„Svaki dan neko otkriva atentatore! To je neka čudna srpska potreba da se neprestano smišljaju prevrati i smene dinastija; neprestana težnja za novom vlašću. Kao da nova vlast može usrećiti narod. Zapamtite, gospodine Anastase, da je narod taj koji može sebe usrećiti ili unesrećiti. Šta je jedan knez prema stotinama i hiljadama nesrećnih ili srećnih ljudi? Isto što i svaki drugi čovek, samo sa nešto više briga i obaveza o vratu!“

Ovako je Živorad Lazić u svom romanu Ubiše knjaza dočarao poslednji razgovor kneza Mihaila Obrenovića sa njegovim vernim upraviteljem dvora, Anastasom Jovanovićem. Koliko je samo istine i mudrosti skriveno u ovim rečima mladog knjaza. Do njega su doista dolazile dojave i obaveštenja o mogućim atentatorima, o tome da mu je život ozbiljno ugrožen. Nikola Hristić, predsednik vlade i iskusni policajac, vredan, strog i odan činovnik, poslednjih je nekoliko nedelja neprestano radio na otkrivanju zavere protiv kneza. Bio je siguran da se u Beogradu sprema nešto veliko.

Iz trenutno dostupne građe dolazi se do zaključka da je Hristić uzaludno pokušavao da ubedi knjaza kako je situacija po njega postala krajnje nesigurna i da je neophodno pojačati mu lično obezbeđenje. Nekoliko dana pred ubistvo, on mu je doneo i spisak svih sumnjivih osoba, potencijalnih zaverenika koji se kreću po Beogradu, a koji behu pod pratnjom Hristićevih ljudi. Knez, nažalost, tome nije pridavao dovoljno pažnje. Mihailo nije mogao prihvatiti čak ni pretpostavku da bi neko digao ruku na njega. Smatrao je, ispostaviće se naivno, da u Srbiji ne postoje toliko rđavi i nečasni ljudi koji bi se usudili dići ruku na svog knjaza.

„Imam čvrstih dokaza da se nešto priprema protivu Vas. Imam, gospodaru, spisak sumnjivih lica. Moji poverljivi ljudi su ga sačinili. Verujem im. Molim Vas da i Vi poverujete, pre no što bude kasno.“

Ovim se rečima zabrinuti Hristić obratio knezu Mihailu, prilikom njegove poslednje audijencije kod srpskog vladara, svega par dana pre atentata u Košutnjaku. Ostaje dakle nepoznanica zbog čega Mihailo nije ozbiljnije uzeo u razmatranje Hristićeve navode, kao i druge informacije koje su do njega pristizale, sa indicijama da se kuje zavera. Bilo kako bilo, tog prolećnog, kobnog 29. maja po starom kalendaru, scena za ovu tragediju već je bila postavljena.

Četiri čina su odigrana, a sada je usledio peti i završni. Bila je to sreda, pet časova poslepodne. Bezbrižan smiraj ovog prijatnog, sunčanog dana poremetiće pucnji iz pištolja četvorice zaverenika. Knez Mihailo se sa svojim ađutantom, mladim majorom Svetozarom Garašaninom, sinom Ilije Garašanina i dvorskim poslužiteljem Mitom odvezao do Topčidera, a potom i u Košutnjak. Iako mu je sugerisano da nije bezbedno da se kreće samo sa jednim oficirom kraj sebe, knez svoje obezbeđenje nije povećao ni toga dana.

Johan Bes, „Portret kneza Mihaila Obrenovića“
Johan Bes, „Portret kneza Mihaila Obrenovića“

Interesantan je bio odgovor Ilije Garašanina knezu, kada ga je ovaj upitao da pođe sa njima u šetnju. „Oprostite gospodaru, ali ipak ne bih mogao poći sa vama. Bojim se zverova koje vrebaju šumom…“ Ostaje pak nepoznanica da li je Garašanin nekom zlosrećnom ironijom sudbine nagovestio knezu upravo ono što će mu se dogoditi, ili je i sam bio upoznat sa predstojećim sledom događaja.

