Suecki kanal kao važan činilac međunarodnog položaja Egipta

Suecki kanal se smatra ključnom vezom između istoka i zapada zbog svoje jedinstvene geografske lokacije. To je važan međunarodni navigacioni kanal koji povezuje Sredozemno more u luci Port i Crveno more u Suecu.

Njegov značaj se povećava razvojem pomorskog saobraćaja i svetske trgovine, a s obzirom da pomorski saobraćaj predstavlja najjeftiniji način prevoza i da se preko 80% svetske trgovine obavlja plovnim putevima, to ga čini veoma važnom raskrsnicom za međunarodne trgovinske tokove.

Istorijat

Ferdinand de Leseps, francuski arhitekta je 1859. godine postigao koncesioni dogovor sa egipatskim kedivom, Said pašom, da izgradi kanal i njime upravlja 99 godina. Projekat je zahtevao uklanjanje 100 miliona kubnih metara peska i koštao dvostruko više od prvobitne procene. Zato je Saidov naslednik, Ismail paša zapadao sve dublje i dublje u dugove, zahvaljujući kamatnim stopama koje su određivale evropske banke.

Britanci su u početku bili skeptični u pogledu održivosti projekta izgradnje kanala. Ali kada se pokazao uspešnim, britanska vlada je iskoristila šansu da otkupi deonice egipatskog vladara 1875. godine, budući da se Egipat nalazio pred bankrotom. U skladu sa stečajnom nagodbom, evropski bankari su tada preuzeli finansijsku kontrolu nad Egiptom. Dve trećine godišnjeg prihoda – uglavnom poreza prikupljenih od poljoprivrednika bilo je namenjeno isplati egipatskih dugova. Britanci i Francuzi kontrolisali su sve egipatske finansije, železnice, luke, pošte, pa čak i muzeje. Povrh svega, Britanci su 1882. godine napali i osvojili Egipat kako bi ugušili pobunu egipatskih oficira, koja je pretila da ugrozi britanske interese nad kanalom.

Kao što se može primetiti na fotografiji iznad, kanal je skratio put od Londona do „dijamanta u kruni“, Indije za 8200 kilometara. To je predstavljalo veliki dobitak za globalnu, pomorsku trgovinu koja je tada bila veoma skupa.

Međunarodni status

Iako je kanal izgrađen da služi međunarodnoj trgovini, njegov međunarodni status je ostao nedefinisan dugi niz godina. Velike pomorske sile (osim Velike Britanije) potpisale su 1888. godine, konvenciju u Konstantinopolju, prema kojoj je definisano da kanal bude otvoren za brodove svih nacija u vreme rata i mira. Pored toga, konvencijom je zabranjeno neprijateljsko delovanje u vodama kanala, kao i izgradnja utvrđenja na njegovim obalama. Velika Britanija je potpisala konvenciju tek 1904. godine.

Teoretski, kanal je bio otvoren za sve zaraćene strane pre i tokom Drugog svetskog rata, ali mornarička i vojna superiornost savezničkih snaga odbijala je delotvorno korištenje kanala za snabdevanje Nemačke i njenih saveznika. Zato je jedan od ciljeva Afričkog korpusa, predvođenog feldmaršalom Ervinom Romelom, bio je i zauzimanje Sueckog kanala, kako bi se Velikoj Britaniji onemogućilo da štiti svoje kolonije u Aziji, kao i da se od istih snabdeva.

U periodu nakon Drugog svetskog rata, ponovo je u žižu javnosti dospeo sa početkom Arapsko-izraelskih sukoba u Maloj Aziji. Nakon primirja između Izraela i njegovih arapskih protivnika 1949. godine, Egipat je odbio da dozvoli korišćenje kanala za Izrael i sve brodove koji trguju sa njim. Prvo od dva zatvaranja kanala dogodilo se za vreme Suecke krize 1956. godine nakon što je Izrael napao egipatske snage, a francuske i britanske trupe zauzele deo zone kanala. Nekoliko brodova bilo je zarobljeno unutar kanala tokom blockade, a odlazak im je omogućen tek po ponovnom otvaranju u januaru 1957. godine. Intenzivne borbe između Egipta i Izraela prouzrukovale su formiranje fronta između dve vojske.

