U ponedeljak 14. maja ove godine, obeležena je sedamdesetogodišnjica postojanja Države Izrael u znak sećanja na 14. maj 1948. godine kada je zvanično prestao britanski mandat u Palestini i kada je prvi premijer novostvorene države David Ben-Gurion pročitao deklaraciju o stvaranju Izraela.
Nakon skoro dve hiljade godina, jevrejski narod je dočekao svoj trenutak – došlo je do obnove jevrejske državnosti i početka novog istorijskog poglavlja Bliskog istoka. Više ništa nije bilo isto. Usledio je novi početak, oličen velikim slavljem, suzama, optimizmom, ali i neizvesnom budućnošću.
Ako išta bolje opisuje 70 godina istorije Izraela i njegovu sadašnjost, to je hebrejska reč hupca. Ona označava mazohističku samokritičnost, drski, arogantni, nerealni, ali na neki čudan način ostvariv optimizam i veru u nešto što je nemoguće. Upravo sve navedene reči najbolje opisuju Izrael i mentalitet njegovog naroda.
Međutim, iako je na području tadašnje Palestine, u trenutku nastanka moderne jevrejske države, sve delovalo idealno, jedni su znali da im predstoji katastrofa i velika nesreća. Upravo je sve to sažeto u arapskoj reči nakba – katastrofa, terminu koji Arapi koriste za nastanak Izraela. U te dve reči, hupca i nakba, sažeta je celokupna istorija Bliskog istoka u proteklih 70 godina – nečija sreća, optimizam i vera u nemoguće su za nekog drugog značili veliku katastrofu, nesreću i tugu.
Nažalost, sreća i radost Jevreja nakon proglašenja države nije dugo trajala, čak ni puna dvadeset i četiri sata. Već narednog dana, pet arapskih država je napalo Izrael sa ciljem da ga unište pre nego što se pojavi na kartama sveta. U tom trenutku, u Izraelu je živelo nešto malo više od pola miliona Jevreja. Ogroman broj njih je velikom brzinom pristizao u novu domovinu iz Evrope sa ciljem da pobegnu od svih strahota i trauma holokausta, kao i da pomognu svojoj braći u stvaranju nove države. Samo tokom 1948. i 1949. godine, preko 300 000 Jevreja se doselilo u Izrael.
Izgledi za preživljavanje Izraela su bili minimalni, a potpuno uništenje i nestanak nove države su ubrzo postali moguća realnost. Čak su i sami generali izraelske vojske tvrdili da će Izrael izdržati najviše dve godine. Međutim, Jevreji su tada iznenadili sve, a najviše sebe. Čuveni prkosni optimizam i vera u nemoguće su postali jači od mnogobrojnih arapskih vojnika i njihove destruktivne mašinerije. Jevreji ne samo da su uspeli da odbrane svoja područja, nego su uspeli i da ih prošire.
Iako su pobedili u ratu za nezavisnost, tadašnji čelnici Izraela su bili izuzetno svesni situacije u kojoj se država nalazi: Izrael je bio regionalno izolovan, okružen neprijateljima koji su čekali pogodan momenat za osvetu. I pored toga Izrael nije odustao već je upravo krenuo da ostvaruje svoj san – ostvariti nemoguće.
U godinama koje su dolazile Izrael je krenuo graditi stabilno i moderno društvo. Do sredine šezdesetih godina dvadesetog veka, izraelski BDP je rastao brzinom od 10% na godišnjem nivou, što se moglo uporediti samo sa tadašnjim Japanom. Ulaganjem u obrazovanje i poljoprivredu Izrael je osigurao stvaranje buduće klase intelektualaca i stručnjaka u svojim oblastima koji će nastaviti izgradnju društva, a inovacijama u oblasti agronomije i vodoprivrede obezbedio je sopstvene poljoprivredne prihode i stalne resurse vode na području koje je više od 70% pustinjskog tipa. Pored toga, Izrael je odlično bio svestan svoje situacije i okruženja u kojem se nalazio i zato je industrijska proizvodnja obuhvatala proizvodnju svake moguće sirovine – od četkica za zube do borbenih aviona.
Nažalost, Izrael je vrlo brzo bio suočen sa novom arapskom olujom. Koalicija arapskih zemalja, predvođena Egiptom, spremala je novu ofanzivu protiv mlade jevrejske države ovaj put uz pomoć SSSR-a. Cilj je bio samo jedan – potpuno uništenje Izraela.
Međutim, istorija je ponovljena kao dvadeset godina unazad. Ofanziva iz 1967. godine koja je trajala samo šest dana postala je velika katastrofa Egipta i njegovih saveznika, a velika pobeda Izraela je ostala upisana zlatnim slovima. Izrael ne samo da je ponovo uspešno odbranio svoju teritoriju, nego je zauzeo Sinajsko poluostrvo i Judeju sa istočnim Jerusalimom, čime je sebi obezbedio strategijsku dubinu ka Egiptu. Ovaj poraz je predstavljao prekretnicu u odnosu prema jevrejskoj državi za koaliciju arapskih zemalja i značio je samo jedno – treba progurati gorku pilulu i sesti za pregovarački sto.
