Prvi deo teksta možete pročitati ovde.
Do danas, nažalost, nismo odgonetnuli koji je bio ključni motiv za ubistvo kneza Mihaila i ko je bio mozak, tj. tvorac celokupne zavere protiv njega. Međutim, otvaranje određenih arhiva i proučavanje dokumentacije kojom danas raspolažemo, nove analize događaja i činilaca ove priče te nov pristup pronalaženju organizatora dovode nas do potencijalnih subjekata i centara moći koji su stajali iza atentata.
Neposredni izvršioci – braća Kosta i Đorđe Radovanović – zatim Lazar Marić i Stanoje Rogić bili su poznati još istog dana i oni će nakon kratkog suđenja biti pogubljeni. Kada govorimo o motivima braće Radovanović treba napomenuti da su oni tokom sudskog procesa izjavili da su im razlozi bili pre svega lične prirode, da se radilo o osveti Obrenovićima, pre svih Mihailu.
Prezir porodice Radovanović knez je na sebe navukao odbijanjem da pomiluje trećeg od braće, Ljubomira, uglednog advokata i vođe Kluba liberala u Valjevu, koji je 1865. optužen zbog sumnje da je učestvovao u pravljenju lažnih isprava u Tamnavi, te zbog zalaganja za svrgavanje dinastije Obrenović sa vlasti i uspostavljanje republike. Ta presuda je predstavljala veliku uvredu za Radovanoviće. Njegova braća zaklela su se potom na osvetu srpskoj vladarskoj dinastiji.
Liberali i Karađorđevići
Tokom procesa svi optuženi ukazali su na Pavla Radovanovića, četvrtog brata, kao na glavnog organizatora same operacije (svakako da on nije bio i mozak čitavog plana o atentatu). Pavle, tada čuveni srpski advokat i čvrsti liberal, protivnik politike kneza Mihaila tu činjenicu ni sam nije pokušao opovrgnuti. Na suđenju je priznao da mu je primarni motiv bila osveta zbog sramote i štete nanete njegovoj porodici, ali da je pored toga želeo i promenu političkog sistema države.
Prema njegovom ubeđenju, monarhiju je trebalo zameniti republikom ili eventualno na presto dovesti sina bivšeg kneza Aleksandra, Petra Karađorđevića, kojem bi nova liberalna vlada najpre novim ustavom strogo ograničila vladarsku moć. Budućem srpskom kralju izgleda da je bilo suđeno da stupi na krvavi presto, nakon zavereničkog svrgavanja jednog od Obrenovića. Ipak, to se nije desilo 1868. već 1903. godine, nakon ubistva kralja Aleksandra.
Međutim, u prvom delu sudskog procesa niko od optuženih pa ni samo sudsko veće nisu inkriminisali bivšeg kneza Karađorđevića za umešanost u atentat. To će se pak naprasno promeniti u daljem toku suđenja. Naime, nakon par dana policija dobija nalog da upadne na jedno od imanja Aleksandra Karađorđevića i tom prilikom pronalazi 5.000 dukata, skrivenih u povećoj saksiji. Upravo će ta pozamašna svota novca poslužiti sudskom veću kao ključni dokaz i nedostajuća spona između nekadašnjeg kneza i uhapšenih zaverenika. Poznato je takođe da su Pavle Radovanović i Aleksandar već godinama sarađivali, a da mu je Pavle pružao svoje advokatske usluge.
Andrija Vilotijević, nastojnik pomenutog imanja, tvrdio je pak da je novac bio namenjen za kupovinu novog zemljišta u neposrednoj blizini njihovog poseda za koje se, prema njegovim rečima, čekalo da bude i zvanično oglašeno na prodaju. Vlast je, međutim, takvo objašnjenje odbacila kao neosnovano. Novoj vladi je odgovaralo da se istraga suzi i usmeri upravo ka bivšem knezu, umesto da se krug osumnjičenih proširi, jer bi se onda u tom krugu našla imena mnogih istaknutih liberala koji su održavali susrete sa Pavlom Radovanovićem. Vremenom bi se na taj način došlo i do visoko pozicioniranih političara.
