Kada država u Evropi ima 38 miliona stanovnika, a pritom se nalazi u njenom središtu, onda bi po automatizmu trebalo da se ubraja u red velikih i moćnih država. Međutim, geostrateški položaj i njime uslovljena istorija Poljsku su činili znatno češće plenom većih susednih naroda nego evropskom silom. Još od Vestfalskog sporazuma iz 1648. kada su nacionalne i suverene države odnele prevagu, na evropskom kontinentu započelo je slabljenje, a potom krajem 18. veka i konačan raspad do tada moćne Poljsko-litvanske unije koja je zauzimala ogromna prostranstva ne samo današnje Poljske nego i Ukrajine, Belorusije i baltičkih zemalja. Podela Unije 1795. između Pruske, Habzburške monarhije i Rusije slika je i prilika buduća dva veka poljskog naroda.
Poljska je smeštena između Baltičkog mora na severu te planinskih venaca Karpata i Sudeta na jugu, a srž poljskog problema proističe upravo iz njenog imena. Prostrana polja Istočnoevropske nizije, koja se između ovih planina prostiru, oslikavaju sudbinu Poljske te ostavljaju ogroman otvoren prostor na granici dve civilizacije – Zapadne, kojoj gotovo u potpunosti katolička Poljska religijski pripada, i Istočne sa kojom deli slovensko poreklo.
U rascepu civilizacija, Poljska je konstantno suočena sa bezbednosnom dilemom između Nemačke na zapadu i Rusije na istoku. Upravo su germanske države i Rusija, odnosno Sovjetski Savez, kao i Francuska kratkotrajno za vreme Napoleona, delile Poljsku koja je izgubljenu državnost po raspadu Unije vratila tek posle 123 godine okončanjem Prvog svetskog rata.
KONCEPT INTERMARIUMA
Još za vreme evropskog koncerta u prvoj polovini 19. veka, pojavile su se ideje o uspostavljanju poljske države. Naime, Adam Čartoriski, poljski političar i jedno vreme ruski ministar spoljnih poslova, nameravao je pronaći mesto poljskoj državi u ravnoteži snaga u Evropi, što mu u ondašnjim okolnostima nije pošlo za rukom.
Ipak, na osnovu Čartoriskijevih ideja, Poljskoj je ceo vek kasnije Versajskim sporazumom vraćena državnost stvaranjem tzv. sanitarnog koridora koji je razdvajao Sovjetski Savez i zapadnu Evropu. Kada je reč o uspostavljanju Druge poljske republike[1], preovladavale su dve dominantne ideje. Jedna je bila zasnovana na nacionalnoj državi Poljaka, dok je druga bila zamisao poljskog državnika i vizionara Jozefa Pilsudskog. On je težio stvaranju multinacionalne države u nemačko-ruskom „sendviču“ na čelu sa Poljacima koja bi na istoku predstavljala protivtežu uticaju novouspostavljenog Sovjetskog Saveza. Iako je ideja nacionalne države na kraju prevagnula, a Pilsudski se našao na čelu iste, u tom periodu postavljeni su temelji dva geopolitička koncepta:
– Prometejizam – koncept antisovjetske koalicije od Baltika do Kavkaza zasnovan na relativističkom poimanju moći država u međunarodnim odnosima po kome sve ono što slabi Rusiju, kao ključnu bezbednosnu pretnju, ojačava Poljsku. Koncept je nazvan po grčkom mitološkom liku Prometeju, simbolično borcu protiv despotije;
– Međumorje ili Intermarium – formiranje multinacionalne unije zemalja između Baltičkog i Crnog mora predvođene Poljskom koja će omogućiti stabilnost između dve arhi-neprijateljske zemlje u vidu Nemačke i SSSR-a u to vreme.
Obe ideje su to i ostale. Druga republika potrajala je svega dve decenije, a do danas najveći planetarni sukob započet je upravo nemačkom invazijom na Poljsku, koja je na osnovu Ribentrop-Molotovog sporazuma još jednom bila rasparčana i podeljena na nemačke i ruske delove. Područje Poljske, čije su granice proširene sve do Odre i Nise na zapadu, potpalo je na konferenciji u Teheranu pod sovjetsku sferu interesa, a upravo će poratni bezbednosni okvir nastao u poljskoj prestonici nositi njeno ime u vidu Varšavskog pakta sve do kraha komunizma, odnosno poljskog izlaska iz sovjetske sfere uticaja 1989. godine.
POLJSKA DANAS
Poljska je danas brzo rastuća ekonomija, država članica NATO-a od 1999, Evropske unije od 2004. i deo Šengen zone od 2007. godine. Kroz prvu deceniju tekućeg veka, Poljska, predvođena proevropskim snagama, doživela je ekonomsku ekspanziju kroz velika evropska ulaganja te bila jedina članica Unije koja nije zapala u recesiju tokom svetske ekonomske krize.
