Prvi srpski ustanak (1804-1813) javlja se sa jačanjem Francuske i vojnim uspesima Napoleona Bonaparte, ali i kao sporedna stvar na evropskom ratištu predstavljao je značajan i veoma važan ratni događaj u ratom zapaljenoj Evropi.

Ustanak je digao i poveo Đorđe Petrović- Karađorđe (1762, Viševac -1817, Radovanjski Lug) na Sretenje Gospodnje 1804. u Orašcu, u Marićevića jaruzi, zbog zuluma i samovolje dahija, ali i zbog oslobođenja svih srpskih zemalja. Ostaće zabeleženo u istoriji da je ubistvu Karađorđa doprineo njegov kum- Vujica Vulićević po nalogu tadašnje vladajuće strukture. Njegovu glavu je knez Miloš kasnije preparirao i poslao u Carigrad kao znak da je veran Porti. Ovom događaju je prethodila ,,seča knezova“ 4. februara 1804. gde su pogubljeni svi viđeniji Srbi. Karađorđe je umakao i sa narodnim prvacima (Veljko Petrović, Vasa Čarapić, Jakov Nenadović) organizovao narodni zbor gde je izabran za vožda.

Prva evropska intervencija javlja se sa Ičkovim mirom (po Petru Ičku) 1806. god. sklopljenim između Porte (turske Vlade) i Srbije. Iako, pogodan za Srbiju, Ičkov mir nije uspeo zbog mešanja Rusije, koja je sa Srbijom nastavila ratovanje protiv Turaka. Pohod Napoleona na Rusiju (1812) je prinudio Ruse da obustave rat sa Turcima što je imalo odjeka i na Srbiju. Rusija je povukla svoje trupe i sklopila Bukureški mir sa Osmanlijama. Ona je ovim mirom pokušala da izdejstvuje autonomiju za Srbiju i da je stavi pod zaštitu Austrije, koja otvoreno podržava Tursku. Srpskoj strani ovaj mir nikako nije išao u prilog jer nisu dobili ono za šta su se borili.

Rusija je oduvek htela da stvori primat na Balkanu i Srbija i srpsko pitanje su joj bili vrlo interesantni još i u to doba. Karađorđe se Rusima obraćao za pomoć, pa je u Rusiju išla čak i srpska delegacija predvođena protom Matejom Nenadovićem, na šta je ruski car dao odobrenje i dao 5000 dukata. Rusija se prvenstveno interesovala za Balkan, zbog širenja francuskog uticaja i Napoleonovih osvajanja po istočnim obalama Jadrana, dakle, zbog jačanja ljutog takmaca.

Odnos Evrope prema Prvom srpskom ustanku
Prota Mateja Nenadović

Prvi srpski ustanak zbio se u razdoblju od Napoleonovog najvećeg uspona (1804. godine, krunisan je za cara u katedrali Notr Dam, tako što je sam sebe krunisao) do njegovog pada (1813. godine- posle bitke kod Lajpciga). Francuska i njena vojska dugo su bile nepobedive, a Bonaparta je menjao granice, smenjivao i postavljao vladare, ukidao ili pravio države ili carstva u neprekidnom valceru međunarodnih saveza i odluka s često nepredvidivim posledicama.

Tako je, na primer, Napoleonova ekspedicija u Egipat (1798–1799) u godinama pre ustanka kao posredan rezultat imala dolazak dahija u Beogradski pašaluk (jer je regularna turska vojska iz Srbije bila povučena u Egipat), pa je tako uticala i na izbijanje bune. Kao reakcija na Bonapartin upad u Egipat, stare suparnice Turska i Rusija privremeno su bile i saveznice i zajednički zaposele jonska ostrva.

Krajem 1806. godine između Francuske i Austrije zaključen je Požunski mir, kojim su Austriji oduzeti posedi na Jadranu, a nakon francuske pobede kod Vagrama (1809) stvorene su Ilirske provincije pa su tako rasli apetiti i ka samoj Srbiji. Držanje Napoleona I prema Karađorđevom ustanku bilo je određeno njegovom politikom prema Turskoj, Rusiji i Austriji, ali najviše interesima koje je imao u suparništvu s Rusijom. U to vreme on je nastojao održati svoj uticaj na Tursku, ali je, po potrebi, činio i Austriji i Rusiji, na njen račun tajna obećanja.