Drugo zatvaranje je takođe i jedan od razloga za otpočinjanje Šestodnevnog rata 1967. godine. Blokadom oba kraja kanala, zarobljeno je 15 brodova, poznatijih kao „Žuta flotа“ u Velikom Gorkom jezeru. Ponovnim otvaranjem kanala u junu 1975. godine i potpisivanjem mirovnog sporazuma između Egipta i Izraela 1979. godine, svi brodovi ponovo su dobili pristup plovnom putu.

Suecka kriza

Suecki kanal je služio mnogim zemljama za snabdevanje potrebnim resursima. Britanci su to uočili kao potencijalni faktor moći. Suecka kriza bila je jedan od najvažnijih istorijskih trenutaka koji je doprineo promeni svetske ravnoteže snaga. Velika Britanija je htela da preuzme Suecki kanal da bi imala efikasan ekonomski i politički uticaj širom svojih kolonija, a britanska tvrdoglavost i rešenost da zadrži status kolonijalne sile su jedan od razloga za izbijanje ove krize. Da je Suecki kanal došao u „pogrešne ruke“, bilo bi vrlo izvesno pitanje daljih međunarodnih dešavanja.

Inicijalna kapisla za zajednički izraelsko-britansko-francuski napad na Egipat bila je nacionalizacija Sueckog kanala od strane egipatskog lidera Gamala Abdel Nasera u julu 1956. godine, uprkos sporazumima koji su ga stavili pod međunarodnu kontrolu. Podržan sovjetskim finansijama i naoružanjem i besan na SAD zbog neispunjenog obećanja da će obezbediti sredstva za izgradnju Asuanske brane na reci Nil, Naser je naredio da se Suecki kanal nacionalizuje.

Izraelci su prvi napali, probivši linije egipatske vojske na Sinaju, 26. oktobra 1956. Dva dana kasnije, pridružile su im se britanske i francuske vazdušno-desantne snage. Sa kašnjenjem, britanske i francuske trupe preuzele su kontrolu nad područjem oko Sueckog kanala. Međutim, njihovo oklevanje dalo je Sovjetskom Savezu, koji se u istom periodu suočio sa krizom u Mađarskoj, dovoljno vremena da odgovori.

Ujedinjene nacije su ubrzo usvojile rezoluciju kojom se strane pozivaju na prekid vatre, a ono što je tokom Hladnog rata predstavljalo retkost, jeste da su SAD i Sovjetski Savez usaglasili mišljenja. Upravo su SAD i SSSR izvršili zajednički pritisak na Veliku Britaniju, Francusku i Izrael da se povuku. Sovjetski Savez, koji je isporučivao oružje i novac Egiptu, izneo je zlokobne pretnje da će koristiti nuklearno oružje za pomoć savezniku.

Dvajt Ajzenhauer, tadašnji predsednik SAD, bio je naročito isfrustriran zbog činjenice da ga saveznici nisu obavestili o svojim namerama. Sjedinjene Države su zapretile svim trima državama ekonomskim sankcijama ako istraju u njihovom napadu. Pretnje su učinile svoj posao. Britanske i francuske snage povukle su se do decembra, a Izrael je konačno podlegao pritisku SAD-a u martu 1957. godine. Nakon povlačenja Izraela u martu 1957. godine, Egipat je ponovo otvorio kanal za komercijalnu plovidbu. Suecka kriza jasno je pokazala da su stare kolonijalne sile, Velika Britanija i Francuska, zamenjene kao najistaknutije geopolitičke sile na svetu od strane Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza. Izrael je takođe bio primoran da se vrati na stare linije primirja, ali ne pre nego što su se Sjedinjene Države dogovorile da će se mirovne snage UN-a smestiti na Sinaj i da će se Tiranski prolaz držati otvorenim i tretirati kao međunarodni plovni put.

Rezolucija 118 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija

Rezolucija 118 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija jednoglasno je usvojena 13. oktobra 1956. godine, nakon što su podneseni izveštaji o postignutom dogovoru o Sueckom pitanju i iznete izjave koje su dali generalni sekretar UN-a i ministri inostranih poslova Egipta, Francuske i Ujedinjenog Kraljevstva. Savet se složio da rešenje Sueckog pitanja treba da ispuni sledeće zahteve:

1. Omogućiti slobodan i otvoren tranzit kroz kanal bez otvorene ili prikrivene diskriminacije, uključujući tu i političke i tehničke aspekte
2. Poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Egipta
3. Funkcionisanje kanala treba da bude izolovano od politike bilo koje zemlje
4. Način utvrđivanja putarine treba odrediti sporazumom između Egipta i korisnika
5. Jedan deo dugovanja treba da se alocira u razvoj kanala
6. U slučaju sporova, nerešeni poslovi između kompanije Suez Canal i egipatske vlade treba da budu rešeni arbitražom uz odgovarajuće uslove i odredbe za plaćanje iznosa za koje se utvrdi da su dospeli za plaćanje.