Neprihvatanje stanja na terenu i velika frustracija arapskih zemalja zbog gubitka teritorije je ponovo dovela do krvave ofanzive 1973. godine, ovaj put poslednje u dosadašnoj istoriji. Jordan, kao predvodnik koalicije, je ubrzo uvideo nemogućnost poraza jevrejskog mentaliteta i prkosa pa je devedesetih godina došlo do sklapanja mirovnog sporazuma pomenute države sa Izraelom. Nakon tog čina, mnoge arapske zemlje su sledile Jordanov primer.
I pored slavnih ratnih pobeda, Izrael je uvideo da će ga mir i sigurnost, bez obzira na sve, skupo koštati. Pokrenuto je enormno ulaganje u vojsku, posebno u avijaciju i razvoj novih tehnologija za vojnu industriju, sa ciljem zaštite teritorijalnog integriteta i suvereniteta. Poraz arapskih zemalja izrodio je nove terorističke grupe koje i danas predstavljaju veliku opasnost Izraelu, i od kojih je celokupno stanovništvo prestravljeno.
Krv, suze i znoj su tri reči koje savršeno opisuju celokupnu istoriju Izraela, stradanje njegovog naroda i veru u bolje sutra. Krv je prosuta kako bi se odbranila jevrejska domovina, suze su prolivene za izgubljenim životima, a znoj je potekao iz napornog rada kako bi se obnovila i razvila mlada država. Sve tri reči mogu stati u jednu, već pomenutu – hupca.
I sve tri reči su dale rezultate. Zahvaljujući inovacijama, ulaganjem u obrazovanje i tehnologiju, izraelski BDP je u proteklih 18 godina porastao za preko 65%, što je drugi najbolji rezultat među zemljama članicama OECD (Organisation for Economic Co-operation and Development). U poslednjih 30 godina, izraelsko stanovništvo se udvostručilo, a BDP po glavi stanovnika je porastao sa 8 000 na 41 000 dolara.
Izrael danas prednjači po inovacijama u nizu područja među kojima su telekomunikaciona industrija, energetika, medicina, vojna industrija, agronomija i još mnoge druge. Danas je nemoguće naći komponentu mobilnog telefona ili kompjutera čiji barem mali deo nije osmišljen ili sklopljen u Izraelu. Pored toga, Izrael je među vodećim svetskim zemljama po broju start-ap kompanija.Veliki deo izraelske ekonomije se temelji na turizmu, stranim investicijama i izvozu, a sve te grane upravo zavise od uspešne interakcije države sa ostatkom sveta.
Nažalost, Izrael je i primer kako uspešna ekonomija ne mora značiti i stabilno demokratsko društvo. Današnje izraelsko društvo je duboko podeljeno na levičare i desničare, među kojima se vodi žustra rasprava o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti Izraela i ideje cionizma. Međutim, i jedni i drugi su saglasni oko tri najbitnija temelja jevrejske države – bezbednosne politike, državotvornosti i Jerusalima kao prestonice.
Upravo je Jerusalim kao prestonica najveći poklon koji je Izraelu, za ovih 70 godina, pristigao od njegovog najvećeg saveznika – SAD-a. Izmeštanje američke ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim značilo je samo jedno – više nema povratka nazad, bez obzira na posledice koje mogu biti strašne. Jerusalim je prestonica, i tako će ostati.
Izrael je u proteklih 70 godina postigao nešto što mali broj država može sanjati, a kamoli ostvariti – postigao je ono nemoguće. Najveća čežnja Izraela, a to je mir sa arapskim komšijama, je postignut skoro sa svima, osim sa Sirijom i delom Libana kojeg kontroliše Hezbolah, teroristička organizacija. Saudijska Arabija i druge zalivske zemlje su prepoznale Izrael kao strateškog partnera u borbi protiv nuklearnog i neartikulisanog Irana. Pored toga, Izrael je blizak saveznik sa Kurdima, što predstavlja značajan trn u oku Turskoj i njenom predsedniku Erdoganu.
Za kraj treba spomenuti reči Džejmija Glazova, kanadskog kolumniste koji je u nekoliko rečenica objasnio možda najpoznatiju formulu za uspeh jevrejske države:
„Verovatno najbitnija činjenica je ta da su u svetu gde je jedna od najvećih ljudskih želja da bude nahranjen utešnim lažima nego gorkom istinom, Jevreji upravo prihvatili ovo drugo, zato što nisu imali drugog izbora. Da nisu ispravno percipirali i prihvatili realnost, ubrzo bi bili suočeni sa nasilnim uništenjem, koje im je pretilo hiljadama godinama unazad.“
Autor: Aleksandar Somer, koordinator Sektora za istraživanje javnog mnjenja.
