Trgovinski rat između Kine i Sjedinjenih Američkih Država je počeo 6. jula kada je predsednik Tramp uveo carine od 25% na dobra koja dolaze iz Kine u vrednosti od 34 milijarde. Iako ih on i dalje strastveno brani na Tviteru, konsenzus među ekonomistima i komentatorima (čak i među većinom Republikanaca) jeste da je trgovinski rat pogrešan potez.
Uvođenje carina podstiče drugu stranu da uradi to isto (Kina je ubrzo nakon toga istovetno uzvratila) što dalje šteti potrošačima i nameće troškove kompanijama koje zbog toga potencijalno izmeštaju proizvodnju ili je smanjuju. Liberali će brzo dodati da u slobodnoj trgovini niko ne može da gubi i da je sama premisa trgovinskog rata besmislica. Međutim, da li je Kina zemlja koja igra po pravilima međunarodne trgovine i da li je istinski zagovornik slobodnog tržišta?
Neispunjena obećanja
Kada je 2001. godine Kina pristupila Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO) postojao je optimizam među zvaničnicima u Beloj kući i ekonomistima da će Kina postati tržišna ekonomija, a neki američki zvaničnici su čak tvrdili da će ovo smanjiti trgovinski deficit u trgovini koji je SAD imala sa Kinom. Nakon 17 godina malo od ovih nada se ostvarilo. Kina konstantno ignoriše pravila fer trgovine koja su temelj STO, a trgovinski deficit sa SAD-om je veći nego ikada. Ovo je očigledno u narednih nekoliko primera.
Kina troši gotovo 1,5% svog budžeta na subvencije firmama koje su izvoznici robe što je protivno pravilma STO. Posledica ovoga jeste da skoro trećina kineskih firmi izvozi 90% svojih proizvoda. Dodajte tome činjenicu da Kina i sdalje ima ogroman broj kompanija u državnom vlasništvu. Velika količina subvencija pomaže ovim kompanijama da opstanu čak iako nisu profitabilne, što otežava fer takmičenje sa stranim kompanijama koje moraju da posluju sa profitom. Različite analize pokazuju da bi bez ovih subvencija većina državnih frimi poslovala sa gubitkom.
Najveći vid subvencija koje nisu vidljive na prvi pogled jeste manipulacija valute. Manipulacija valute se događa kada vlada prodaje ili kupuje stranu valutu kako bi smanjila vrednost svoje valute, koja bi bez toga imala tržišnu vrednost. Ekonomska logika kaže da kada vaša valuta vredi manje vaša roba je jeftinija u inostranstvu što je dobra vest za izvoznike. Prema procenama američke vlade kineski juan je 40% jeftiniji nego što bi bio bez manipulacije valutom. Praktično govoreći: plate kineskih radnika u američkim dolarima su 40% jeftinije nego što bi bile da juan ima tržišnu vrednost. Ovo je de facto subvencija investitorima. Suvišno je reći da ovo nije u duhu slobodne trgovine.
Na kraju, zaštita intelektualnog vlasništva je sastavni deo pravila STO, dok je krađa intelektualnog vlasništva sastavni deo državne politike Kine. Ona se odvija kroz ekonomsku špijunažu koju obavlja kineska vojska, fizičku krađu, hakovanje, kao i kroz zahtev za transferom tehnologije koji se postavlja stranim kompanijama koje žele da posluju u Kini. Pored toga, Kina je najveći izvor piraterije na svetu (dobro su poznati kineski plagijati brojnih svetskih robnih marki). Sve ovo omogućava kineskim kompanijama da imaju prednost jer ne moraju da ulažu značajnu količinu novca u istraživanje i razvoj novih tehnologija. Izveštaj američke vlade iz ove godine procenjuje da se godišnji gubici od krađe intelektualnog vlasništva kreću između 180 i 450 milijardi dolara.
Kada Tramp kaže da Kina krade od SAD u trgovini postoji potvrda toga u realnosti. Ovo naravno nije krađa u klasičnom smislu te reči. Više je igranje na Olimpijskim igrama pod dopingom. Da bi se osigurala fer trgovina potrebno je staviti veći pritisak na Kinu, ali ne u vidu trgovinskog rata jer tu svi gube. Tramp je uspeo da identifikuje bolest, ali je promašio lek.
Autorka: Marta Vasić, studentkinja treće godine na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