U to vreme Košutnjak je bio na samom obodu grada i mnogi visoki državni zvaničnici i činovnici, kao i strani izaslanici, imali su običaj tuda šetati, uživajući u spokoju netaknute prirode. Taj će idilični ambijent ubrzo zameniti krvava pozornica ove tragične priče. Kada je stigao do kapije Košutnjaka, kneza su kraj nje čekale strina, stara Tomanija Obrenović, zatim Anka, njena ćerka, kao i mlada Katarina Konstantinović, Tomanijina unuka, Ankina ćerka. Oni se svi tada zaputiše pešice kroz staze najlepše beogradske šume.

Penjući se uskim putem, izbili su na jedan proplanak i Mihailo tada spazi četiri čoveka koji koračaju za njima i gube se među drvećem. Kada je kneževa svita zastala, iza žbunja se pojaviše atentatori u dugim crnim mantilima i sa crnim cilindrima. Bili su to Kosta i Đorđe Radovanović, Stanoje Rogić i Lazar Marić. Knjaz ih pogleda začuđeno, pa im se približi, a oni skinuše šešire kako bi ga pozdravili. Kada im je Mihailo otpozdravio, ubice iza leđa izvukoše desne šake u kojima su krili pištolje i bez oklevanja zapucaše.

Prema tvrdnjama samih učesnika zločina, kada ih je ugledao knjaz je izustio sledeće: „Dakle, istina je…“ U Mihaila kuršum je najpre opalio Kosta Radovanović pogodivši ga u grudi. Teško ranjen, on pade na kolena pokušavajući da se pribere. „Ne dajte ljudi!“ – prozborio je jedva govoreći. Ađutant Garašanin, premda uspaničen ovim iznenadnim napadom, isuka sablju i pohita u pomoć knezu. Međutim, Rogić je bio spretniji i zapucao je na mladog majora, pogodivši ga u ruku. Ovaj pade od udara kuršuma tik uz Mihaila.

U tom času kneževa sestra od strica, hrabra Anka, iskoči ispred Mihaila kako bi ga zaštitila: „Ubice! Ne pucajte!“ – uzviknula je u očaju, no Lazar Marić je odmah upuca u glavu. Gospođa Tomanija, koja je već pri prvom pucnju stala trčati ka Beogradu, odmakla je daleko zaverenicima. Oni tada raniše i Katarinu koja zajedno sa dvorskim poslužiteljem pobeže kroz šumu.

Odjednom ispred njih iskoči još jedan atentator i rani momka Mitu. No, ovaj je ostao pribran i uspeo da uzbuni gardiste kraj košutnjačke kapije. Svirepi knjažev ubica, Kosta Radovanović, stade zatim velikim, vojničkim nožem seći plemenitog kneza po rukama, grudima i po licu. Taj gest pokazuje nam kolika je ostrašćenost i mržnja vodila surove dželate. Oni se ubrzo panično razbežaše po Košutnjaku i pritajiše se u šumi. Očigledno uplašeni i pometeni onim što su učinili, nisu uspeli da po dogovoru pošalju aber u Beograd preostalim zaverenicima, koji je potom trebalo da preuzmu kontrolu nad vojskom i policijom.

Ubistvo kneza Mihaila
Spomen-obeležje u Košutnjaku, na mestu na kom je ubijen knez Mihailo (Foto: beograd.rs)

Jedan podnarednik na kapiji, Miloš Čamulja, kome je Mita preneo šta se zbilo, pojuri galopom u Topčider. On tada nalete na Iliju Garašanina koji se takođe šetao parkom, a s njim bejaše i poručnik Aleksandar Simonović. „Ubiše knjaza!“ – povika usplahireni podnarednik. Garašanin, shvativši ozbiljnost situacije, nije imao drugu mogućnost, nego da odmah pohita u Beograd, kako bi sprečio zaverenike da preuzmu vlast. Iako bi po oficirskom, vojničkom kodeksu uz kneza morao pasti i njegov ađutant, stari Garašanin se potajno nadao da mu sin nije među stradalima.