Odnos Evrope prema Prvom srpskom ustanku
Napoleon Bonaparta

Kada je Karađorđe poslao svog izaslanika Rada Vučinića (1809) da potraži od njega pomoć i zaštitu, Napoleon nije obećao ništa određeno, ali je zadržao i izdržavao Karađorđevog izaslanika kad je došao u Pariz (1810—1814). Karađorđe je tražio i zaštitu od samog Napoleona koji je ipak bio priklonjeniji Turskoj, iako je cenio Srbe kao hrabre ratnike

Istorija je zabeležila da je u Ašpernu kod Beča, 21. maja 1809. godine, kao odgovor na hvalospeve potčinjenih, Napoleon Bonaparta uzvratio rečima koje slikovito opisuju njegovo poštovanje prema Crnom Đorđu: „Lako je meni biti veliki s našom iskusnom vojskom i ogromnim sredstvima, ali daleko na jugu, na Balkanu, postoji jedan vojskovođa, iznikao iz prostog seljačkog naroda, koji je, okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo trešnjevim topovima da potrese temelje Osmanlijskog carstva i da tako oslobodi svoj porobljeni narod tuđeg jarma. E, to je Crni Đorđe – njemu pripada slava najvećeg vojskovođe.”

Odnos Evrope prema Prvom srpskom ustanku
Napoleon Bonaparta i Đorđe Petrović Karađorđe

S druge strane, Austrija se nije mnogo mešala u sam ustanak zbog svojih problema ali je sa negodovanjem gledala na jačanje Srbije i uopšte na slobodarsku viziju srpskog naroda. Austriji nije bilo u interesu, za vreme velikih zapleta u Evropi povodom Napoleonove osvajačke politike, da se u njenom susedstvu menjaju prilike, kad ona ne može na toj strani imati na raspoloženju sve svoje sile da naturi rešenje koja odgovara njenim interesima. Pritisnuta porazima i osvajanjem Napoleona ona nije mogla ozbiljnije da se umeša u onemogućavanje nastajanja srpske države. Karađorđe je i od Austrije tražio jedno vreme protektorat, tačnije od kapetana Sajtinskog, međutim zbog ratovanja, neutralnosti i odnosa sa Portom zahtev je odbijen, pa se posle toga Karađorđe obratio Rusiji i kasnije dobio traženu pomoć.

Porta je jednom prilikom u ratu sa Srbima tražila od vlaškog i moldavskog kneza, da kao predstavnik hrišćanstva, posreduje u mirovnim pregovorima. U pregovore se kasnije umešala i Carigradska patrijaršija međutim mirovne odredbe nisu odgovarale Srbima pa je mir propao.

Kao utisak, dodaje istoričar Čedomir Antić, ostaje činjenica da je Prvi srpski ustanak bila i ostala najuspešnija i najistočnija buržoaska revolucija u Evropi, zajedno sa Francuskom. Ustanak je takođe i najveći narodni ustanak u sedam stoleća dugoj istoriji Osmanskog carstva- jedne od najvećih imperija u istoriji ljudskog roda. Od Leopolda Rankea do Leftena Stavrijanosa istoričari su saglasni sa tom ocenom. Ustaničke bitke su po svom obimu prevazišle i bitke Grčkog rata za nezavisnost i stale u ravan sa najvećim bitkama Američke revolucije- kod Saratoge i Long Ajlenda.

Pročitajte više o istoriji Srbije.

PODELI
Prethodni članakSvečano otvoren Centar za međunarodnu javnu politiku, gost Ivica Dačić
Sledeći članakKina ili maritimizacija telurokratije
Radomir Jovanović
Radomir Jovanović rođen je 4. februara 1994. godine u Kragujevcu, Republici Srbiji. Nakon završene srednje ekonomske škole u Kragujevcu, završava i osnovne akademske studije međunarodne politike na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Diplomirani je politikolog za međunarodne poslove i trenutno je na master akademskim studijama na Fakultetu političkih nauka, smer ekološka politika. Član je UO i jedan je od osnivača Centra za međunarodnu javnu politiku. Član je prve generacije kulturnih ambasadora Agencije za kulturnu diplomatiju iz Beča od 2016. godine i jedan je od organizatora najveće simulacije rada EU institucija na svetu - BEUM 2016. Posebno je zainteresovan za klimatske promene, pa je kao moderator vodio panel diskusiju „Godinu dana od COP21 - Srbija na putu klimatskih promena“. Pored toga interesuje se još i za diplomatsku istoriju Srbije, kulturnu diplomatiju, region Latinske Amerike, a takođe je i pasionirani ljubitelj sporta. Stipendista je Zadužbine Studenica iz San Franciska, SAD i Fonda za mlade talente Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije. Aktivno radi na implementaciji Pariskog klimatskog sporazuma u Srbiji kroz rad u civilnom društvu. Služi se engleskim jezikom.

Ostavite komentar