Treba reći da se liberali generalno nisu slagali sa spoljnom i unutrašnjom politikom kneza Mihaila, inače vladara konzervativnih političkih načela. Štaviše, bili su njegovi najljući politički protivnici i svesrdno su radili na podrivanju Mihailovog ugleda i autoriteta u zemlji. Dokle je išao njihov animozitet spram kneza Mihaila, najbolje ilustruje činjenica da su veličanstveni događaj, ogromnu pobedu vešte srpske diplomatije, a to je predaja šest utvrđenih gradova Srbiji bez ispaljenog metka, okarakterisali kao kukavički i nedostojan čin.
„Dobio je, umesto da je oslobodio gradove…“
Pisali su liberali u svojoj štampi ne bi li nekako diskreditovali taj istorijski čin. Stiče se utisak da im je bilo žao što za gradove nije proliveno još malo srpske krvi. Možda je trebalo da se narod provede kao posle Prvog srpskog ustanka!? Možda im nije bilo dovoljno izgubljenih srpskih duša, ucveljenih majki i žena, spaljenih domova… Toj i takvoj „političkoj eliti“ nedostajalo je očigledno državničkog kapaciteta i intelektualne sposobnosti da sagledaju veličinu dela kneza Mihaila i zaostavštine srpskom narodu.
Većina učesnika atentata pripadala je upravo liberalnim političkim krugovima te su stoga liberali prihvatili ponudu da učestvuju u sastavljanju nove vlade, kao i da budu deo posebne sudske komisije koja bi pravac istrage o ubistvu odvela na drugu stranu. Tako su predupredili da celokupna krivica eventualno bude pripisana njima. Iz svega navedenog se jasno vidi da istraga nije mogla biti u potpunosti nepristrasna i objektivna, te da će uloga srpskih liberala ostati do daljnjeg pod velom tajne.
Naposletku, ponovo je evocirana priča o otkrivenoj zaveri protiv kneza iz 1864. godine, koja se zbila u smederevskom kraju. Tu zaveru skovala je lukava Persida Karađorđević. Njen rođeni brat je sada, četiri godine kasnije, takođe označen kao jedan od učesnika u Mihailovom ubistvu. On je bio konjički kapetan vojske i zajedno sa još jednim oficirom, Đorđem Mrcajlovićem, trebalo je nakon atentata da stavi pod kontrolu vojni garnizon. Oni u tome nisu uspeli i nekoliko dana kasnije osuđeni su na smrt streljanjem pod optužbom za učestvovanje u zaveri protiv zakonitog srpskog kneza. Brat kneginje Perside nadao se do poslednjeg časa pomilovnju mladog Milana, međutim do toga nije došlo. Svu vlast i odluke u zemlji je sada donosio preki sud, sa Blaznavčem na čelu. On nije imao milosti za osuđene zaverenike.
Pored njih, zbog učestvovanja u zaveri streljani su još i braća Radovanović, Stanoje Rogić, Lazar Marić, zatim Ljubomir Tadić, Andrija Vilotijević, nastojnik imanja kao i Svetozar Nenadović – ukupno 18 osoba. Osuđeni Radovanovići bili su i u rodbinskoj vezi sa porodicom kneginje Perside, Nenadovićima. Dinastija Karađorđević proglašena je tada prokletom, te joj je zabranjen povratak u zemlju, oduzeto svako pravo na srpski presto dok su Aleksandru Karađorđeviću konfiskovana praktično sva imanja koja je posedovao u zemlji.
Međutim, sve ličnosti koje su do sada pomenute predstavljaju tek vrh ledenog brega, takoreći operativni aspekt zavere. Niko od njih nije samostalno doneo konačnu odluku o ubistvu kneza, niti su sami odredili najbolji trenutak za sprovođenje akcije. U pozadini cele priče stoji naravno neko mnogo moćniji, koga ne treba tražiti među Srbima i u granicma kneževine, već izvan nje. U trenutuku kada je ubijen, knez Mihailo Obrenović više nikome nije trebao – nikome osim srpskom narodu.