Tomanija Obrenović, koja je jedina čudom izašla nepovređena iz ovog napada na kneževu porodicu, među prvima je proširila vest o Mihailovom ubistvu po varoši. Poručnik Simonović odjurio je do mesta tragedije zatekavši tamo mrtvog kneza u lokvi krvi. Prizor je bio stravičan i sablasan. Sve je zatajilo, samo se još topla krv slivala niz šumsku stazu, dok se dim baruta gubio među krošnjama. Izrešetan kuršumima, isečen noževima na uskoj stazi od kaldrme, ležao je nepomično plemeniti srpski vladar, veliki knez Mihialo Obrenović.

Prvi strani predstavnik koji je video knjaževo beživotno telo bio je britanski poslanik Longvort, koji se zadesio u šetnji Košutnjakom baš tog dana, u vreme ubistva. Nakon atentata, ministar vojni Blaznavac pokazao se kao najpribraniji i odmah je stavio celokupnu vojnu komandu pod svoju vlast. Izveo je državni udar, postavio topove po ulicama i uveo policijski čas, a potom zajedno sa Nikolom Hristićem pohapsio sve zaverenike, kao i njihove simpatizere raspoređene po određenim četama u gradu. Odan knezu Mihailu, Hristić šalje svoje žandare i agente po varoši i još iste noći atentatori su se našli iza rešetaka, na Kalemegdanskoj tvrđavi.

Milivoje Petrović Blaznavac, vešt i energičan čovek, tada će za kratko vreme prigrabiti gotovo celokupnu vlast u zemlji i postati najmoćniji čovek u mesecima koji će uslediti. On je silovito upao na sednicu vlade, sa nekoliko bliskih oficira. Tada se među ministrima, koji su tu zasedali, povelo pitanje Mihailovog naslednika i budućnosti države.

Počivši knjaz Mihailo, nažalost, nije imao naslednika“, reče prisutnima Ilija Garašanin, za koga dinastička smena na prestolu u ovom trenutku ne bi bila sasvim loše rešenje (premda to, kako se kasnije saznalo, nije tačno – pročitati ovde).

Mihailo nije imao naslednika, ali dinastija ga ima!“, odgovorio mu je oštro i odlučno pukovnik Blaznavac, koji je svoju nameru bio spreman da brani i oružjem. On je tada za novog kneza izvikao četrnaestogodišnjeg sinovca počivšeg Mihaila i unuka Gospodara Jevrema, Milana Obrenovića. Vlada i ministri nisu mogli ništa drugo, već da se povinuju silovitom Blaznavcu. Pukovnik je zatim uzjahao svog konja i pojurio ka postrojenim jedinicama na glavnim gradskim ulicama:

Živeo srpski knjaz Milan Obrenović IV!

Vikao je Blaznavac koliko ga je grlo nosilo, galopirajući kroz varoš. Ubrzo, vojska to prihvati gromoglasno i čitavom prestonicom se orilo: „Živeo! Živeo! Živeo!

Ubistvo kneza Mihaila
Milivoje Petrović Blaznavac, srpski general i državnik

Tako je ovaj daroviti oficir praktično sačuvao dinastiju Obrenović na vlasti, obezbedivši red, mir i pribranost u državi nakon tragičnog atentata. Istini za volju, Blaznavac je tako postupio delom i iz ličnih interesa, pošto mu je bila obećana ruka lepe Katarine Konstantinović i očito odrešene ruke kao sada najvećem autoritetu u zemlji. On odmah šalje depešu u Pariz, gde su se nalazili Jovan Ristić i novoimenovani knez, Milan. Obaveštava ih depešom o svemu što se dogodilo i zahteva da bez ikakvog odlaganja krenu za Srbiju.

Sledećeg dana izvršena je obdukcija i balsamovanje počivšeg kneza, a naredna tri dana njegovo mučeničko telo, u paradnoj uniformi, bilo je izloženo u holu danas srušenog dvora. Bio je okružen gardistima i oficirima, a sveštenici su danonoćno čitali molitve i jevanđelja. Čitav Beograd tih je dana defilovao pored odra ubijenog srpskog vladara.

