Opštepoznati liberalni međunarodni poredak bio je rezultat bezbednosnih saveza, multilateralnih institucija i relativno otvorenih ekonomija, koji je Americi, u poslednjih sedamdeset godina, obezbeđivao prestižan položaj u svetu.
Međutim, danas se on dovodi u pitanje, pre svega zahvaljujući usponu novih snaga – jačanjem Kine na međunarodnoj sceni i dolaskom novog talasa populista unutar samih demokratskih država. Ponekad bi trebalo zastati i zapitati se gde smo to nekada bili, šta se promenilo i u kom pravcu se krećemo?
Ove godine obeležavamo stogodišnjicu od Pariske mirovne konferencije 1919. Kakva je to atmosfera danas prisutna? Svedočimo dobu tranzicije i napetosti kako na unutrašnjoj tako i na međunarodnoj sceni. Stvaraju se razni pokreti kao reakcija na globalizam. Dolazi do porasta netolerantnog i anti-demokratskog populizma, nacionalnih i religioznih fundamentalizama. Poslednjih decenija vidimo povratak Rusije autoritarnoj vladavini, uspon Kine u vidu kapitalističke, ali ne i liberalne, ili demokratske države. Dolazi do sve većih tenzija između rastućih i opadajućih sila. Sve ovo dovodi u pitanje norme i institucije koje godinama podupiru svetski poredak koji su mnogi od nas uzimali zdravo za gotovo, a naročito danas kada, pod Trampovom administracijom, prisustvujemo povlačenju Amerike iz svoje hegemonističke uloge u svetu.
Ostavićemo sve ovo po strani na trenutak, kako bi se osvrnuli na same ideje čoveka koji je postavio temelje poretku kakav danas poznajemo – Vudroa Vilsona. Dvadeset osmi predsednik Sjedinjenih Američkih Država, Tomas Vudro Vilson je bio idealista čija je vizija međunarodnog sistema bila oblikovana liberalizmom.
U toku 19. veka, zaštićene sa dva okeana i okružene slabijim susedi a, SAD su bile fokusirane na širenje ka zapadu kontinenta, a njihova spoljna politika počivala je na Monroovoj doktrini – koja je označavala separaciju od Zapadne hemisfere i ravnoteže snaga bazirane u Evropi. Međutim, početkom 20. veka Amerika postaje najveća svetska ekonomija, a njena intervencija u Prvom svetskom ratu uticala je i na samu ravnotežu snaga.
Vilsonovi motivi za ratnu intervenciju bili su bazirani na njegovim uverenjima – smatrao je da Amerika ima misiju da predvodi sve nacije u stvaranju novog svetskog poretka koji bi bio organizovan tako da uspostavi fer odnose među državama. Želeo je da uspostavi takav poredak koji bi bio u skladu sa američkim moralnim principima i normama.
On, međutim, nije bio originalan mislilac u spoljnoj politici. Liberalna tradicija, iako nesavršena usled odobravanja kolonijalizma i imperijalizma, postojala je još od ranije u Britaniji i na evropskom kontinentu. Vilson nije ni izmislio ni inicirao liberalne poglede, ali ih je sintetizovao i preoblikovao u nešto za šta je smatrao da više nalikuje američkom pristupu spoljnoj politici. On nije skovao pojam „samoopredeljenje“ ali ga je usvojio i usmerio na etničke grupe i nacije u Evropi. Vilson je razumeo ravnotežu snaga, međutim smatrao ju je nemoralnom i zato ju je odbacio. Verovao je da bi savez nacija koji bi počivao na kolektivnoj bezbednosti, usmeren protiv bilo kog agresora, bio miroljubiviji i pravedniji od ciničnih alijansi potrebnih za balansiranje/ravnotežu snaga.
Prezentovanjem svojih 14 tačaka pred Kongresom i svetom, iscrtao je novi set principa, uključujući i Ligu nacija, koji će uspostaviti moralniji poredak u svetskoj politici konzistentan sa američkim vrednostima. Vilson je želeo da promeni dotadašnju američku spoljnu politiku,ali i da iz samog korena promeni način na koji je funkionisala svetska politika – i povezao je ova dva zajedno.
U Parizu 1919. godine Vilson je znao da američka misija, sastojana u transformaciji međunarodnih odnosa, može uspeti jedino ukoliko svi budu uvereni da je transformacija i neophodna i poželjna. Gde je to Vilson zakazao, bilo je, naravno, da promeni stavove drugih velikih evropskih lidera i, naposletku, same američke javnosti.