Svojom politikom zastupanja srpskih interesa i čvrstim, nezavisnim vođenjem države navukao je na sebe gnev mnogih velikih sila i krupnih evropskih igrača. Njima je trebao neko poslušan, bez nacionalnih vizija i ambicija, spreman na svaku saradnju i sve ustupke, neko ko neće buniti balkanske narode protiv surove osmanske represije i propovedati im priču o slobodi, jednakosti, suverenosti, jer te priče nisu namenjene malim narodima – na te vrednosti, smatrali su moćnici, mi nemamo pravo. Zbog toga im je vladar poput Mihaila Obrenovića postao prevelika smetnja. Simpatije velikih sila je gubio iz godine u godinu, sve do te sudbonosne 1868. godine.
Dolazimo tako do ključnog pitanja: ko je imao najviše interesa da organizuje i finansira ubistvo srpskog kneza?
Britanija i njen „bolesnik sa Bosfora“
Nakon incidenta kod Čukur česme 1862. i turskog bombardovanja beogradske varoši usledili su okršaji širom Beograda između srpske žandarmerije i turskih nizama raspoređenih na gradskoj tvrđavi. Mudri Mihailo iskoristio je ovo zaoštravanje odnosa kako bi srpsko pitanje izneo pred evropsku javnost. On šalje Filipa Hristića u London kako bi protestovao zbog turske agresije i pretenzija na srpske gradove i kako bi preneo Mihailovu poruku da je spreman i voljan da se kriza razreši mirnim putem, ukoliko Britanija izvrši pritisak na Tursku da se njihove trupe povuku iz Srbije.
Iako se u znatnoj meri uspelo u nameri da se engleska javnost upozna sa pravim stanjem stvari na Balkanu, da se Srbija predstavi u pozitivnom svetlu, britanska spoljna politika ostala je neprikosnovena i nemilosrdna, gluva za potrebe našeg naroda. Turska, njihov „bolesnik sa Bosfora“, nije smela pasti na kolena jer je činila branik pred pravoslavnim, ruskim osvajačima koji su imali pretenzije na Crno more, Carigrad i naposletku Sredozemlje. Britancima nije odgovarala slaba Turska, a samim tim ni jaka Srbija.
O tome govori i sam Hristić u svojim memoarima, gde je zapisao kako su ga pojedini prijatelji u Londonu 1863. upozorili da je britanska vlada upoznata sa planovima kneza Mihaila o opštem ustanku balkanskih naroda i ideji o ujedinjenju južnih Slovena u toj borbi. Kako je Hristić zabeležio, tada mu je sugerisano da britansko, habzburško i osmansko carstvo smatraju da je „držanje srpskog kneza vrlo opasno po red i mir na Balkanskom poluostrvu“, te da bi trebalo da pripazi na svoje postupke. Turska je naravno sa velikim podozrenjem gledala na planove srpskog vladara o stvaranju velike balkanske unije protiv nje i bila je više nego zainteresovana da tome stane na put. Stožer te antiturske koalicije bio je upravo Mihailo.
Dvojna monarhija
Habzburška monarhija imala je s druge strane svoje razloge za uklanjanje srpskog kneza. Osim što je njegova politika uzburkala duhove i među Srbima severno od Dunava i predstavljala potencijalan problem carevini, njima je posebno smetao tajni dogovor postignut između mađarskog grofa Andrašija, inače ministra spoljnih poslova Austrougarske monarhije i Mihaila Obrenovića.
Naime, krajem leta 1867. oni su se sastali kako bi raspravljali o pitanju Bosne. Andrašijeva ideja i predlog Mihailu bila je da Srbija dobije njene zapadne teritorije linijom Vrbas-Neretva, a ostatak bi zaposela Dunavska monarhija. Uslov za to bio je da Kneževina Srbija odustane od širenja na sever kao i od pokretanja opšteg ustanka i rata na Balkanu. Svestan trenutnih spoljnih i unutrašnjih prepreka njegovom prvobitnom cilju, knez Mihailo je prihvatio tu ponudu. Svega godinu dana nakon toga knez je ubijen, a sa njegovim ubistvom nestao je i dogovor o podeli Bosne.