Sporazum u Kemp Dejvidu

Odnos Egipta sa Izraelom je složen i menjao se tokom godina. Kao i sve druge arapske zemlje, Egipat je protestovao zbog stvaranja Izraela na račun Palestine. Egipat je odbio da prizna državu Izrael sve do 1978. godine. kada je potpisan mirovni sporazum u Kemp Dejvidu. Iako su Egipat i Izrael učestvovali u četiri rata oni danas intenzivno sarađuju, prevashodno na pitanjima bezbednosti.

Mandat UNEF-a je istekao 1979. godine. Uprkos naporima Sjedinjenih Američkih Država, Izraela, Egipta i drugih država da dobiju proširenje uloge UN-a u nadgledanju realizacije mira između Izraela i Egipta, kako je traženo u mirovnom sporazumu iz 1978. godine, mandat se nije mogao produžiti zbog veta Sovjetskog Saveza u Savetu bezbednosti, a na zahtev Sirije. Nakon ovog čina, Egipat je suspendovan iz članstva Arapske lige. Kao rezultat zastoja, Egipat, Izrael i SAD otvorili su pregovore o uspostavljanju mirovne organizacije izvan okvira UN-a. Protokol o mirovnom sporazumu od 3. avgusta 1981. godine potpisan je sa ciljem osnivanja Multinacionalnih snaga i posmatrača (Multinational Force and Observers). Ove snage su bile zadužene da osiguraju da se obe strane pridržavaju ugovora. Upravo iz tog razloga je sporazum u Kemp Dejvidu predstavljao prekretnicu da se dalje funkcionisanje Sueckog kanala odvija neometano.

Novi Suecki kanal

Od tog perioda, Suecki kanal je neomentano funkcionisao. Poslednjih godina se došlo na ideju njegovog proširenja. Očekuje se da će novi Suecki kanal proširiti trgovinu duž najbržeg brodskog puta između Evrope i Azije. Novi kanal će omogućiti brodovima da plove u oba smera u isto vreme, što će smanjiti vreme tranzita sa 18 na 11 sati za većinu brodova. Očekuje se da će proširenje udvostručiti kapacitet Sueckog kanala sa 49 na 97 brodova dnevno.

Projekat je koštao oko 30 milijardi egipatskih funti i nijedan strani investitor nije mogao da priušti toliki obim investicija. Stoga je Vlada Egipta donela odluku da egipatske oružane snage uzmu učešće u projektu pomažući u kopanju i projektovanju kanala.

Zaključak

Za evropske zemlje, Suecki kanal je od vitalnog interesa, zbog trgovine naftom i, uopšte, trgovine sa Azijom. Stoga kompanije redukuju troškove, provode manje dana u transportu svojih proizvoda i kao rezultat toga raste međutrgovinska razmena. S druge strane, Sjedinjenim Državama je potreban Suecki kanal za transport trupa i vojne opreme u Avganistan.

Pored istorijskog nasleđa koje je oblikovalo modernu istoriju Egipta, Suecki kanal je važan za Egipat jer i dalje predstavlja glavni i najpouzdaniji pomorski put koji povezuje Evropu sa trgovačkim putevima Bliskog istoka i Indijskog okeana, a koji generiše nekoliko milijardi dolara za ekonomiju Egipta na godišnjem nivou. Takođe, suverenitet nad kanalom znači bezbednost Sinajskog poluostrva, imajući u vidu da se tu nalaze mnoga naftna polja i „Istočna kapija“.

Budući da je Egiptu potrebna radna snaga da popravi eroziju obala i da ih brani od drugih zemalja, vlada angažuje egipatsko stanovništvo, u obliku radnih akcija nalik onim u SFRJ, da obavlja ove zadatke i tako smanjuje stopu nezaposlenosti u zemlji. S obzirom na veličinu egipatske ekonomije i značaj koji Sinaj ima za Egipat, Suecki kanal ostaje veoma važna stavka za nacionalnu bezbednost Egipta.

Autor: Lazar Subotić, Koordinator tima za istraživanje javnog mnjenja

Pročitajte više o Egiptu.