U Versaju, Vilson je pristao na kompromis oko mnogih od 14 tačaka, sve kako bi sačuvao postignut dogovor o osnivanju Lige naroda bazirane na kolektivnoj bezbednosti. Međutim, po svom povratku u SAD, odbija da se nagodi sa Republikancem, senatorom Henrijem Kabot Lodžem. Čak ohrabruje svoje demokratske pobornike da radije glasaju protiv ulaska u Ligu, nego za kompromisnu verziju koju je predlagao Lodž. Smatrajući da će tako inspirisati publiku da ga podrži, Vilson je bio odlučan – kreće na turu po zemlji kako bi ideju Lige naroda približio direktno američkoj javnosti. Nažalost, intenzivan i zahtevan tempo same ture – 8000 milja u 22 dana – koštali su Vilsona njegovog zdravlja. Tokom kampanje patio je od konstantnih glavobolja, a jednom se čak onesvestio od umora za vreme posete Pueblu, Kolorado. Konačno uspevši da se vrati u Vašington, pretrpeo je moždani udar koji mu je zamalo oduzeo život.
Vilson se svim snagama borio kako bi ubedio Kongres da podrži članstvo SAD-a u Ligi. Bio je idealista do samog kraja, a ni bolest nije mogla sprečiti ovog čoveka u njegovom zalaganju za ono u šta je verovao. Na kraju, međutim, Kongres je odbio da usvoji dogovor i SAD nikada nisu ni ratifikovale Versajski sporazum. Ironija istorije jeste u tome što bi, najverovatnije, da je moždani udar ubio Vilsona umesto što ga je onesposobio, Kongres usvojio sporazum i SAD bi postale deo Lige, doduše uz Lodževe izmenjene uslove.
Vudro Vilson ostaće zauvek upamćen kao simbol novog tipa međunarodnih odnosa – iako njegove ideje o međunarodnoj organizaciji nisu bile usvojene od njegovih sugrađana naredne dve decenije, imao je veliki uticaj na svoje naslednike, koji su uspostavili liberalni međunarodni poredak koji preovladava od 1945. Ujedninjene nacije nesumnjivo su potomak Vilsonove Lige.
Ali danas, kao što smo već spomenuli, temelji koje je Vilson postavio na Pariskoj mirovnoj konferenciji dovedeni su u pitanje. Došlo je do kraja jednog ekonomskog perioda – sveta u procesu globalizacije predvođenog od strane Zapada, kao i do kraja jedne geopolitičke ere – sa kraja Hladnog rata gde su SAD u unipolarnom svetu bile na čelu celokupnog svetskog poretka.
Neki čak ukazuju na sličnosti i vuku paralele između današnjice i perioda nakon Prvog svetskog rata; Henri Kisindžer pravi poređenje sa tridesetim godinama dvadesetog veka, kada su se SAD opet okrenule same sebi i vratile izolacionističkoj politici, pa uvidele nakon Drugog svetskog rata da to više ne mogu sebi priuštiti. Trampova politika America first ima korene u američkom protekcionizmu i izolacionizmu upravo iz ovog perioda.
Uprkos međusobnim razlikama između političkih elita, u posleratnom periodu postojala je odlučna posvećenost država u pravcu održavanja liberalnog međunarodnog poretka – sve do danas. Glasanjem za bregzit oslabljena je jedna od vodećih liberalnih institucija, Evropska unija. Izbor Trampa za predsednika SAD još više doprinosi daljoj destabilizaciji. Njegova pobeda daje primat nacionalnoj državi i stvara frakture u posleratnom liberalnom konsenzusu. Tako imamo povlačenje Amerike iz mnogobrojnih međunarodnih ugovora, poput Pariskog sporazuma o klimatskim promenama, Sporazuma o nuklearnim projektilima srednjeg dometa (INF), kao i revidiranje Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA), dovođenje u pitanje dugogodišnjih saveza…
Protekcionistička Amerika koja postepeno napušta ulogu svetskog hegemona, kao i jačanje novih međunarodnih igrača, predstavlja pretnju demokratiji i liberalizmu. Ostaje da se zapitamo da li u globalizovanom svetu ima mesta izolacionizmu, naročito za državu koja je decenijama unazad stajala na njegovom čelu?
Autorka: Kristina Velimirović, članica Centra za međunarodnu javnu politiku
Naslovna fotografija: Topical Press Agency/Getty Images
