Koliko god mislili, da ova 2016. godina ne može da bude teža na spoljnopolitičkom planu od prošle godine u kojoj smo se suočili sa brojnim problemima poput pretnje da budemo proglašeni genocidnim narodom putem britanske rezolucije o Srebrenici u UN, pokušajem da tzv. Kosovo postane članica UNESKO, hrvatskom ekonomskom agresijom, podizanjem žice od strane severnog suseda zbog talasa izbeglica sa Bliskog istoka itd., istina je da će ova godina po svemu sudeći biti još teža i izazovnija.

Pre svega, međunarodne prilike su sve nepovoljnije po našu zemlju. Umesto željno očekivane relaksacije odnosa između Zapada i Rusije, javila su se nova neslaganja i sukobi, ovaj put između Moskve i Ankare, jedne od najvažnijih članica NATO alijanse, prvo oko obaranja ruskog bombardera SU-24 od strane turskih lovaca, a zatim i oko ruske intervencije u Siriji i optužbi da Turska tajno pomaže terorističke grupe u Siriji.

Međutim, kada bi stavili po strani međunarodnu politiku velikih sila, ne bi mogli da pobegnemo od posledica njihove politike na naše najbliže okruženje. Nekoliko pitanja pred Srbijom će biti postavljeno da odgovori usled potpune destabilizacije regiona Zapadnog Balkana.

1. Prvo pitanje će biti, kako će Srbija reagovati kada Republika Srpska raspiše referendum o sudu i tužilaštvu BiH, imajući u vidu da će Zapad vršiti pritisak na Beograd da nagovori predsednika RS Milorada Dodika da odustane od referenduma? To pitanje se nastavlja na sledeće, a to je kako će Srbija reagovati kada službeno Sarajevo uz logističku podršku američke ambasade krene frontalno da ruši vlast Milorada Dodika, posle čega bi bila otvorena vrata rekonstrukciji BiH, što bi značilo svakako oduzimanje nadležnosti Republike Srpske uz jačanje centralne vlasti u Sarajevu?

2. Sledeći problem za Srbiju će biti situacija na Kosovu i Metohiji, koja je krajnje delikatna imajući u vidu anarhiju koja vlada na ovoj teritoriji. Trenutno u Prištini se ne zna ko ima najviše uticaja od albanskih političara na donošenje odluka, da li je to Hašim Tači, Ramuš Haradinaj ili možda ekstremistički pokret Samoopredeljenje. Na kršenje Briselskog sporazuma od strane prištinskih vlasti i na odlaganje formiranja Zajednice srpskih opština, vlada u Beogradu će morati da ima adekvatan odgovor, znajući da od toga zavisi položaj srpskog naroda na Kosmetu kao i dalje evropske integracije Srbije.

3. Crna Gora je takođe destabilizovana usled poziva NATO alijanse da se priključi ovom vojnom savezu, što je dovelo do velikih podela u društvu, jer ne postoji konsenzus povodom ovog pitanja. Kako će se Srbija postaviti ako Crna Gora postane članica NATO i ako tako bude okružena svuda sa kopna NATO članicama?

4. Srpsko-hrvatski odnosi biće na posebnom ispitu, pre svega zbog formiranja kontroverzne vlade sa nekoliko proustaških elemanata poput ministra kulture ali i zbog sveukupne atmosfere u Hrvatskoj, gde su tamošnji Srbi već duže vreme izloženi šovinističkim ispadima. Ako ovome dodamo i pitanje naoružavanja balističkim raketama koje je pokrenula još prošla hrvatska vlada, biće pravo pitanje, da li će Srbija imati adekvatan odgovor ako znamo da Zagreb kao članica EU sa pravom veta može zastaviti Srbiju na evropskom putu?

Pored ovih problema u regionu, Srbija se već sada suočava sa sve suženijim prostorom za balansiranje između Istoka i Zapada. Ratifikacija sporazuma o saradnji sa NATO u oblasti logističke podrške izazvala je sumnju da je Srbija, ipak, izabrala svog strateškog partnera o čemu je dao komentar i moskovski dnevnik Komersant da Srbija, koju Rusija smatra glavnim saveznikom na Balkanu, pravi krupne korake prema NATO, ne odbacujući formalno politiku neutralnosti. Međutim, kada bi analizirali šta bi za Srbiju značilo odabir samo jedne strane, došli bi do zaključka da bi posledice bile katastrofalne u svakom slučaju.

Ako bi Srbija izabrala put učlanjenja u EU i NATO uz uvođenje sankcija Ruskoj Federaciji, Srbija bi se suočila sa uništenom poljoprivrednom proizvodnjom, jer bi rusko tržište bilo zatvoreno za srpske seljake i poljoprivredne proizvođače. Takođe, Srbija bi se suočila i sa „energetskim udarom“, jer je Srbija zavisna od ruskog gasa, i ruska strana bi verovatno pod tim okolnostima tražila vraćanje dugova za gas u najskorijem roku, za šta u srpskom budžetu nema sredstava.

Sa druge strane ako bi se Srbija odrekla EU i saradnje sa Zapadom i okrenula samo ka Moskvi, suočila bi se sa finansijskim udarom, imajući u vidu da 70% srpskog izvoza ide na tržište EU, da strane investicije uglavnom dolaze iz istog pravca i pored toga zbog dugovanja prema MMF i Svetskoj banci koje su institucije pod političkom kontrolom zapadnih centara moći.

Takođe, usled ovakvog spoljnopolitičkog izbora, Srbija bi bila plodno tle i za političku destabilizaciju na nekoliko načina, kao što je, na primer, pitanje Raške oblasti  (Sandžaka) i sve glasnijih poziva zapadnim ambasadama određenih lokalnih bošnjačkih političkih struktura koji traže međunarodnu podršku za formiranje autonomije u tom delu Srbije.

Dakle, okretanje leđa bilo Zapadu ili Istoku imalo bi veoma loše posledice po Srbiju, što znači da politika balansiranja nema alternativu. Međutim, Srbija će se svakako naći na raskrsnici mogućih potencijalnih odgovora, kako na probleme regionalnih faktora tako i na pritiske novoobnovljenih hladnoratovskih blokova. Pored svega ovoga, za koji mesec će krenuti i novi talas migranata sa Bliskog istoka, a čekaju nas i vanredni izbori, što znači da nas čeka veoma vruće ovogodišnje proleće.

Odluke koje Srbija bude donosila 2016. godine imaće mnogo dugotrajne posledice po njenu sudbinu i budućnost njenih građana.

PODELI
Prethodni članakDan državnosti Republike Srbije – Sretenje Gospodnje
Sledeći članakO multikulturalizmu 2 – Drugi uzvraća udarac
Mišel Zubenica
Rođen 18. 08. 1994. u Vojniću, Republici Hrvatskoj. Nakon završene gimnazije društveno-jezički smer sa odličnim uspehom, upisuje međunarodne odnose na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Osnivač je i izvršni direktor Centra za međunarodnu javnu politiku. Koautor je zbornika radova „RSK-istorijski i geopolitički uzroci formiranja, okupacija i posledice” u izdanju instituta za političke studije . Napisao je naučni rad “Savremeni bilateralni odnosi Republike Srbije i Mađarske” za godišnjak FPN. Piše analitičke autorske tekstove za nekoliko elektronskih medija. Savetnik je narodnog poslanika u odboru za dijasporu Narodne skupštine Republike Srbije. Uspešno je završio jednogodišnji program Foruma za diplomatiju i međunarodne odnose na Pravnom fakultetu.

Ostavite komentar