Ovde dolazimo do Jovana Ristića koji je u mesecima nakon atentata tvrdio da je upravo zbog dogovora Andrašija i Mihaila, te srpskih pretenzija na Bosnu, Beč u saradnji sa Osman Pašom, turskim guvernerom Bosne, organizovao ubistvo u Košutnjaku, sa namerom da na presto Srbije dovede Aleksandra Karađorđevića, kao marionetskog vladara. Pojedini izvori upravo Osman Pašu označavaju kao osobu koja je obezbedila oružje Pavlu Radovanoviću, koji je potom isto dopremio ostalim zaverenicima. Iz Beča je takođe krenula i velika medijska propaganda protiv srpskog kneza, praktično odmah nakon dobijanja gradova od turske imperije, 1867. (Otprilike slična onoj u režiji liberala, o kojoj smo već govorili. Slučajnost ? Možda…)
Rusija
Knez Mihailo pred kraj svog života nije više odgovarao ni Rusiji – njoj međutim iz potpuno suprotnih razloga. Ona ga je podržavala i podstrekivala u nameri da podigne opšti balkanski ustanak protiv Turske, kako bi se time pripremio teren za ruski upad. Rusija tako nije imala razumevanja za kneževo taktičko i potpuno racionalno odlaganje velikog rata. Mihailo je znao da njegova vojska nije dovoljno opremljena i obučena za poduhvat takvih razmera, ali što je još opasnije, bio je svestan fragilnosti koalicije koju je napravio. Tako se 1867. par meseci pred svoju smrt pokolebao.
„Balkanski savez“ koji je uz Srbiju okupio Crnu Goru, Bugarsku, Rumuniju i Grčku, nakon njegove smrti ubrzo će se raspasti. Ispostavilo se da vladari i narodi ovih prostora nisu još uvek bili spremni za ideju o zajedničkoj, udruženoj akciji balkanskih hrišćana. Namesništvo nije imalo knežev autoritet, a očigledno ni ambicije da taj savez održi. Štaviše, Grčka se tada polako udaljava od Srbije i pod ultimatumom Velike Porte zauzima prilično neutralan stav prema situaciji na Balkanu, što ćemo videti i kasnije u budućim srpsko-turskim ratovima.
Dok Bugarska čak počinje da gaji izvesni animozitet prema Srbiji, okuražena dobijanjem nacionalne crkve, tzv. bugarskog egzarha, kao i otvorenom podrškom ruskog dvora. Bugarska zvanična politika od tada teži da pobugari slovenski živalj na Balkanu, pre svega u Staroj Srbiji i Makedoniji. S tim u vezi, u Arhivu Srbije može se pronaći i jedan zapis ruskog diplomate Stremoukova koji 1872. godine Srbiji poručuje:
„Prošlo je ono vreme kada je Grčka na vas pogledala, Bugarska pred vama klečala, Crna Gora u vašim rukama bila. Na Bugare posle njihovog uspeha u crkvenom pitanju, ne računajte. Oni vas mrze, i u vašem ratu s Turskom bili bi na turskoj strani…“
Na Srbiju se, dakle, posle Mihaila više nije gledalo kao na stožer balkanskih naroda i težnji za slobodom, a porobljene kneževine pokušaće sada samostalno da izbore svoju nezavisnost. Toga se srpski knez i bojao – da će Srbija po izbijanju rata ostati sama. Ubistvom vizionara kakav je bio sin velikog kneza Miloša nisu izgubili samo Srbi već i drugi hrišćanski narodi Balkana.
Iz svega rečenog i predočenog nije nam teško da i sami sprovedemo malu istragu, složimo delove slagalice koji su nam nedostajali i naposletku donesemo sud i zaključak. Utoliko nam je lakše nego sudskoj komisiji te 1868. jer mi danas nastojimo da budemo nepristrasni, objektivni, a pritom iza sebe, za razliku od njih, imamo čitav niz novih istorijskih događaja koji će uslediti u XIX i XX veku.
Atentat na Mihaila Obrenovića neće biti jedini u našoj modernoj istoriji sa matricom prema kojoj onog trenutka kada vladar izgubi poverenje i podršku velikih stranih sila, kada shvate da im on čini više štete nego koristi, da ga treba pustiti niz vodu, tada nekako po pravilu njegovi neprijatelji u samoj državi „naprasno, iznenada“ dobijaju snagu, podstrek, finansije i logistiku, te prokrčen put ka svojoj žrtvi. Prokrčen tek toliko, kao ona uska košutnjačka staza kojom se tragično stradali srpski knez kretao 1868. po poslednji put, koračajući ka svojim dželatima dostojanstveno i ponosno.
(KRAJ)
Naslovna fotografija: beograd.rs