Među silnim ožalošćenim svetom našla se i kneginja Julija, vidno potresena i pogođena smrću svog nekadašnjeg supruga. Mihailo je sahranjen u ponedeljak trećeg juna. Žalost i tugu koja se nadvila tog dana nad Beogradom teško je uporediti sa bilo čime do tada viđenim. Hiljade uplakanih, ucveljenih ljudi išlo je za knjaževom povorkom do Saborne crkve. Četiri velika, snažna vranca vukla su kola u kojima je ležao stradalni Obrenović. Dok je povorka svečano prolazila gradskim ulicama, topovski plotuni grmeli su dostojanstveno sa tvrđave. Isti oni topovi koje je on marljivo spremao za veliki oslobodilački rat. Nasuprot svom imenu, Beograd je u narednih šest meseci bio grad tame i crnila.

Gotovo čitavo stanovništo varoši nosilo je crninu tih dana, a nad gradom su se vijorile crne zastave, po kućama, državnim ustanovama, kafanama, crkvama, na dvoru. U vazduhu se osećala velika zebnja spram onoga što donose buduće godine. Ljudi su bili letargični, nespokojni i neutešni. Milutin Garašanin je tvrdio da je „ovim atentatom ubijena duša izglednog nacionalnog plana. Nanet je Srbiji nenadoknadiv gubitak i zaustavljen je njen osmišljeni razvitak…!“

Grob kneza Mihaila Obrenovića nalazi se u Sabornoj crkvi u Beogradu i čine ga postolje, sarkofag i bronzana statua Svetog arhangela Mihaila. Večnu kuću, svakako dostojnu velikana poput Mihaila, podigla je kneginja Julija Hunjadi. Plemeniti Mihailo sahranjen je uz reči i obećanje svojih saradnika i potomaka: „Tvoja misao poginuti neće!

Grobno mesto kneza Mihaila u Sabornoj crkvi u Beogradu (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)
Grobno mesto kneza Mihaila u Sabornoj crkvi u Beogradu (Foto: Tanjug/Zoran Žestić)

Kada govorimo o primarnom motivu za ubistvo srpskog kneza, kao i o tome ko je bio mozak i tvorac cele zavere, nažalost, tu istinu do sada nismo u potpunosti saznali. Neposredni izvršioci su bili poznati i oni su nakon kratkog suđenja odmah pogubljeni. Iako su negirali bilo kakvu povezanost sa bivšim knezom, Aleksandrom Karađorđevićem, te spominjali čak da im je cilj bilo uspostavljanje republike, postoji nekoliko tragova u slučaju koji ne idu tome u prilog. Međutim, i samoj novoformiranoj vladi išlo je u prilog da se istraga usmeri ka Karađorđeviću, da se pronađu inkriminišući dokazi i on označi kao nalogodavac. Međutim, zbog čega je to bilo tako? I kolika je zapravo uloga ključnog faktora u celoj priči, a koja se često prenebregava – pogađate – međunarodnog?

NASTAVIĆE SE…

Naslovna fotografija: Javno vlasništvo

Pročitajte više o srpskoj istoriji.

PODELI
Prethodni članakDiplomatska borba Rusije, Kine i EU za naklonost Srbije u doba korone
Sledeći članakZbog čega je došlo do istorijskog pada cene nafte?
Luka Ugrica
Rođen je 21. maja 1994. godine u Beogradu, Republika Srbija. Student je Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, na smeru francuski jezik, kultura i književnost, pri Katedri za romanistiku. Jedan je od zamenika koordinatora Sektora za međunarodnu saradnju Centra. U periodu od 2005. do 2013. godine, bio je član Dečije dramske grupe Radio Beograda, u okviru koje je odigrao nekoliko predstava u gradovima širom Srbije, zatim učestvovao u snimanju dečijih radio-drama i radio-emisija, kao i u realizaciji televizijske serije emitovane na kanalima RTS-a. Svoj prvi roman-novelu objavio je 2010. godine, a 2013. zadužbina „Zdravko V. Gojković“ dodelila mu je sertifikat o priznanju za postignute rezultate iz književnosti. Polja interesovanja su mu istorija, kultura, književnost, diplomatija i međunarodna politika. Tečno govori engleski i francuski, a služi se još i nemačkim jezikom.