. Istovremeno, to je i populacija koja oseća nostalgiju za periodom Sovjetskog Saveza, smatra da se država nalazi na ispravnom spoljnopolitičkom kursu, kao najbolji oblik vladavine vidi sovjetski sistem te Rusiju doživljava kao najveću silu sveta danas. Ovakvi pokazatelji prisutni su kod populacije iznad 45, a naročito kod onih starijih od 60 godina, pokazuju skorašnji rezultati istraživanja Global Voices-a.
Za razliku od njih, generacije koje su rođene ili odrastale u postsovjetskom periodu imaju asimetrično drugačija viđenja političkih okolnosti. Naime, najveći broj mladih uzrasta 18-30 godina raspad SSSR-a smatra pozitivnim raspletom, a stav usklađuju i sa populacijom između 31 i 45 godina kada je u pitanju podrška zapadnoj demokratiji kao najboljem političkom sistemu, odnosno pogrešnom pravcu u kome se beloruska spoljna politika kreće. Takođe, stava su da su Sjedinjene Američke Države države najmoćnija sila današnjice.
Beloruska vruća jesen
Aktuelnoj političkoj krizi u BelorusijI se još uvek ne nazire kraj te se postavlja pitanje hoće li zaista doći do smene „poslednjeg evropskog diktatora“ (za šta bi bila neophodna snažnija podrška Zapada i potencijalna konfrontacija Rusiji koja ima obavezu da štiti beloruski ustavnopravni poredak) ili će Belorusija postati druga Venecuela. Ipak, čini se kako ključne poluge budućeg razvoja situacije u zemlji drži upravo ruski predsednik Putin bez čije podrške Lukašenkov opstanak u datim okolnostima deluje gotovo nezamislivo, dok se opozicija umešno pozicionira i pruža ruku saradnje i u pravcu Moskve.
U svakom slučaju, leto za nama obeležile su tri dame u pohodu na jednu diktaturu, a jesen pred nama pokazaće hoće li se ugasiti crveni plamen na zastavi sa belom podlogom ili nas pak uvesti u početak kraja čoveka za koga je dobar deo Belorusa mislio da je večan.
Autor: Marko Lončar, dopisnik Centra iz Banjaluke i student Fakulteta političkih nauka u Banjaluci. Ekskluzivno za cmjp.rs.
Naslovna fotografija: AP Photo/Sergei Grits