Tradicionalna pretnja sa zapada u vidu Nemačke nestala je članstvom obe države u istim političkim i bezbednosnim okvirima. Već 1991. godine formirana je trilateralna saradnja Francuske, Nemačke i Poljske nazvana Vajmarski trougao. Međutim, u leto 2015. godine konzervativna i evroskeptična stranka Pravo i pravda (PiS) preuzela je vlast osvojivši kako predsedničke tako i parlamentarne izbore.
Na agendi PiS-a pristup evropskim integracijama je isključivo antifederalistički te zasnovan na nacionalnom suverenizmu država članica, dok retorika asocira na antinemačke sentimente prevashodno na osnovu suprotstavljanja ekonomskoj i iz nje proistekloj političkoj dominaciji u Evropi. Vrhunac sukoba na osi federalizam-suverenizam, odnosno Brisel-Berlin nasuprot Varšave, viđen je tokom migrantske krize kada se Poljska, kao i Mađarska i Češka, usprotivila prijemu migranata smatrajući ih opasnim faktorom po nacionalnu bezbednost.
Poljski odnosi sa Rusijom izrazito su nestabilni još od izlaska iz ruske sfere interesa. Naime, u odnosima dve države dominiraju obostrane optužbe za istorijski revizionizam – sa poljske strane u vezi Katinskog masakra[2], ratnog perioda, ali i pogibije u avionskoj nesreći Leha Kačinskog, poljskog predsednika i brata blizanca aktuelnog predsednika PiS-a Jaroslava Kačinskog, koja se dogodila iznad ruskog grada Smolenska 2010. godine. Ova avionska nesreća i dalje je čest predmet razgovora u Poljskoj, a jedno istraživanje iz 2016. godine otkrilo je kako najjači pokazatelj podrške Jaroslavu Kačinskom predstavlja upravo stav o nesreći iz Smolenska za koju je Kačinski više puta optužio rusku stranu.
Poljska je u znak zabrinutosti ruskim intervencijama u Čečeniji, Gruziji i Ukrajini otvoreno pružila podršku navedenim stranama, a bliski odnosi sa Litvanijom, kao i podrška beloruskoj opoziciji, svedoče u prilog neoprometejizma u Poljskoj. Kako god, dve države dele 210 km granice oko Kalinjingradske oblasti, ruski izvori nafte (90 odsto) i gasa (60 odsto) snabdevaju Poljsku, koja godinama unazad radi na planu diverzifikacije energetskih izvora u cilju sticanja energetske nezavisnosti u odnosu na „velikog brata“ te se očekuje da bi ovaj cilj trebalo da bude ispunjen do 2022. godine kada je planiran završetak izgradnje cevovoda sa norveškim gasom.
Između dve vatre Poljska se odlučila za treću. Primarni spoljnopolitički partner Treće republike jesu Sjedinjene Države. Poljska je već duže od dve decenije deo NATO alijanse koja ne samo što joj, uz članstvo u EU, štiti zapadnu granicu nego predstavlja i bezbednosni bedem prema istoku. Američko vojno prisustvo u Poljskoj strateško je polazište obe države – za zemlju domaćina kao bezbednosni kišobran, a za Amerikance od ogromnog značaja je vojno prisustvo na svega 600 km od Moskve. Shodno tome, ne čudi da Poljaci neskriveno prioritet daju evroatlantskim u odnosu na evropske integracije, a potonje uslovljavaju statusom quo zasnovanim na održavanju suverenističkog principa Unije, odnosno Evropi nacija.
Simboličan primer značaja Poljske za SAD predstavlja i pokazatelj da niti jedan američki predsednik od pada Berlinskog zida nije propustio priliku da poseti Poljsku barem jednom za vreme svog mandata, a poljski značaj po američki uticaj na evropskom kontinentu dodatno je ojačan Bregzitom, pa tako Poljska sada preuzima ulogu američkog mostobrana u Evropskoj uniji. Svakako, ovakav položaj Poljskoj pruža ograničenu mogućnost strateškog izbora, a praćenje američke spoljne politike čini nezaobilaznim orijentirom.
REVITALIZACIJA INTERMARIUMA
Da su vizije Jozefa Pilsudskog bile umnogome ispred svog vremena potvrđuju poljske aktuelne spoljnopolitičke inicijative. Obnova koncepta prometejizma očigledna je kroz podršku svim sukobljenim stranama sa Rusijom u prethodne dve decenije – od Ukrajine preko aktuelne beloruske krize, rata u Čečeniji, pa sve do oružanih sukoba u Gruziji. Međutim, koncept Intermariuma je taj koji se iskristalisao na evropskoj sceni tokom prethodnih godina.
Neupitno je da Poljska, uprkos impresivnoj veličini i broju stanovnika za evropske uslove, nije dovoljno velika i moćna kako bi samostalno bila značajan evropski i globalni igrač, pa je tako još 1991. formirana Višegradska grupa koju sačinjavaju četiri srednjoevropske države, a pored Poljske, to su Češka, Slovačka i Mađarska. Sve četiri države danas predstavljaju ekonomije visokih prihoda. Posmatrane kao jedna država, četvrta su ekonomska sila Evropske unije i peta na kontinentu. Sarađuju u različitim oblastima, a jedna od njih jeste vojna komponenta, pa tako Višegradska grupa raspolaže i borbenom grupom u kojoj određeno učešće uzimaju i okolne države priklonjene Grupi.
Višegradska četvorka, takođe, predstavlja i otklon nekada četiri države iza gvozdene zavese prema zvaničnom Briselu. Na vlasti u svakoj od njih trenutno su desničarske i antimigrantske opcije, što je omogućilo izrazito blisku saradnju i jedinstvo četiri države po velikom broju pitanja uz naglasak na migrantsku krizu.
Međutim, ambiciozni Poljaci, poučeni istorijom, ne pronalaze ni Višegradsku četvorku kao dovoljan spoljnopolitički i bezbednosni okvir za projekciju sopstvenih interesa. Tako je koncept Međumorja konkretizovan kroz Inicijativu tri mora koju je Poljska 2016. godine pokrenula sa Hrvatskom. Ono što razlikuje ovovekovni koncept od onog Pilsudskog sa početka Druge republike jeste još ambiciozniji nacrt koji se sada temelji na oblastima između tri mora, pridodajući mu prostore sve do Jadrana.
Posle prvog samita održanog u Dubrovniku 2016, već na drugom pojavio se i predsednik SAD-a Donald Tramp u jednoj od prvih poseta za vreme svog mandata simbolično naznačivši značaj ove inicijative. Projekti u oblasti infrastrukture i energetskog povezivanja najznačajnije su inicijative proistekle do sada poput vertikalnih saobraćajnih povezivanja, na čiji uštrb su prethodno povezivanja tekla u pravcu zapad-istok, a na relaciji Klajpeda-Solun, Varšava-Bolonja, Prag-Helsinki, kao i izgradnja železnice Via Baltica. Još jedan od projekata jeste izgeradnja morskih terminala za provođenja tečnog prirodnog gasa u Hrvatskoj i Poljskoj, što će diverzifikovati energetske izvore srednjoevropskih država i tako umanjiti zavisnost od ruskih energenata.
POLJSKA SUTRA
Za razliku od nestabilne istorije u kojoj je Poljska predstavljala objekat sila u svim velikim evropskim sukobima od Napoleona naovamo, danas ova država prolazi kroz najstabilniji period u svojoj modernoj istoriji. Treća republika zagazila je uveliko u četvrtu deceniju života, što bi kroz nekoliko godina trebalo da je označi kao najdugovečniju poljsku državu još od raspada unije sa Litvanijom krajem 18. veka. Pored toga, Poljska je jedna od najbrže rastućih evropskih ekonomija te će mir i uživanje u dugo iščekivanoj stabilnosti predstavljati prioritete njene spoljne politike u godinama pred nama.
Ekonomski razvoj nesporno uvećava i političku moć, pa tako poljski državni vrh uveliko naglašava interesovanje da država postane članica G20, a intenziviranje aktivnosti u Višegradskoj grupi i uspostavljanje Inicijative tri mora potkrepljuju njihove spoljnopolitičke ambicije. Poljska će svakako težiti uspostavljanju sopstvene zone interesa i izgradnji uloge predvodnice istočnih zemalja Evropske unije kroz koje bi SAD mogle imati posredan uticaj na dešavanja u Evropi.
Ipak, ograničene strateške mogućnosti, potencijalni raspad „desne koalicije“ u Višegradskoj četvorci, ubrzano starenje stanovništva, a prvenstveno ojačan geopolitički položaj Rusije te nedostižna nemačka ekonomska superiornost ostaće i dalje odraz sudbine od koje Poljska ne može pobeći.
________________________________________________________________________
[1] Prvom republikom smatra se kratkotrajan period na zalasku Poljsko-litvanske unije kada je vladar biran kroz Sejm (poljski parlament) i donesen najstariji ustav posle američkog.
[2] Katinski masakr Poljaci kvalifikuju kao genocid. Reč je o masovnim ubistvima poljskih generala za vreme Drugog svetskog rata u Katinskoj šumi.
Naslovna fotografija: Pixabay
Autor: Marko Lončar, dopisnik Centra iz Banjaluke i student Fakulteta političkih nauka u Banjaluci
